Душку је комбајн самлео ногу, у болници су викали „АМПУТАЦИЈА!“, а онда се појавио доктор чудотворац: После Деине руке, др Бумбаширевић спасао је и ОТКИНУТО СТОПАЛО

„Ампутација! Ампутација! Ово је за ампутацију!“ Тако су викали хирурзи док је Душко Жебељан (40) лежао је крвав у Ургентном центру, са потпуно смрсканим стопалом.

Није се видело где је кост, хрскавица, мишић… А кожа – ни у траговима.

Спирала у комбајну дословно му је самлела ногу. Душко је себе већ видео са протезом, срећан што је преживео.

Али, један лекар је све променио: професор Марко Бумбаширевић.

Овај врсни хирург одавно је стекало славу у професији, али јавност га памти по невероватној операцији од фебруара ове године, када је пришио потпуно откинуту руку водитељке Дее Ђурђевић.

Спојити нерве, крвне судове, зглобове, какав је то само подвиг и каква срећа у несрећи! „Телеграф“ је посетио доктора Бумбаширевића 10 месеци касније, у жељи да сазнају како изгледа бити „чаробњак“ у својој професији.

– Имам једног пацијента, пољопривредника, којем је комбајн откинуо стопало. Оперисао сам га и моћи ће поново да хода. Таква операција би у иностранству коштала бар 100.000 евра. Тешке повреде највише се догађају баш обичним људима, радницима и пољопривредницима. Можете разговарати с њим, нека вам он исприча како то изгледа – каже за „Телеграф“ доктор Бумбаширевић.

– Жебељан, ослоните се на ногу, можете већ да станете слободно – бодрио је свог пацијента на Одељењу за реконструктивну хирургију и микрохирургију, Клинике за ортопедску хирургију и трауматологију.

„Шта си урадио, лудаку!“

Клиника за ортопедску хирургију и трауматологију налази се одмах до Поликлинике КЦС.

Зелена, једноставна зграда, изгледа попут повећег дома здравља, кроз који пролазе болесници са штакама. На врху је Одељење за микрохирургију. Ту ради доктор Бумбаширевић.

У собама леже болесници, очито дуго – њихова лица су мирна, без мимике и готово без боје. Сви су се ту нашли изненада, након тешке повреде коју су доживели. Тек када схвате шта се догодило, почиње суочавање.

„Шта си урадио, лудаку, зашто ниси искључио машину?“ То су биле прве мисли које је су прострујале Душку Жебељану када се избавио из спирале комбајна.

Борио се надљудски, рукама и ногом која му није повређена, извукао се и схватио како живот може да се промени у две секунде.

Шок, траума и светла ургентног центра, као на филму, а онда безброј операција – судбина је свих ових људи.

Душко се ослањао једном ногом и штакама. Стопало му је у завоју, надуто је и модро. Али, добро је – спасено је.

– Чули сте сада, доктор ми је рекао да могу да спустим ногу. Али не усуђујем се. Плашим се… Страх да ће се све опет поломити – прича нам Душко.

Како и не би после толике борбе – шок, крварење, језива слика сопственг самлевеног меса, а онда хитна операција, четири месеца лежања у боници, нове операције којима се крај није назирао.

„Стежи колико можеш, да зауставимо крв“

Пољопривредник из Борче био је на њиви са оцем и стрицем. Тренутак непажње довео је до такве несреће од чије приче би се свако најежио. Ни сам не зна како, несмотрено је гурнуо ногу у спиралу. Добио је снагу, ни сам не зна како, да се избори. Трезвено, себи је спасао живот – одмах је стегао ногу канапом и заставио крварење.

– За мном је био крвави траг, док нисам везао ногу. Отац и стриц су се уплашили, нису знали како да реагују. Ја сам само говорио: „Стежи, стежи“. Мутило ми се у глави, осећао сам неку хладноћу. Сели смо на трактор, а ја сам одмах позвао другара, који је дојурио колима у сусрет. Стигли смо у Дом здравља, Хитна помоћ ме је превезла у Ургентни центар, на реанимацију. Долазили су хирурзи и говорили „Ампутација, ово је за ампутацију“. Мислио сам да сам остао без стопала, али 21. век је, ставићу неку протезу… – присећа се Душко.

