Историјски пројекат Сребреница: Шта доносе однедавно доступни британски документи?

О Сребреници, закаснела сензација али ипак добра вест

Као што се с времена на време догађа, западни фактори су опет обелоданили одређене податке о догађајима на подручју Сребренице у јулу 1995, који су се до недавно налазили под ембаргом и стога нису били доступни јавности. Извор тих података је Министарство одбране Велике Британије. У групи докумената са којих је најзад скинута ознака тајности, налазе се врло занимљиве процене и извештаји који за правилно тумачење сребреничких догађаја попримају још већи значај када се укрсте са другим сазнањима и већ познатим документима. Докуменат који је изазвао највећу пажњу српских медија је допис функционера министарства одбране упућен Родерику Лину, приватном секретару тадашњег премијера Џона Мејџора, под датумом од 11. јула 1995. Сврха дописа је да Мејџору преко Лина саопшти најбитније податке о дешавањима на подручју Сребренице да би се премијер у парламенту боље снашао када му се буду постављала питања на ту тему.

Дефинитивни суд о овим до недавно недоступним документима (Национални архив Велике Британије их је тек пре кратког времена најзад објавио) моћи ће се изрећи тек када буду темељно проучени. И тема и све што се по званичним изворима о томе да закључити исувише су важни да би могли бити препуштени паушалном и често врло селективном медијском препричавању и тумачењу.

Али чак и ако бисмо се ограничили на фрагменте са којима је шира јавност већ упозната, долази се до неколико значајних и по службени сребренички наратив нимало повољних закључака.

Пре свега, и по срж сребреничке приче најглавније, извештач из британског министарства одбране, под датумом од 11. јула 1995, хладно саопштава свом премијеру да у том тренутку службе Велике Британије не располажу било каквим сазнањима која би упућивала на закључак да Војска Републике Српске намерава да сребреничку енклаву освоји и стави под своју контролу. Овај податак је од изузетног значаја због импликација које из тога проистичу. Према “чињеницама” које је хашки Трибунал у својим многобројним пресудама наводно утврдио, “геноцид” је отпочео свега два дана касније, 13. јула. Зашто је ова хронологија битна? Зато што “геноцид”, па чак и бројчано занемарљиве групе од 8,000 људи (ако би то количински упоредили са размерама страдања Јермена у отоманској империји, Јевреја под нацистима и Срба у НДХ), претпоставља постојање посебне намере, као и одређену логистичку апаратуру. Што се намере тиче, хашки Трибунал је у ту сврху неубедљиво исконструисао састанке у братуначком хотелу “Фонтана” 12. јула (види такође првостепену пресуду Крстићу, пар. 91-94). Дакле, сам Трибунал прихвата да су ови састанци одржани сасвим на пречац, и свега дан пре него што је злочин овако озбиљних размера, по њиховој тврдњи, отпочео, али уједно признаје и то да конкретних доказа о настанку таквог геноцидног плана — нема. Затим, једини непосредни извршилац “геноцида” који је одговарао пред тим судом, благо кажњени сарадник Тужилаштва Дражен Ердемовић, под унакрсним испитивањем окривљеног на суђењу Радовану Караџићу признао је да ни он ни његове колеге из 10. диверзантског одреда нису били мотивисани намером да истребе Муслимане када су у Брањеву пуцали у заробљенике. Што се тиче логистике, пошто намера није могла да се формира све до уочи самог “геноцида,” то питање практично отпада. Није уопште било припремљене логистике за извршење тако обимне операције, па у хашким пресудама по том важном питању и нема специфичних доказа и детаља.

Узгред, преглед јавности тада већ доступних докумената које смо пре неколико година објавили чини кристално јасним да су “сензације” из британских архива већ дуго времена познате свима који се овим питањима озбиљно баве. Главни истраживач хашког Трибунала, Жан-Рене Руез, рекао је исто што пише у објављеном британском документу када је сведочио пред Комисијом француског парламента 2001. године. Врло прецизан редослед дешавања, којим се практично искључује могућност службене верзије догађаја, војни вештак Тужилаштва МКТБЈ, Ричард Батлер, изнео је на процесу “Пелемишу и Перићу” пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине у Сарајеву 2010. године. Према томе, овде се не ради ни о каквој сензацији него само о важним и до недавно скривеним коцкицама мозаика, али у којима нема нових садржаја већ само заокружују већ познату слику.

Друга важна појединост коју британска документа не откривају, али је свакако потврђују, је одбијање припадника 28. дивизије АРБиХ, која је у јулу 1995. у свом саставу имала око 5,000 војника, да учини оно што би било природно и нормално у ситуацији у којој се нашла, а то је да се оружано супротсави “једној чети и четири тенка” (директан навод из британског документа) ВРС који су се приближавали Сребреници, са јужне стране енклаве. Новинарима овако нешто могло би да делује као сензација, али онима који се баве проучавањем ове материје — не.

