Св. Јован Кронштатски – Поуке, сан, житије (видео)

ЖИТИЈЕ, ПОУКЕ И САН СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ

Молитва св. Јована Кроншатског Чудотворца: „Господе! Име Ти је – Љубав: не одбаци ме, заблуделог човека. Име Ти је – Сила: укрепи ме, изнемоглог и палог. Име Ти је – Светлост: просветли моју душу, помрачену земаљским страстима. Име ти је – Мир: донеси спокој мојој узнемиреној души. Име Ти је – Милост: не престај да ме милујеш“…

СВЕТИ ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ ЧУДОТВОРАЦ

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

Отац Јован био је ретка појава међу људима, духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божје, која се преко њега изливала на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте, које га издвајају од осталих, обичних људи. То су: молитвеност, аскетизам, сиромаштво, смирење, кротост и љубав.

Молитвеност

Отац Јован био је велики молитвеник. У својим молитвама Богу он се обраћао као што се син обраћа своме оцу: са великом слободом и чврстом вером да ће добити што моли. Скоро увек молио се клечећи и, најчешће, својим речима, наглашавајући неке од њих, према приликама и потребама. Молио се прибрано, верно, свим својим бићем и снагом, да су му често грашке зноја обливале лице и сузе капале из очију. За време молитве он је дубоко понирао у дух и смисао сваке речи. На тај начин његова молитва није била шаблонско и механичко ређање речи већ излив срца и душе, целог бића његовог. Молитва му је била духовна храна, без које он није могао ни дању ни ноћу. Често је добар део ноћи провео у шетњи по башти, певајући олугласно псалме и молитве. Поред свакодневне вечерње и јутрење, служио је ваког дана и свету Литургију. За време богослужења, особито свете Литургије, он је духом својим просто горео, као огањ. Лице му је сијало небеском светлошћу и зрачило светлост и топлоту. Он се тада духом својим узносио на небо, пред есто Свевишњега, у друштво анђелских сила. Оваква благодатна измена код њега је наступала обично на Литургији, после читања Символа вере и речи: „Стојмо мерно, стојмо са страхом“… Својом молитвом и оваквом благодатном изменом он је веома снажно, често и потресно, деловао на присутне: њима се коса одизала увис и жмарци струјали кроз тело, гледајући га и слушајући његове пламене молитве.

Аскетизам и сиромаштво

Друга црта његовог карактера је аскетизам, испољен у умерености у јелу и пићу и строгом држању свих постова. Јео је врло мало. Осим супе од кокошије изнутрице – никакво месо није окушао. Уместо меса, у његовој се кући за време мрса употребљавала иба: харинга, младица, моруна и чорба од икре. Неколико кашика чорбе или супе и два – три парчета рибе – њему је било довољно. И кад је на столу било више јела, он их се није дотицао. Средом и петком ни рибу није јео и све је постове ого држао. За време ускршњег поста рибу су замењивале печурке. Он је на пост навикао још као дете у родитељској кући.

Сиромаштво – је трећа црта његовог карактера. Он се родио као сиромах и такав је и умро, иако су у току његовог живота милиони рубаља прошли кроз његове руке. Све што је од својих поштовалаца и захвалних за исцељење добивао, одмах је то раздавао сиромасима или потребитима око себе, или помагао добротворне установе и зидање цркава и манастира. Од многобројних примера раздавања тек примљених новчаних сума особама око себе навешћемо неколико.

У Вологди нека бедно одевена жена приђе оцу Јовану и затражи милостињу. Он из џепа мантије извади тек добивени коверат са новчаницама и пружи јој. Мало после она се врати и узбуђено му рекне: „Баћушка (оче), ви сте се вероватно преварили, овде је хиљаду рубаља“. – Но, па шта је с тим? То је твоја срећа, иди и захвали Богу, одговори јој он.

Приликом посете Кијева (1893. године) њему је после свете Литургије у дворској цркви супруге великог кнеза Николаја Николајевића Старијег уручен пакет са новчаницама, а он га одмах да младој девојци пред собом. Ова се збунила и рекла: „Ја сам вам пришла ради благослова, а не ради новца“. На то јој је он одговорио: “Узми, теби ће ускоро бити потребно“. И заиста, она се убрзо верила и новчана помоћ добро јој је дошла.

Истом приликом, окружен масом народа, добио је од једне даме коверат са новчаницама, а он га одмах преда жени до себе. Дародавка се препала ‘и узвикнула: „Оче Јоване, тамо је велика сума новца!“ Он јој одговори: „Ти ои дала мени, а ја дајем коме ја хоћу. Ако ти је жао, узми свој пакет натраг и одлази!“ Она се тргла и почела да се извињава.

За време једне опште исповести у Андријевском храму у Кронштату једна жена преда му коверат са новчаницама, а он га одмах да жени пред собом. Дародавка је била веома изненађена овим његовим поступком, па је покушала да ухвати његову руку и задржи, узвикнувши: „Баћушка, па ту су три хиљаде рубаља!“ А он јој одговори: „Њој је баш толико и потребно“.

Један богаташ преда оцу Јовану пакет са 15.000 рубаља. У том тренутку приђе му девојка и замоли помоћ за спрему. Он јој пружи тек примљени пакет, не знајући колико новца има у њему. Видевши то богаташ му напомене да је у пакету 15.000. На то отац Јован мирно одговори: „Њој је потребно“.

Приликом посете једном богатом трговцу у Петрограду, овај на растанку тутне оцу Јовану у руку коверат са новчаницама. У том тренутку, пре него што ће се попети у кола, пред његове ноге падне неки сиромашак и затражи милостињу. Без икаквог колебања и размишљања отац Јован пружи му тек примљени коверат. Трговац, запрепашћен, узвикне: „Баћушка, шта учинисте? Тамо је две хиљаде рубаља!“ – „То је његова срећа“, одговори мирно отац Јован.

Смирење, кротост и љубав

Иако је био обдарен изванредним и великим Божјим даровима: прозорљивошћу (видовитошћу) и чудотворењем, он је био веома смирен и кротак и пун љубави према Богу и људима. Увек приступачан и љубазан у опхођењу са свима и пун саосећања према невољницима и паћеницима, он је вазда био готов да свакоме притекне у помоћ чиме год може, дању и ноћу, не штедећи нимало себе. Његова љубав није правила разлике међу људима него је обухватала и добре и зле, и пријатеље и непријатеље.