А бол? Мора да је језив, несносан.

– Не. Није ме болело. Ни у том тренутку, ни током транспорта. Ни касније, после операције, никад нисам имао неки неподношљив бол – прича Душко.

На Ургентном центру оперисао га је најпре доктор Радан Милованчевић. Одлучио је да не уради ампутацију, већ да санира повреду, а судбину стопала препустио је колеги Бумбаширевићу.

– Када сам се пробудио из анестезије и видео прсте који вире из завоја, мислио сам да је стопало, ипак, сачувано. Пребацили су ме из Ургентног центра овде на одељење и тада сам први пут чуо за доктора Бумбаширевића. Сви су ми говорили: „Је л’ знате ви ко вас лечи. Је л’ знате кога је он оперисао?“ Искено, док нисам дошао овде, ја нисам знао за њега, нисам знао да је он оперисао Деу Ђурђевић, нити да је њој рука поново зашивена. Не пратим вести и не читам новине, само знам да сам тада чуо да се догодила нека несрећа у Београду и да је некој девојци откинута рука – присећа се Душко.

Колико је прво збрињавање катастрофалне повреде било важно, истакао је и сам професор Бумбаширевић, који је похвалио колегу Милованчевића.

– Искористио бих прилику да похвалим лекаре са мог одељења, достојне наследнике, а у овом случају посебно др Радана Милованчевића, који је на одличан начин иницијално збринуо веома тешку повреду и омогућио да се касније ураде сложене операције у цију чувања ноге – казао је професор Бумбаширевић.

„Дружићемо се ми још дуго“

Душко је имао неколико операција, отклањани су му делови ткива, а своју ногу гледао је само у завоју. А онда, пришао му је доктор Бумбаширевић и рекао „Спремите се за операцију, дугу и тешку! Урадићемо трансплатацију мишића из леђа, који морамо да преместимо да бисте имали стопало“.

– Тад сам се уплашио, први пут сам осетио страх од операције. Трајала је 6 и по сати. Имам ожиљак од лакта па до половине леђа. Скинут ми је мишић који има, како су ми објаснили, само естетску функцију. Доктор ми је рекао да коске морају да буду прекривене мишићем, иначе би пропала. Тек тада за мене је кренуо пакао. Никада нисам био болестан, здрав сам и снажан, а везан за кревет и други ме служе. Размишљао сам да ли ћу моћи да ходам… – присећа се Душко тог најгорег периода, који је потрајао четири недеље.

Упитао је доктора, када ће бити крај.

– „Дружићемо се ми још дуго“, говорио ми је. Свакодневно ме је обилазио, у 11 сати увече, померао завој и гледао да ли је све у реду са мишићем. На нози сам имао прикачену некакву лампу, која је грејала рану – прича Душко, пише „Телеграф“.

Лечење ће још да потраје, али сада је лакше. Душко више не лежи на овом одељењу, већ само долази на контроле. Нада се да ће већ од следеће сезоне поново сести на трактор.

Деа се опоравља

Што се тиче Дее Ђурђевић, њој се мало по мало враћала функција нерава и она сада може да подиже руку. Да би илустровао колико је њена рука сада функционална, др Бумбаширевић каће да би она потенцијално могла, на пример, да вози аутомобил.

– Опоравак иде у планираном току, а код таквих тешких телесних повреда, где дође до чупања и горења, опоравак траје до три године. Функција њене руке већ је боља него било која протеза – објашњава хирург.

Др Бумбаширевић је, иначе, члан Српске академије наука и уметности (САНУ), а донедавно је био председник Европског удружења микрохирурга и Комитета за микрохирургију, светског удружења.

Професор Бумбаширевић је оснивач и председник Српске ортопедске трауматолошке организације (СОТА), једине ортопедске организације код нас, затим Српског удружења за хирургију шаке и Српског одељења за микрохирургију.

Има велики број радова објављених у најзначајнијим светским часописима, као што су „Натуре“ и „Сциенце“, имао је више од 100 предавања на најзначајнијим светским и европским конгресима и чувеним светским универзитетима.

Доктор Бумбаширевић је професор ортопедске хирургије и трауматологије на Медицинском факултету Универзитета у Београду.

Извор:
БЛИЦ