На ту мистерију бацају светло не само документа која потичу из извора АРБиХ, већ о томе зачуђено говоре и странци који су били у непосредној близини догађаја или су се овом темом бавили. Примерице, португалски генерал Мартинс Бранко, заменик команданта посматрачке мисије УН у време предметних догађаја, у својим мемоарима “Рат на Балкану,” објављеним 2017,  износи следеће запажање: „Топографија сребреничког краја, као уосталом и Источне Босне у целини, врло је брдовита. Врлети, густо пошумљени предели и дубоке јаруге отежавају кретање борбених возила и олакшавају пешадијска дејства. Бројчани однос снага на једној и на другој страни, када се разматра у односу на својства терена, који без сваке сумње иде наруку браниоцима, сугерише да су снаге АРБиХ имале на располагању више него довољно људства да се бране. Међутим, оне нису тако поступиле.” Други посматрачи констатовали су то исто и пре Мартинс Бранка (овде, стр. 47-48). Дакле из британских докумената опет нисмо сазнали ништа суштински ново, али и то што је објављено корисно је јер никада није згорег поновити запрепашћујућу чињеницу да у Сребреници отпора није било, да су се наоружани и знатно бројнији “мушкарци и дечаци” повукли у планине и да су своју нејач оставили небрањену пред наступањем “агресора” који је у њиховим очима већ имао изграђену геноцидну репутацију. Најзад се мора поставити и питање: зашто су тако поступили? Да ли зато што им је циљ био да искористе прилику да српске снаге намаме у стратегиску клопку (сетимо се сведочења генерала Моријона у Хагу где је употребио тачно ту знаковиту метафору), у нади да ће у Поточарима побити неколико хиљада избеглица и тиме изаћи у сусрет Изетбеговићу и Клинтону, који су се већ били договорили да је управо то сценарио који би им највише одговарао да би се обезбедиле политичке претпоставке за интервенцију САД у сукобу?

Као готово увек приликом отварања нових архива у вези са Сребреницом, било да долазимо до стварно нових података или се потврђују већ познате и претпостављене чињенице, та сазнања не само да никако не иду на руку службеној причи, него је напротив систематски руше. Није необично, да су ти подаци деценијама држани под кључем управо зато да не би реметили преовлађујућу, наметнуту причу и у очекивању да ће куповина времена (и увођење деликта “негирање геноцида) тој причи помоћи да се консолидује и увреже.

Начин како се тај процес наметања прекројених чињеница одвија, из прве руке је пре неки дан објаснио Крег Мури (Craig Murray), бивши британски амбасадор, у изванредном тексту “Ужасавајући успон зомби наратива.” Владајући естаблишмент, Мури тврди, после краха службене лажи о непостојећем ирачком оружју за масовно уништење научио је једну важну лекцију: “никада не признати да су лагали, никада не признати да нису били у праву.” И то се односи на све њихове мега лажи, од изговора за напад на Ирак па до Сребренице. Службе безбедности, пише Мури, “схватају да у будуће морају да буду безочно дрски.” Када би се данас хипотетички поновила ситуација као са митским ирачким оружјем, и када би “службе безбедности одлучиле да о томе безочно лажу, тврдећи да је оно пронађено, нема ни једног масовног медија који би тако нешто довео у питање.” Оповргнуте или лако оповргљиве тврдње које се безочно намећу и папагајски понављају, и у које милионске слуђене масе слепо верују иако су им докази да није тако на дохвату руке, Мури крсти “зомби наративима.” Сребреница је несумњиво један од истакнутих примера за Муријеву тезу.

„Скидање ознаке тајности“ са ових докумената, како се српски медији о овоме дилетантски изражавају, није никакав доказ западне транспарентности и демократске тежње да се јавност што боље информише. То је доказ перфидне игре ограничавања штете. Као што смо видели, нека од главних “открића” у британским документима већ подуже се налазе у јавном домену и полако проничу у јавни дискурс. Продужавањем ембарга не би се више постизало ништа, али скидање ознаке тајности импресионирало би простоту која умишља да се ради о доказу помало закаснеле, али ипак и даље врло похвалне “транспарентности” западног система. Они који тако размишљају већ су заборавили фарсу у вези са скидањем ознаке тајности са преосталих, најшкакљивијих докумената о убиству Џона Кенедија. Конгрес је деведестих година изричито наложио да се до 2017. мора обелоданити све, до задњег папирића. Па ипак, у складу са председничком директивом, документа за која се претпоставља да су највише компромитујућа остају и даље под кључем, још неколико деценија, из разлога “националне безбедности” на које је Мури напред тако речито алудирао. Закључаним и необјављеним документима о Сребреници, сличне врсте, такође обилују тајне архиве “свих уобичајених осумњичених,” како се у филму “Касабланка” сликовито изразио капетан Луи Рено.

Доступност ових британских докумената о Сребреници — уколико је амбасадор Мури у праву — у неким круговима може имати по Велику Британију повољан пропагандни ефекат, али у вези са Сребреницом зид безочно наметаних лажи неће им дозволити да промене било шта. Тактичку операцију контроле штете не треба мешати са дозволом да се дира у срж заштићеног зомби наратива.

Ако шира јавност 2015. године није била упозната са овим “сензационалним” документима британског министарства одбране, британска влада сигурно јесте. Па ипак то је није спречавало да 2015. у Савету безбедности натури резолуцију којом се српски народ жигоше за геноцид у Сребреници, а која је пропала само захваљујући вету Руске Федерације. Ту се, да подсетимо, радило о нападу за који су сами Британци у свом поверљивом извештају констатовали да иза њега највероватније стоји локални командир, не војнополитичко руководство на Палама, а тиме још мање оно у Београду.

Разумљиво је настојање политичара да површно схваћене медијске сензације на брзу руку искористе не би ли задобили по који поен код јавности. Али мање је разумљиво понашање масовних медија, који без контекста и подробнијег истраживања пропуштају прилику да извештаје на овако важне теме јавности представе на начин који је озбиљан и професионалан.