Кад су му неки приговорили што око себе трпи рђаве људе, он је одговорио: „Када Спаситељ није терао од Себе прељубочинце и грешнике и поред Себе трпео Јуду издајника, зар ја недостојни да не следујем Његовом примеру. Ја сам исто тако грешан човек, као и ви. Грешим сам и кајем се. .. Чувајте се гордости“…

Старање о болесницима и грешницима – покајницима

Од првог дана свога службоваља на парохији, отац Јован је, после богослужења, највећу бригу поклањао болесницима и невољницима. Чим би сазнао за неког болесника, ео је да га посети, не чекајући позив. Посећивао је све, па и оне оболеле од заразних болести. Поред утехе и моралног поткрепљења, пружао им је и благодатну омоћ, а често и материјалну. Знајући из светог Еванђеља да су греси најчешћи узрочници телесних болести, он је настојао да се болесник покајањем прво измири а Богом, потом се молио за његово оздрављење и све то запечаћивао светим Причешћем. За свој труд он не само није захтевао никакву награду него је и одбијао да прими онуђено. Он се држао речи Спаситељеве: „Забадава сте добили (благодат моју), забадава и дајите“ (Мат. 10, 8). А Бог, који је спор на гњев а брз на милост, изливао је преко оца Јована благослов и милост своју на болеснике, е су оздрављали. Глас о чудесним исцељењима по његовим молитвама брзо се разнео о Кронштату, потом Петрограду и, најзад, по целој Русији, па и ван њених граница. По његовим молитвама догађала су се нечувена чудеса: слепи су прогледали после умивања освећеном водом; узети су устајали и ходили; умно поремећени и демоном оседнути долазили су к себи и исцељивали се; патници од неизлечивих болести, којима и најчувенији лекари нису могли помоћи, оздрављали су.

Поред болесника, велики терет представљали су за њега грешници – покајници. Он је у својим беседама позивао народ на покајање, пошто смо сви грешни пред Богом, а народ се одазивао и хрлио му на исповест. Како је покајника из дана у дан било све више, он није био у могућности да их све појединачно исповеди, чак ако би то без престанка чинио дан и ноћ. Андрејевски храм у Кронштату за време служби био је тако препун, да стопе празног простора у њему није било, иако је у храм могло стати 7.000 особа. Због тога је отац Јован био принуђен да заведе општу, заједничку исповест, како се то практиковало у првим вековима хришћанства (до краја IV века).

За време исповести он би стао на амвон и почео молитве. У препуном храму завладала би потпуна тишина. Његов глас одјекивао је снажно и продирао у душе присутних, затим би убрзо почео да подрхтава и грца, а из очију би потекле сузе: он је оплакивао грехе свих присутних. Његова топла љубав и сузе размекшавале су и најтврђа срца и изазивале уздахе и плач: ридање и јецај испуне сав храм. При крају чина исповести он позове присутне да се утишају и запита да ли су се покајали и да ли желе да се поправе. На њихов позитиван одговор, он заповеди да сагну главе. У гробној тишини он подигне епитрахиљ, рашири га над присутном масом, као да њиме покрива главе свих присутних, и прочита разрешну молитву. Народ, радостан што је ослобођен тешког бремена греха, гледао је тада са захвалношћу свога доброг пастира, чије је лице сијало надземаљским сјајем. Такве исповести памте се целог живота.

Прозорљивост

То је такав благодатни дар духовног вида за који не постоји граница између прошлости и будућности нити тајне у души и срцу човека: он подједнако јасно види оно што е догодило у прошлости и што ће се збити у будућности, јасно чита тајне срца, као из отворене књиге; за њега не постоји ни граница која дели овај видљиви вет од невидљивог, духовног.

Овај дар отац Јован је пројавио безброј пута, што потврђују сведочанства многих особа директно погођених или очевидаца. Све познате случајеве није могуће навести, јер би то изнело читаву књигу. Навешћемо неколико.

1.         Приликом једног доласка у подворје Леушинског манастира у Петрограду он увече одслужи свеноћно бденије, а сутрадан рано устане да прошета обалом реке Неве и надише се свежег јутарњег ваздуха. Са њиме је била и игуманија манастира. У шетњи их сустигне погребна поворка неког пијанице. Отац Јован почне да се крсти и рекне игуманији: „Ах, како је страшна смрт пијанице!“ – „Ви сте знали покојника?“ запита га игуманија. – „Нисам, али видим демона како се радује погибији његове душе“, одговори он.

2.         Оца Јована позову у једну кућу да одслужи молебан. По свршетку домаћица му пружи коверат са новчаницама, али он није хтео да прими него јој нареди да тај коверат са новцем преда сутрадан првоме кога сретне на улици.

Жена сутрадан порани и изиђе на улицу. Очекивала је да ће наићи неки радник или сиромашак. Али на улици није било никог. Она је продужила и сретне једног официра. Није смела да га заустави него продужи даље. Али на улици нигде никог. После извесног колебања, она се врати натраг и пожури да стигне официра. Замоли га да стане и исприча му свој случај. Официр јој тада открије да се налази у веома тешкој ситуацији: жена му је озбиљно болесна, а он нема новца за лекове. Пошао је у заложни завод да заложи последњу ствар и тако дође до новца за лекове. Жена му је тада пружила коверат са новцем, који је он примио као дар Божји и захвалио Богу и дародавки.

3.         Једном у Петрограду сродници неког болесника више пута су молили оца Јована да дође и помоли се за исцељење болесника. То је било за време беле недеље, пред ускршњи пост. Али отац Јован, заузет другим, хитнијим пословима, није долазио. Болесник се тада нашали и рекне да отац Јован сад негде једе палачинке, па зато не долази. И кад су већ изгубили наду да ће доћи, отац Јован наиђе. Ушавши у стан, он се упути право у собу болесникову, као да му је распоред одаја у стану био добро познат, иако дотле ту није био. Пришавши постељи болесника, он је као у своје извињење рекао: „Палачинке ја нисам ни окусио“. То је присутне као гром поразило.

4.         За време молебана у једној породици била је присутна и нека жена, тужно расположена. Отац Јован извади из новчаника 2.000 рубаља и пружи јој, рекавши: „Узми ово, требаће ти!“ Њој је предстајала операција и новац јој је заиста био веома потребан.

Истовремено неком човеку поред себе пружио је мању суму. Њему су била потребне ципеле, а он није имао новца да их купи. Од оца Јована добио је таман толико колико коштају нове ципеле.

5.         За време службе у цркви кадетског корпуса у Москви уђе у олтар један млад официр, да би видео оца Јована. У том тренутку отац Јован преносио је свете Дарове са престола на жртвеник. Кад их је пренео, пришао је младом официру и пољубио му руке. Сви присутни у олтару били су тиме веома изненађени и збуњени. Нико није знао зашто је отац Јован то учинио. Није знао ни официр. И он се веома изненадио и збунио. Међу присутнима почело се шапутати да то предсказује неки будући догађај у животу младог официра, можда ће он бити свештеник. Чувши то, официр се почне смејати. Њему на памет није долазило да буде свештеник. Па ипак – догодило се. Он се касније замонашио у чувеној Оптинској пустињи и под именом Варсонофија био познат као велики подвижник.

