„Не желим да поново будем немачко копиле“

За време немачке окупације Пољске је присилној германизацији подвргнуто више од 200.000 деце која су често отимана из руку родитеља. DW и interia.pl помажу у потрази за правим и хранитељским породицама ове деце.

Упркос поодмаклој старости – има 83 године – и боловима у леђима Зита Суш пуца од енергије и непрекидно збија шале. Но, кад се у разговору дотакне своје отмице и присилног пресељења у Немачку, њен глас утихне. Ова жена је као дете 1942. отета из једног сиротишта у Лођу и пребачена у Немачку. Тек након рата с 12 година се вратила у Пољску.

Данас живи на рубу Варшаве у једној сиромашној четврти, под другим именом. Не жели да ико од суседа сазна за њену трагичну судбину. „Не желим да поново будем немачко копиле“, каже. Тако су је звали када се након рата вратила у Пољску.

Појачање за „аријевце“

Присилна германизација деце попут Зите Суш је углавном спровођена бруталним методама. И погађала је децу која су из окупиране Пољске била пребацивана у Немачку или се радило о деци пољских присилних радница у Немачкој.

Још 1938. вођа SS-а, специјалних јединица нацистичке Немачке, Хајнрих Химлер је најавио да ће „скупити, отети и украсти немачку крв“ где год буде могао. У окупираним земљама су деца отимана родитељима или из сиротишта. Услов је био да су деца плавоока и плавокоса, што је одговарало Хитлеровој представи о „аријевској раси!. За присилну германизацију и „германски одгој“ била је задужено удружење Лебенсборн у склопу SS.

Након одвођења у Немачку Зита више није смела да говори својим матерњим језиком. Казне за употребу пољског су биле драстичне: затварање у подрум или ускраћивање јела. Но на крају је ипак имала, како каже, „срећу у несрећи“ јер је смештена у добронамерну породицу у Салцбургу.

Након рата пољска влада је више од 30.000 отете деце вратила натраг. Зита је била једно од њих. Поново се нашла у сиротишту где су је вређали као „глупу Немицу“. Зато се и данас са сетом сећа времена проведеног у породици у Салцбургу и говори да је то било „најлепше доба“ њеног живота. За потомцима те породице безуспешно трага и дан данас.

Борба за одштету

Немачко-пољски новинарски тим који чине новинари DW и пољског портала interia.pl помажу Зити у потрази. У неколико архива у Пољској и Аустрији се трагало за аустријском „родбином“ и, пре свега, пољском мајком.

С обзиром на то да су имена отете деце често била мењана потрага на основу имена је осуђена на неуспех. То показује и случај Хермана Лидекинда који је такође отет из окупиране Пољске. Овај 88-годишњак данас живи на југу Немачке и жели да сазна ко су били његови родитељи. Он је активан у удружењу „Украдена деца – заборављене жртве“ које од 2012. покушава да заинтересује немачке политичаре за ову тему – досад безуспешно.

„Као жртве смо заборављени. Остале групе жртава су добиле обештећења од немачке државе. Ми не“, каже Лидекинд. Он је зато посегнуо за правним средствима и као прво отето пољско дете правду потражио пред судом. Сада чека на прво рочиште.

Прошлог лета покренут је и пројекат DW и портала interia.pl. Новинари обе куће су до сада у потрази за „германизованом“ децом обишли многе институције и архиве и пре свега домове удружења Лебенсборн у Лајпцигу, Бремену и другим градовима. У међувремену је објављено више од 40 текстова и 24 видеа на ову тематику. Многи који су директно погођени овом темом су се јавили преко друштвених мрежа. Неке од њих новинарска истраживања су подстакла да и сами крену у потрагу за истином.

Остало је мало времена

Пројекат је зближио многе који се међусобно помажу у потрази за одговорима. Но досад се још увек чека на неки хепи енд. Зита Суш, Херман Лидекинд и многи други су још увек у потрази. Судским путем се проблем неће решити, али ће тако судбина ових људи бити присутнија у јавности.

То је био и циљ репортера из Немачке и Пољске који месецима прате жртве у њиховој потрази. „Најтеже је било разговарати с људима који су у потрази за својим породицама деценијама били усамљени“, каже Евелина Карпинска-Морек с портала interia.pl и додаје да је свесна притиска времена. „Сваки разговор са жртвама је можда и последња прилика да се нешто сазна.“

Извор:
DW.com