Србија између ЕУ и Русије

Тек што су, на задовољство САД, НАТО и ЕУ односи између Београда и Приштине постали узајамно добри, поново је дошло до застоја. Кетрин Ештон, високи комесар ЕУ за међународне односе и безбедност, раније је обећала да ће на следећој рунди преговора бити говора о разматрању “следећих етапа које треба спровести ради реализације априлског споразума”. “Брза реализација” овог документа има “кључан значај” – била је оптимистички расположена баронеса Ештон.[1] Међутим, после сусрета (до кога је дошло после извесног прекида) између српског премијера Дачића и шефа косовског кабинета Хашима Тачија, 21. маја текуће године, није дошло до наставка у априлу започетог посла. Време истиче – већ у јуну ЕУ обећава да ће одредити датум за почетак преговора о уласку Србије у своје редове.

Али оваква еурошаргарепа свакако није први пут на сцени. Поново су се позиције Београда и Приштине разишле. Није помогла ни хитна посета Балкану министра иностраних послова Немачке Гвида Вестервелеа, који је од две стране ултимативно затражио да “предузму наредне кораке у нормализацији односа”.[2] И премда су консултације које су следећег дана одржали Дачић и Тачи довеле до одређених помака, очигледно је да оштрина косметског питања за Србију и Србе (нарочито на Космету) није уклоњена.

Оно што се последњих дана дешава на српској политичкој сцени, заиста може да сведочи о одређеној корекцији “априлских теза” Дачића и његовог првог заменика А. Вучића. Упркос свим уверавањима о кључном значају евроинтеграција, очигледно је да је Србија осуђена на пропаст без других вектора своје спољне политике. А у низу тих вектора, историјски највећу тежину и доследност има руски вектор. То је поново ставио до знања председник Србије Томислав Николић уочи свог доласка у Русији ради потписавања дуго очекиваног споразума о двостраној стратешкој сарадњи. “Ми смо захвални Русији због њене принципијелне позиције, која се огледа у неприхватању признања тзв. независности Косова – изјавио је српски председник руској информативној агенцији ИТАР-ТАСС. “За Београд је веома важна подршка Руске Федерације, где се Москва залаже за мирно решавање косметског проблема на основу уважавања суверенитета Републике Србије и корака који ће бити једнако прихватљиви за обе стране”.[3]

Данас многи на Западу, а на жалост и у Србији, услед конструисаних спекулација заборављају да је позиција Русије и у мају-јуну 1999. године – уз сву драматичност тадашњег положаја и Београда и Москве – умногоме одиграла главну улогу у спасавању Југославије од потпуне катастрофе по питању Косова и Метохије. Управо је потписивање важног Кумановског “Војно-техничког споразума између међународних безбедносних снага и влада Југославије и Републике Србије” који је потписан 9. јуна 1999. године и који је усаглашен са Русијом, омогућио да сутрадан СБ УН усвоји Резолуцију 1244 и сачува коначну одлуку над питањем Космета у рукама СБ УН. Управо тај документ, а не одлуке ЕУ – предвиђа решавање питања Космета на основама “суштинске аутономије и високог степена самоуправе на Космету” као и приврженост “суверенитету и територијалном интегритету” држава у региону.[4]

Да кажемо и конкретније – управо је тада Русија добила сагласност од стране САД, Француске и Велике Британије по питању потврђивања територијалне целовитости Југославије. Узгред, и Дејтонски мировни споразум за Босну и Херцеговину, потписан 1995. године, био је сличног карактера и разрађен је уз активно учешће руске дипломатије. Прва тачка овог документа “практично је признала територијалну целовитост свих учесника споразума, из чега произилази да се признаје власт Југославије над Косметом”.[5]

Међутим, полазна тачка за тренутну фазу косметског решавања проблема, карактерише пренос надлежности са УН на ЕУ уз истовремено “пузеће” уступке од стране Срба – на које се сагласила управо Србија (а не и Русија) о стационирању на Косову цивилне полиције мисије ЕУ са широким (а у суштини антисрпским) овлашћењима. Премијер Дачић је као и раније уверен да је “у интересу Србије примена онога што су две стране раније договориле, као и добијање датума за почетак примене споразума о приступању у ЕУ”.[6] Али је мало вероватно да су национални и државни интереси Србије и српског народа само тиме ограничени. Упоредо са заиста важним за интересе Београда развојем односа са свим кључним глобалним играчима, очигледно је и да активнија заштита сународника који су се нашли са друге стране државних а тим пре административних граница.

Као пример за то могу им послужити и сами Албанци – који се не устручавају да говоре о свом националном јединству. Још крајем деведесетих година прошлог века министар иностраних послова Албаније Паскал Миглио рекао је да је “будући циљ свих Албанаца стварање албанске зоне која у себе укључује сва албанска насеља у региону југоисточне Европе који су интегрисани у евроатланске структуре”.[7] У Београду се као и раније устручавају да говоре о некаквој “српској зони”.

Петар Искендров / ГЛАС РУСИЈЕ