6.         Отац Јован дао је благослов удовом капетану Алексејеву да ступи у Духовну академију и прорекао му да ће по завршетку Академије бити епископ у његовом родном крају, у Архангелску. Пророштво се испунило. Завршио је Академију 1892. године, замонашио се и као монах Михеј изабран за епископа архангелског.

7.         Познати професор Казанског универзитета Александар Иванович Александров прими писмо од једне пријатељице породице са позивом да дође и присуствује молебану у њиховој кући, који ће служити отац Јован Кронштатски. Професору се овај позив није допао. Њему се учинило да је то увреда за њега да иде на молебан који ће служити њему непознат свештеник.

Али кад се приближио назначени у писму час, он се предомисли и пође. Дошавши до куће својих познаника, он нађе да су врата главног улаза закључана. Он је знао да постоји и споредан улаз и упути се тамо. Врата споредног улаза била су широм отворена. Он уђе, али у првим одељењима не затекне никога. То је био доказ да је служба почела и он се упути ка средини стана. Дошавши до одаје у којој се вршила служба, он не уђе унутра него стане иза отшкринутих врата. Отац Јован служио је молебан и сви присутни били супогружени у молитву. По свршетку молебна сви су редом прилазили крсту и руци оца Јована. Кад су се сви изређали, отац Јован окрене се вратима и запита: „А шта је са професором, зашто он не прилази?“

Домаћица се журно упути вратима и иза њих нађе збуњеног професора, чији су образи били црвени као рак. Кад је професор ушао, отац Јован му је приметио: „Ви се, професоре, канда бојите крста? А гле, ви ћете ускоро доживети да свима поДносите крст да целивају“.

Збуњени професор, на кога су погледи свих присутних били уперени, пришао је крсту и целивао. После неког времена жена га напусти и дође до развода брака. Он се замонаши и буде ректор Казанске духовне академије, а потом и епископ. Као епископ тешко се разболи и писмом замоли оца Јована да се помоли за његово оздрављење. После неколико дана добије од оца Јована одговор да му је молба услишена. И заиста, он се опорави и оздрави.

8.         Један трговац из централне Русије дође код оца Јована у Кронштат и после Литургије у Андрејевском храму приђе да целива крст у руци оца Јована. Поред оца Јована стајао је тас на који су верни спуштали своје прилоге за сиромахе. Кад је наишао трговац, отац Јован зграби са таса повећу суму новца и пружи трговцу. Овај је одбио да прими, говорећи да је он имућан човек и може и сам да приложи на тас. Али је отац Јован упорно наваљивао да прими, говорећи: „Узми требаће ти“. Трговац није смео више да се противи и узео је. Кад се вратио кући, сазнао је страшну вест: његови магацини са робом изгорели су и он је остао без ичега. Помоћ коју је добио од оца Јована добро му је дошла и омогућила му да продужи са радњом.

9.         Године 1899. Владимир Степанович Евлампијев, заставник, био је сведок следећег догађаја на станици Брест – Литовск.

Шестогодишњи синчић његових познаника био је оболео од дифтерије и месни лекари изјавили су да је стање оболелог безнадежно. У то време родитељи овог дечака дознају да ће отац Јован проћи возом кроз ову станицу, и којим возом и у које време.

Мати дечака рекне мужу да ће поћи на станицу и замолити оца Јована да се помоли за оздрављење њиховог сина. Муж јој одговори да ће она тешко успети да се пробије кроз масу света до оца Јована и да би маса могла да је пригњечи и удави. Зато је боље да он пође. Жена га је молила да поведе и њу са собом, али он није пристао него је пошао сам, додавши да је и иначе све узалудно и бескорисно.

Кад је воз стигао, заставник је видео како је отац Јован изишао из вагона и упутио се право оцу оболелог дечака и рекао му: „Зашто и жену ниси са собом повео, кад те је она толико молила?“ Отац детињи толико се збунио, да није знао шта да одговори. Али отац Јован га је предухитрио, рекавши: „Нека, ништа не мари, иди, син је твој здрав“.

И заиста, син је оздравио.

10.       Муж једне даме у Петрограду дуго је боловао, остао без службе и умро, оставивши жену у крајњој беди са четворо малолетне деце. Власница стана, и сама сирота, тражила је од удовице да уредно плаћа кирију, претећи судом и истеривањем на улицу из стана. Гладна и онемоћала деца тражила су хране; дрва није било, а ни посла. „Најбоље ће бити да свршим са собом“, мислила је несрећна жена. „Тада ће сирочиће прихватити“. Размишљајући где и како наћи излаз из очајног положаја, она још једном реши да потражи посла у једној кући, па ако и тај покушај не успе, да се не враћа своме стану. Лутајући бесциљно улицама и једва се држећи на ногама, она примети гомилу бедника око фијакера који је стајао на улици пред једном кућом.

„Да ли није ту отац Јован?“ синуло јој је у глави. У том часу врата куће се отворе и на њима се појави отац Јован. Он је брзо прелетео погледом по окупљеној маси, затим пришао овој жени и предао јој кесу пуну новца. Изненађена и пресрећна, она, као на крилима, полети своме стану. Новца у кеси било је и за кирију, и за куповину дрва и намирница. А после два дана стигао је повољан одговор на њену давнашњу молбу о пријему њене двоје деце у прихватилиште. А убрзо и она је нашла службу.

11.       Једна побожна породица у Москви позове у посету оца Јована. У тој породици био је студент, који није веровао у Бога и подсмевао се на рачун „попова“. Кад је отац Јован стигао, он се прво обрати студенту, рекавши: „Вама је неопходно да се данас исповедите и причестите“.

Продорни поглед оца Јована и убедљиве речи деловале су на студента и он је послушао савет.

После неколико дана умро је напречац. Отац Јован провидео је скору смрт младића, кога је први пут у животу видео, сажалио се над погибијом која је претила његовој души и спасао га исповешћу и причешћивањем Светим Тајнама, иако га је овај исмејавао.

12.       Два питомца Војне академије у Петрограду чувши о прозорљивости оца Јована, реше се да оду у Кронштат и провере. „Ако је он заиста прозорљив, знаће са каквим смо намерама и жељама дошли у Кронштат“.

Како су решили, тако су и учинили. У Кронштат су стигли и ушли у Андрејевски храм за време свете Литургије. По свршетку ове, они, заједно са присутнима, приђу да целивају крст у руци оца Јована. Кад су они дошли на ред да целивају свети крст, он им је ускратио, рекавши: „Ви сте дошли да ме искушате, за вас нема благослова“. Питомци су били пренеражени и дубоко се кајали због своје дрскости.

Ово је испричао један од те двојице, потоњи капетан у Севастопољу. То се догодило 1900. године.

13.       Једно друштво за карташким столом реши се да искуша оца Јована, па пошљу по њега да дође ради исповести и причешћа једног „болесника“. Отац Јован одбије позив, рекавши да се не ради ни о каквом болеснику, него о доконим људима за карташким столом.

