Вучић у Црној Гори

Најављена посета председника Вучића (северној) Црној Гори је отказана, на његову жалост. Пропаде му још једна медијска посета угроженом српском народу током које би се надугачко сликао и држао одличне говоранције, пуне мудрих позива на мир међу браћом. Тако би се опет представио као бранитељ Српства пред припростојом половином бирачког тела, а да стварно ништа корисно не би учинио. Сетимо се његових “историјских” посета Косову (видети овде) после којих се ништа није променило, нити се положај тамошњих Срба имало поправио. Све је то проклета пропаганда.

Вучић се надао да ће Ђукановић схватити да он долази у миру и да ће смиривање Срба користити и монтенегринском пројекту, али – гле – Ђукановић га је одбио и чак увредио са пар изјава нижих функционера.  Црногорски председник је закључио да је довољно снажан да издржи српски отпор на домаћем терену, а да би прихватање Вучићеве посете представљало знак слабости у смислу  да не може сам да се избори са тешкоћама него му је потребна помоћ са стране, и то још од председника државе главног непријатеља, Србије. Вучић је опет глупо резоновао,  чиме је показао одсуство елементарног политичког талента. Ипак је он само добар медијски манипулант, невешт када се носи на већим страним играчима.

Додатни проблем Вучићу представљали су Срби из Црне Горе: нису одушевљено дочекали најаву посете, већ резервисано, са куртоазним реченицама, а многи важни су ћутали. Резервисаност је свакако на месту, пошто су се питали какве ли су му намере, а, опет, не би било у реду да одмах нападну председника Србије. Вучић је тек тада са запрепашћењем схватио да га не чека добродошлица ни од Срба у Црној Гори, па и да Црна Гора није Косово. Док малобројни Срби са Косова морају да га трпељиво приме иако, у већини, знају да од тога неће бити ништа, Срби у Црној Гори су далеко јачи и жилавији и не би да буду статисти у Вучићевој медијској паради.

Данашње Вучићево образложење зашто не иде у Црну Гору крајње је бедно. Убеђивао је публику да се „не боји за себе“, упућивао поруке „светским хохштаплерима“, заклањао иза патријарха Иринеја, заклињао у заштиту Срба и слично. А пар оштријих реторичких напомена усмерених према Подгорици последица је његове личне увређености, а не принципијелне одбране правде или српских интереса. Не уме он боље, не уме да буде озбиљан државник који не брбља него дела.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