14.       Један учитељ математике I Петроградске класичне гимназије оболи од туберкулозе и лекари му посаветују да оде у Каиро и тамо проведе неко време. Он израчуна да би му за пут и лечење било потребно 5.000 рубаља, а он их није имао. У невољи, реши се да оде у Кронштат до оца Јована и затражи његову помоћ. По доласку у Кронштат, он се упути кући оца Јована. Ту затекне много света. Нашавши једно празно место у одаји, он седне и реши се да сачека свој ред.

Није много времена прошло, а у ту одају уђе црквењак оца Јована и саопшти: „Баћушка зове учитеља који је дошао из Петрограда“. Болесник је помислио да се то на њега не односи, па је ћутао. Али се црквењак поново појави и запита: „Ко је овде учитељ из Петрограда?“ Болесник се јави и пође за црквењаком. Отац га сретне и замоли да му подробно каже шта му је потребно. Кад му је болесник рекао, отац Јован почео је да се моли Богу, обраћајући Му се као присутном сабеседнику: „Господе, Ти видиш да је он болестан и да му је потребно 5.000 рубаља, дај му их“. После тога отпустио је болесника.

Вративши се кући, болесник је био уморан од пута и преживљеног узбуђења, па је одмах легао да спава. Сутрадан разбудио га је служитељ из гимназије и рекао да га зове директор због неког хитног и важног посла. Он се брзо спреми и пође. Директор му је рекао како је био код барона Будберга, управника царске канцеларије. Барону је потребан педагог, који би пратио његовог болесног сина у Каиро, и да је директор њега препоручио барону. При том је учитељу дао своју визит карту и препоручио да одмах оде до барона. Учитељ послуша и оде. Дошавши у канцеларију, он преда директору визит карту и буде преко реда примљен код барона.

Барон му је поновио свој предлог да прати његовог сина у Каиро и додао да он сада има много издатака и може учитељу за пут да понуди само 5.000 рубаља. Поражен чудесним збивањима и ван себе од радости, учитељ је примио предлог, отпутовао са бароновим сином у Каиро и вратио се отуда здрав.

15.       Један богати официр проводио је безбрижан и раскалашан живот, пијући и трошећи немилице новац са сличним себи. Имовина се брзо топила и смањивала. Једног дана, не говорећи ником ништа, он се пешке упути оцу Јовану у Кронштат. Стигавши тамо, он уђе у Андрејевски храм, у коме је служио отац Јован. По свршетку Литургије, официр изађе из храма и нађе се у маси света на улици, у тренутку кад је отац Јован изашао из храма на бочна врата и сео у кола, која су га ту чекала и одмах пошла. Кад су се приближили гомили у којој је овај официр стајао, отац Јован заустави кола и по имену позове из масе овог официра. Кад му је овај пришао, отац Јован му је рекао: „Ти си из толике даљине допутовао, седи у кола, ићи ћемо код мене, нужно ми је да с тобом поразговарам“. После тих речи, посадио је официра поред себе и повезао. Успут му је рекао да је добро учинио што је дошао и дуго га саветовао да остави пиће, пушење и раскалашни живот. Официр га је послушао (Ово је испричао син тога официра).

16.       Улицама Кронштата ишла су два друга, колеге по служби, један религиозан, а други неверник. Први је био велики поштовалац оца Јована, па је предложио своме другу да пођу у цркву на Литургију и саслушају проповед оца Јована. Међутим, његов друг се веома критички и сумњалачки односио према оцу Јовану и чудима која је он чинио, па је одбио предлог рекавши да не верује народним причама о оцу Јовану. Али на наваљивање свога друга ипак пристане, рекавши: „Нешто ново и интересантно сигурно нећу видети ни наћи, али кад наваљујеш, поћи ћу да видим како он изводи своју комедију“.

Кад су стигли у храм, Литургија је била при завршетку. Они стану по страни. Одмах потом кроз масу света прилази им црквени тутор, послат од оца Јована из олтара, и саопштава невернику да га отац Јован позива у олтар. Овај, веома изненађен, али присебан, почео је да уверава тутора да је посреди грешка, јер баћушка њега уопште не зна нити може знати, и да он сигурно зове неког другог. Тутор се врати у олтар, али се убрзо опет појави и приђе невернику, рекавши: „Па ваше је име тако и тако, а презиме тако (тачно је рекао и име и презиме), према томе баћушка вас зове“.

Изненађен до крајности, неверник је осетио ледену струг кроз тело. У крајњој пометњи, он се обрати своме другу за савет: „Шта да чиним, да идем или не?“ – „Па јасно је да баћушка тебе зове. Иди, па ако је неки неспоразум, објасниће се“.

Збуњен и блед у лицу, неверник се, и мимо своје воље, као по некој неопходности, упути за тутором у олтар. Само што су ушли, њему брзо прилази отац Јован и обраћа му се са питањем: „Дакле, мили мој, реци, молим те, како ти се допада моја комедија, да ли је добро изводим?“ Кад је чуо ово питање, неверника је обузео трепет и ужас, ноге су почеле да му клецају, он је пао на колена и почео да моли за опроштај. Отац Јован га је подигао и речима вере, кроз које је провејавала топла љубав, поучио и вратио на пут истине.

17.       Једна породица у Петрограду позове оца Јована у посету. У очекивању његовог доласка, поред чланова породице, искупи се и много других. У то време у овој породици гостовала је једна дама, разочарана у животу, која није веровала ни у Бога ни у чуда оца Јована. Она није желела ни да види оца Јована, нити да га чује. Зато се повуче у једну забачену собицу пространог стана, седне на кревет и почне да се занима ручним радом.

У то стигне отац Јован колима. Њега пред улазом дочекају сви чланови породице, који су се били окупили, у намери да му приђу за благослов. Али се догодило нешто неочекивано и за присутне несхватљиво. Уместо да се поздрави са њима и да их појединачно благослови, он журним кораком прође мимо њих, упути се у стан кроз сплет многих одељења у пространом стану уђе у собу, у коју се била повукла она дама. Видевши оца Јована, она се толико препала, да јој се учинило, као да се сва соба са предметима у њој почела да окреће. Међутим отац Јован мирно је сео поред ње и почео да побија њено неверовање и очајање, да говори о Божјем милосрђу и Промислу, о покајању и вери. Говорио је дирљиво, топло. и убедљиво и саветовао да се врати вери и нади. Дирнута његовим речима, она се расплакала, а срце њено испунило се благодатном топлином, која увек прати човеково обраћење Богу.

Пошто је тако у души ове разочаране жене запалио светилник вере и духовног живота, он је потом извршио молитву, ради које је био позван у ову породицу.

18.       У Андрејевском храму у Кронштату служио је неко време са оцем Јованом ђакон Михаил. Његов таст био је свештеник више година при истом храму са оцем Јованом. Отац Јован много је волео обадвојицу. На заузимање оца Јована ђакон Михаил рукоположен је за свештеника и постављен за старешину храма и вероучитеља II Кадетског корпуса у Петрограду. Са њим је у Петроград прешао и његов таст, који је био зашао у године, али још бодар и крепак. Приликом својих долазака у Петроград отац Јован је често посећивао ову породицу.

Једном, на Велики четвртак, Око 9 сати изјутра, када се свештеник Михаило спремао да пође у цркву, неко је зазвонио на главним вратима. Отац Михаило пође и отвори врата. На њима се указа отац Јован. Свештеник Михаило обрадовао се и у исто време изненадио посети оца Јована у то време. Отац Јован рекао му је да је дошао ради опроштаја са његовим тастом. Стари свештеник није био болестан, него само малаксао, као и сви стари људи његових година. После кратког задржавања, отац Јован је отишао. Старчев зет, свештеник Михаило, отишао је после подне у своју цркву, да служи велико бденије. Кад се вратио кући, затекао је таста мртва.

19.       Један свештеник из унутрашњости Русије наслушао сео оцу Јовану, па дође у Кронштат и заједно са оцем Јованом одслужи рану Литургију. Отац Јован је, по своме обичају, читао брзо молитве, повишујући и спуштајући тон с времена на време. Кад је овај свештеник то чуо и видео, помислио је у себи: „Па и ти служиш, као и ми сви, и не разликујеш се много од нас“. На то му је отац Јован одмах гласно одговорио: „А шта си ти мислио? Ја сам исти, као и сви ви“.

20.       Владимир Васиљевич Степанов био је поштански чиновник, али је из неких разлога желео да промени струку. Преко неких лица, блиских оцу Јовану, он успе да се састане са њим, изложи му своју жељу да буде свештеник и затражи његов благослов. Отац Јован му објасни тежину дужности и одговорности духовног пастира у времену које долази, и дајући му благослов, рекне му: „Добро, бићеш свештеник. Рукоположиће те епископ Серафим“. То је било 1907. године.

Ипак, Владимир је продужио поштанску службу. Године 1914. учествовао је у рату против Немачке. Дуго времена о њему није било никаквих вести. Неочекивано он се својима јавио писмом из Сибира и известио их да се на њему испунило пророштво оца Јована: од марта 1919. године он је свештеник у селу Спаскову, близу Томска, а рукоположио га је епископ Серафим. Из Сибира касније прешао је у област Урала, а потом северног Кавказа. (Сведочанство његове браће).

21.       Један човек у годинама, поклоник светих места, затражи од оца Јована благослов пред поклоничко путовање у Свету Гору. Отац Јован га благослови и рекне: „Пођи на Атон, у Андрејевски скит, тамо ћеш пут да правиш“.

Кад је стигао у Андрејевски скит, он изрази жељу да га приме у братство. Игуман Јосиф одбије га рекавши, да у братству имају одвише монаха и да им нови нису потребни. Он је између поклоника одбио многе и млађе од њега, способније за све врсте послова.

–           „Али мене је к вама послао отац Јован Кронштатски“, рекне поклоник.

–           „А да ли ти знаш неки занат?“ запита игуман.

–          „Ја сам зидар и могу камен да тешем и пут правим“.

–           „Ако си зидар, ти си нам потребан. Нама је потребно да изградимо пут од Скита до воденице“.

–           „Баћушка Јован тако ми је рекао: „Пођи на Атон, у Андријевски скит, тамо ћеш пут да правиш“.

Нови послушник прихватио се посла и за годину дана изградио пут у серпентинама до воденице, по коме могу и аутомобили, ако би их било, тако да саобраћају, као и сточна запрежна кола. По завршетку пута, зидар се разболео, отишао у болницу и у њој умро као монах, проживевши у манастиру две године.

22.       Године 1893. мој десетогодишњи синчић оболи од шарлаха. Мени пође за руком да га сместим у болницу принца олденбуршког у засебну зграду. Болничка опрема била је прекрасна, а таква и нега болесника. Лечење се спроводило под надзором директора болнице, чувеног професора Раухфуса, специјалисте за дечије болести. Али упркос свим најбољим условима и лечењу, сурова болест узимала је све више маха и претила блиском катастрофом.

Једног тешког дана неговатељица ме наговори да изађем на чист ваздух и прошетам улицама. Ја сам послушала и изашла. Ишла сам право, као аутомат, ништа ме није интересовало. Подаље од мене прошла су кола и ја сам пре душом осетила него очима видела да је у њима био отац Јован Кронштатски, и одједном ми синула мисао: ето коме се треба обратити молбом за помоћ. Али како? Тражећи начина, дошла сам до краја улице и скренула у другу. Мало даље видела сам на тротоару велику гомилу народа. Дошавши до ње, запитала сам зашто се тај народ скупио, шта се десило?

–           „Овде је дошао отац Јован Кронштатски и служи молебан у кући месара“, одговорили су ми.

Тако неочекивана дивна прилика да се сретнем са оним о коме сам дотле мислила, поразила ме је. Мислећи брзо, дошла сам до закључка да морам доћи до њега и умолити га да се помоли за мога сина, али ја сам била далеко од улаза у кућу месара, а да се прогурам до њега кроз тако густу гомилу – није било могуће. А и да предузмем ма шта, већ је било касно. У том часу маса се заталасала. Из куће у којој је био отац Јован изашла је гомила, потиснула масу која је ту стајала и чекала и направила пролаз до кола оца Јована, који се одмах појавио. Њега су водили под руке. На његовом светом лицу титрао је радосни осмех и он је љубазно бацао поглед на масу.

Дошавши до половине тротоара, он се окренуо на нашу страну и довикнуо ми: „А и ви сте овде!“ Изашавши из затвореног круга, он се упутио у моме правцу. Маса се раздвојила и омогућила ми да му приђем и узбуђено рекнем: „Баћушка, благословите, мој син је опасно болестан, на самрти!“

Он ме је благословио и рекао неколико утешних и охрабрујућих речи, које ја у оном узбуђењу нисам запамтила. Ја сам му целивала руку, и он је отишао. Шта је све преживела моја душа при овом чудесном сусрету са оцем Јованом, ја не могу речима исказати. Једино што сам схватила и запамтила његове речи, мени упућене: „А и ви сте овде!“ Оно што је немогуће било мени – да му приђем, њему, прозорљивцу, било је лако да изађе у сусрет жељи душе намучене матере због страдања сина, која проси његову молитвену помоћ.

Вративши се у болницу, сазнала сам да је температура сина опала, што је лекаре и неговатељицу бацило у нову бригу. Међутим, ја сам била спокојна. И стварно, то је била последња брижна ноћ. Стање сина компликовало се само због његове велике слабости, али криза је прошла срећно и он се почео опорављати. Чим му се повратио нормалан сан, опорављење је брзо напредовало. Како се касније показало, болест није оставила никаквих последица (Сведочанство детиње матере).

23.       У градићу Алексину, Туљска губернија, живела је добра и побожна породица Горшкова: Петар Антонович Горшков и супруга му Александра. Она се разболи и московски професор наће да је операција неопходна.

Као верујућа жена, она оде у Кронштат и обрати се оцу Јовану за савет. Пошто је саслуша, он јој рекне: „На операцију немојте пристати. Ако ме послушате, поживећете и обе кћери удати. Али на операцију немојте ићи; у противном, у двадесети дан после операције умрећете“. По повратку кући, она све исприча своме мужу. Али професор Сњегирев и његове колеге почели су да наговарају мужа да убеди жену у потребу операције. Они су рекли мужу да ће супругу ускоро изгубити, ако се не оперише. О речима оца Јовано они су се са подсмехом изразили.

Најзад, и жена се сагласи и оде у Москву на операцију. Операција је успешно обављена и она се почне опорављати. Наступио је двадесети дан и доктор Сњегирев дошао је да је посети и прегледа. После прегледа он изјави: „Ви сте се добро опоравили и кроз недељу дана можете прећи у приватни стан. Позовите к себи једну кћер, да вам буде веселије у тућем граду“. Она захвали доктору и замоли болничку сестру да напише телеграм њеном мужу. Кад је телеграм послат, она је рекла милосрдној сестри: „Отац Јован рекао ми је да ћу умрети у двадесети дан, а ја се тако добро осећам и ускоро ћу напустити клинику“.

Кад је изговорила ове речи, опустила је главу на јастук. Сестра је приметила да се у лицу изменила и да јој је позлило. Брзо је позвала доктора Сњегирева. Кад је овај дошао са другим лекарима, она је већ била мртва. У размаку од једног сата њеном мужу послат је други телеграм, у коме га извештавају, да његова супруга није више међу живима.

Умрла је у двадесети дан после операције, како јој је и предсказао отац Јован. О овом случају сазнао је после сав град Алексин.

Извор: https://pravoslavie.ru/99910.html

Од светитеља су остали многи писани трагови у виду проповеди као и његов дневник „Мој живот у Христу“. Ево неких мисли из те изузетне књиге, са благословом издавача.

ПОУКЕ

Наш живот, са свим својим задовољствима, радостима, тугама и патњама, ишчезава као јутарња роса од сунца. Стога хришћанин, који је позван у небеску отаџбину, странац и дошљак на земљи, не треба да се везује срцем ни за шта земаљско, него једино за Бога, Источника живота, Који је наше Васкрсење и бесконачни живот (свети Јован Кронштатски, „Мој живот у Христу“).

Свакодневно се ујутро и увече моли Господу за упокојење умрлих праотаца, отаца и браће твоје; нека у теби живи сећање на смрт и нека се не гаси нада у будући живот после смрти. Нека се твој дух свакодневно смирава мишљу о томе колико брзо пролази овај живот (свети Јован Кронштатски, „Мој живот у Христу“)

Изображавајући крсно знамење, веруј и стално имај на уму да су твоји греси прикуцани на крст. Када паднеш у грех, истога часа искрено осуди себе и осени се крсним знамењем говорећи: „Господе! Греси су наши на крст прибијени, прибиј на крст Твој и овај мој грех, и помилуј ме по великој милости Твојој (Пс. 50,2)“. Тако ће грех твој бити очишћен. (св. Јован Кронштатски, „Мој живот у Христу“)

Господе! Име Ти је – Љубав: не одбаци ме, заблуделог човека. Име Ти је – Сила: укрепи ме, изнемоглог и палог. Име Ти је – Светлост: просветли моју душу, помрачену земаљским страстима. Име ти је – Мир: донеси спокој мојој узнемиреној души. Име Ти је – Милост: не престај да ме милујеш (св. Јован Кронштатски, „Мој живот у Христу“).

Говори и чини оно што је истинито – без сумње, смело, тврдо и одлучно. Избегавај сумњичавост, бојажљивост, непостојаност и неодлучност. „Јер нама Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави“ (2. Тим. 1,7). Наш Господ је Господ сила (св. Јован Кронштатски, „Мој живот у Христу“).

Ми Господа само називамо Богом, а заправо имамо своје богове, јер не извршавамо вољу Божију, него вољу свога тела и својих помисли, вољу свога срца и својих страсти; наши су богови – тело наше, уживања, одећа, новац и друго… (св. Јован Кронштатски, „Мој живот у Христу“)

Главно у животу је – труди се око међусобне љубави и никога не осуђуј. Јер свако ће лично дати одговор Богу, а ти гледај себе. И чувај се злобе (Свети Јован Кронштатски, „Мој живот у Христу“).

Сан светог Јована Кронштатског

Господе благослови!

Ја грешни слуга Јован, јерej Кронштански, остављам вам мојом руком писано чудно привиђење које доживјех.

У ноћи 1. јануара 1908. године, присједох на столицу да мало одахнем послије вечерње молитве. У мојој соби бјеше полумрак, прод иконом Свјете Богомајке горјело је кандило. Не прође ни пола часа кад чух тих и лак шум, неко се лако дотаче мог десног рамена и тих, умиљат глас ми рече: „Устани, слуго Божији, Јоване, пођи за мном.“ Брзо устадох, угледах пред собом неког чудног старца, блиједог, са сиједим косама, у ризи и мачем у лијевој руци. Погледа ме оштро, али му очи бјеху умилне и доброћудне. Ја занијемих, старац ме придржа да не паднем, али ми ноге и руке дрхташе. Хтједох нешто рећи, али језик се не помаче. Старац ме прекрсти и на ме пређе нека тиха радост, и ја се прекрстих.

Затим ми старац показа на западни зид моје собе и руком написа: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, год. Других зидова моје собе нестаде и ми се нађосмо на зеленој ливади. Идох за старцем кад угледах мноштво пободених крстова. Хиљаде, милиони крстова, малих и великих, дрвених, жељезних, камених, мједених, сребрних и златних. Пролазих поред њих крстећи се и осмјелих се да упитам старца шта значе ти крстови. Он ми благо одговори: „Ето, ту су они који за Христа и за Ријеч Божију пострадаше.“

Идем даље и видим, читаве ријеке крви теку у море и море све црвено од крви. Од страха се ужаснух и опет упитах старца: „А зашто је тако много крви проливено?“ Он ме погледа и рече: „То је хришћанска крв.“

Потом ми старац руком показа на небо и ја угледах мноштво свијетлила. Одједном она почеше да падају, прво један, два, три, пет, десет, двадесет, затим почеше падати читаве стотине све више, свијетлећи сада чудним, потмулим сијајем. Падајући на земљу, она се гасише и претвараше у прах и пепео. Старац ми рече: „Погледај“ и ја угледах још толико свијетлила на небу. Упитах старца шта то значи а он ми рече: „Свијетлила која падоше, то су цркве које су прешло у јерес, а та која остадоше су Цркве Саборне и Апостолске које ће остати до краја свијета.“

Идемо опет, кад старац показа руком и рече: „Погледај“ и ја угледах чудан призор; анђели пјевају: „Свет, свет Господ саваот!“ и велика маса људи иде са свијећама у рукама, са радосним свијетлећим лицима. Ту су били цареви, кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, монаси, јереји, ђакони, слуге пострадале Христа ради, дјевице, младићи и новорођенчад. Херувими и серафими их спроводише у рајску небеску обитељ. Упитах се, шта је са тим људима, а старац као да знаде шта помислих, рече: „То су све слуге Христове које пострадаше за свету Саборну и Апостолску Цркву.“ Опет се осмјелих и упитам старца каква су оно новорођенчад. Старац ми рече: „То су дијеца пострадала за Христа од цара Ирода (14 хиљада), а такође и она која су добила вијенац Цара небескога, а која су погубљена још у утробама матера, и дјеца која умреше некрштена. Ја се прекрстих: „Како велик и неопростив гријех мајки!“

Идемо даље. Ја угледах мрачан и таман храм, мрачан и таман олтар. У цркви нема иконостаса. Уместо икона неки страни портрети са звјерским лицима и оштрим калпацима, на олтару нема крста него звијезда, и јеванђеље са звијездом. Свијеће горе од смоле и треште као дрва, причесна чаша стоји, а из ње излазаше силан смрад, а из њега свакакви гадови; жабе, шкорпиони и пауци.

Страшно погледати све то. И просфора такође са звијездом. Пред олтаром стоји свештеник у жарко црвеној мантији, а по њој пужу зелене жабе и шкорпиони. Лице је у њега страшно и црно, као угаљ, очи црвене, а из рукава провириваше дуги прсти са канџама као у птице. Ух, Господе, како страшно све то! Затим на олтар скочи нека мрска, гадна, црна жена са црвеном звијездом на челу. Она се заврти на олтару и крикну као ноћна птица страшним гласом „слобода“ и стаде. А људи као безумни стадоше трчати око олтара нечему се радујући, крицаше и звиздукаше и пљескаше рукама. Затим стадоше пјевати неку чудну пјесму, испочетка тихо, затим гласније као пси док се све не претвори у звијерско рикање. Одједном сијевну жарка муња и удари силан гром. Задрхта земља и храм, преполовивши се, пропаде у њу. Олтар, свештеник и црна жена, све се то помијеша и прогрмје у бездан. Господе спаси! Ух, како страшно. Ја се прекрстих. Хладан зној ми обли чело. Ослухнем. Старац ми рече: „Јеси ли видио?“ „Јесам оче, кажи ми шта је све то било!“ „Страшно и ужасно!“ Старац ми одговори: „Храм, свештеник, људи, то су јеретици који напустише вјеру Христову и Свету Саборну и Апостолску цркву и признаше јеретичко учење које нема благодати Духа Светога. У њој се не вриједи ни исповиједати, ни молити, ни крстити, нити примати свете тајне.“

„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање – смрт хришћанску“ прошапутах, а старац ме успокоји: „Не малаксавај, него се моли Господу.“

Пошли смо даље. Погледам, иде много народа страшно измученог. На челу сваког звијезда. Они, угледавши нас завапише: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Јако нам је тешко, а ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили Закону Божијему и не добисмо хришћанска имена. Нисмо примили печате дара Духа Светога (него црвено знамење).“

Ја заплаках и пођох даље са старцем. „Сад гледај,“ показа ми старац руком: „Видиш ли?“ Угледах необично дрво. Оно бијеше од људских трупаца и све огрезло у крви. Прекрстих се и упитах старца шта то значи и каква су то тијела. „То су инокиње и иноци, странци и странкиње за Свету Саборну и Апостолску цркву побијени, који нису хтијели примити антихристов печат него хтједоше радије примити вијенац мучеништва и умријети за Христа. Ја се почех молити: „Спаси Господе и помилуј слуге Божије и све хришћане.“ Старац се одједном окрете ка сјеверу и руком показа: „Погледај.“ Згранух се кад угледах царски дворац, а око њега у круг трчаше разне погане животиње. Пењу се и рове и улазе у дворац. Већ ето полегле по круни помазаника Николаја II. У њега је лице блиједо али мужевно, чита он Христову молитву. Одједном се круна заљуља и паде разбивши се. Звијери се слетеше те тукоше и давише помазаника. Разроваше и раскопаше све, као звијери у паклу. И најзад нестаде свега.

О Боже, како страшно! Спаси и помилуј нас од сваког зла и врага. Готово заплаках, али ме старац ухвати за руку: „Не плачи, тако је Господу по вољи. Него погледај!“ Видим бијелу светлост. Испрва не разликовах ништа, али ми затим постаде јасно. Угледах опет помазаника Николаја, али то сад не бјеше несретник. На његовој глави бјеше зелени вијенац од листова, лица бијелога, са златним крстом на грудима. Он тихо шапташе молитву, а затим ми рече: „Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, тврдо и мужевно за вјеру православну и за Свету Саборну и Апостолску цркву, да сам пострадао за све хришћане. И кажи свим православним и апостолским пастирима да служе општу братску службу за све убијене војнике на ратном пољу, за утопљенике у мору и за све оне који за мене грешног пострадаше. Гроба мога не тражите јер га је тешко наћи. Молим вас, још једном, молите се за мене, оче Јоване, и опростите мени грешноме добри пастиру.“ Затим се све скрило у тами. Ја се прекрстих: „Упокоји Господе, душу слуге твога Николаја, вјечна му памјат!“ Господе, како страшно! Руке и ноге ми дрхташе и ја плаках.

Старац ми опет рече: „Не плачи, тако је Господу по вољи!“ И ја опет угледам масу људи која се ваљала, умирала од глади, која је јела крв и земљу и једни друге. Пси изједаше мртве. Какав страшан призор, Господе! Спаси нас и све светој хришћанској вјери одане, нас немоћне и слабе без вјере. Онда старац опет рече: „Гледај тамо!“ Ја опет угледам читаво брдо разних књига; великих и малих. Између њих пролазе црви, милећи и распрострањујући силан смрад. Ја упитах шта је са тим књигама, а старац ми рече: „То су безбожничке и јеретичке књиге које заразиваху људе читавога свијета мрским богохулним учењем.“ Старац све књиге спали и пепео од њих вјетар разнесе на све стране.

Затим опет, ја угледах цркву, а око ње много књига; о Богу, о вјери, о житијима светих… Ја се сагнем да подигнем једну, а старац ми рече да оне ту леже дуги низ година. Свештеници их не хтједоше давати нити читати народу и не дадоше им да науче Божију истину нити да се нахране истином.

Старац пође даље хитрим кораком да га Једва пристизах. Окрете се опет и показа ми. Кад отуда иде гомила људи гоњена страшним бијесовима, коjи их немилосрдно тукоше и бодоше дугим штаповима, вилама и грабљама. „Шта је са тим људима?“ упитах ја старца, а он ми одговори: „То су људи који отпадоше од вјере Свете и Апос-толске цркве и који су пришли јеретичкој цркви.“ У тој групи људи су били епископи, свештеници, ђакони, монаси и монахиње који примише брак и стадоше живети развратним животом; ту су били безбожници, врачи, блудници, пијанци, среброљубци, јеретици и секташи. Они имадоше страшан изглед; лица им црна, из уста им излази силан смрад и пијена. Они траже помоћ, али их бијесови тукоше још јаче тјерајући их у дубоку пропаст (провалију). Одатле излазише дим и огањ и смрад. Ја се прекрстим: „Избави, Господе, и помилуј!“

Поново ја угледах маса народа иде. И стари и млади, сви у црвеној одјећи, и носише велику звијезду петокраку. На сваком краку сјеђаше по дванаест бијесова, а на средини сјеђаше сам сатана. На глави му дугачки рогови, очи крокодилске, са лавовском гривом и страшном њушком из које извириваху дуги зуби: из уста му излазише силна пјена. Сав народ запомагаше: „Устај, проклетнице!“ Али тада одникуда, изрони још много бијесова, сви црвени, и стадоше народ тући још силније и стављаше им на чело и руке црвену звијезду. Старац ми рече да је то печат антихриста. Ја се силно зачудих, прекрстих се и започе молитву: „Да васкрсне Бог!“ Послије тога, све ишчезе.

Опет идосмо даље, ја једва сустижем старца, кад он застаде и руком показа на исток. Ја угледах масу народа са радосним лицима, са крстовима у рукама, са свијећама и кадионицама, а усред њих, мало у ваздуху, олтар, златна царска круна и натпис са златним словнма „на кратко вријема“. Око олтара стајаху патријарси, епископи, монаси, монахиње, свештеници, пустињаци… Сви пјеваше „слава Богу на висини, а на земљи мир,“ Ја се прекрстих и захвалих Богу.

Старац тада махну руком по ваздуху, три пута унакрст и ја угледах мноштво тјелеса, ријеку крви. Анђели летјеше над тијелима и тешко успијеваше све душе хришћанске да пренесу Божијем пријестолу и сви пијеваше: „Алилуја, алилуја…“ Страшно је било гледати све то. Горко плаках и молих се. Старац ме узе за руку и рече: „Не плачи! То је драгом Богу жртва за све наше маловерје и гријехе. Спаситељ наш, Исус Христос, исто пострада и проли своју пречисту крв на крсту. Још ће бити много мученика за Христа и сви који не приме антихристов печат, пролити ће крв и примити вијенац мучеништва. Старац се затим помоли, три пута се прекрсти према истоку и рече: „Ево, испуни се Данилово пророчанство да ће мржња завладати пре свршетка.“ Угледах тада Јерусалимски храм, а на куполи звијезда. Око храма се моташе милиони народа, настојећи ући у храм. Ја се хтједох прекрстити, али старац задржа моју руку: „Овдје је мржња и раскалашност.“ Уђосмо, унутра бјеше много народа. Угледах тада пријестол на сред храма. Око пријестола три реда свијећа од смоле горјеше, а на пријестолу, у жарко-црвеној порфири, сјеђаше свјетски цар равнатељ. На глави му златна и дијамантна круна са звијездом. Упитах старца ко је то, а он рече: „То је антихрист!“ Бјеше он раста високога, очију црних као угаљ, црне браде, свирепог лица.

Одједном, антихрист устаде са пријестола, усправи се свом висином, високо подигну главу и десну руку упери у народ. На прстима му бијеху канџе као у тигра. Он зарика као лав својим звијерским гласом: „Ја сам вам бог, цар и владар!“ Сви падоше на кољена, поклонише се и ставише печат на чело. Али, неколицина од њих се издвоји, приђоше му ближе и гласним гласом повикаше: „Ми, хришћани, вјерујемо у једнога Господа, нашег Исуса Христа!“ Сијевну мач антихриста и главе хришћанске попадаше. Крв се просу по храму. Однекуда доведоше жене и дјецу. Антихрист се тада још више ражести и повика: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима!“ Томе је следовала моментална казна. Преполовише им главе и крв православна се разли свуда по храму. Доведоше, затим, пред антихриста десетогодишњег дјечака да се и он поклони. Рекоше му да падне на кољена, али он смјело дође до пријестола антихриста и рече: „Ја сам хришћанин и вјерујем у Господа, нашег Исуса Христа, а ти си изашао кз пакла, слуго сатанин и антихристе!“ „Смрт!“ страшним гласом рикну сатана. Сви падоше на кољена и поклонише се. Одједном, хиљаде громова загрми и хиљаде муња небеских стрелама огњеним побише слуге антихриста. Једна велика огњена стрела, у облику крста, слети са неба и удари антихриста у главу. Он махну рукама и паде; круна му слети са главе и сасу се у прах. Милиони птица полетјеше и кљуцаше тијела нечастивих слуга антихристових. Осјетих, старац ме ухвати за рамена и рече: „Идемо даље!“ И тако идемо ми, а оно много крви до кољена, па до појаса, па и до ушију- много крви хришћанске пролито. Сјетих се тада ријечи Јована Богослова: „Биће крви коњима до улара!“ О, Боже, спаси мене грешнога! Нападе ме велики страх. Бијах ни жив ни мртав.

Видјех анђеле како лете и пјевају: „Свет, свет, свет Господ!“ Погледах, а старац се на кољенима мољаше, затим устаде и љубазно ми рече: „Не плаши се, ускоро ће крај. Моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Ни година не остаде, скоро само сати. Ускоро ће крај!“ Старац ме затим благослови и рече да иде на исток. Ја падох на кољена и поклоних му се. Видјех како се лако одвоји од земље, те ја упитах: „Како се зовеш, чудни старче?“ Затим јаче: „Свети оче, које је твоје свето име?“ „Серафим!“ тихо и благо ми рече. „А то што си видио, напиши и запамти, Христа ради!“

Над мојом главом се просу звук великог звона. Тргох се, отворих очи. Чело ми бјаше облио хладан зној, жиле набрекле, срце узбуђено куцаше. Ноге ми дрхташе. Помолим се: „Да васкрсне Господ!“ „Боже, опрости мени грошном и недостојном слузи твом, Јовану.“ Богу нашем слава!

Амин!

Напомена:

Текст је преведен из књиге „Живот, подвизи, чудеса и пророчанства Светог оца нашег Јована Кронштатског чудотворца“, издање манастира Свете Тројице из Џорданвила, на руском, 1976.

Извор: http://www.eparhija-prizren.org/?p=1083