ЕУ и НАТО Србији гарантују једино независност Косова

Како то да ни један аналитичар у Србији, док трају преговори у Бриселу, не говори о структури и постојаности гаранција ЕУ и НАТО пакта за спровођење Бриселског споразума? Зар нам искуства са „одвојеним колосецима“ и опструкција Резолуције 1244 не говоре довољно?

Да сам циничнији, приметио бих да је предстојеће размештање озлоглашене 525. бригаде америчке војске на Косову и Метохији израз поштовања територијалног интегритета и суверенитета Србије, јер је потпуно у складу са споразумом, који је наша држава с НАТО пактом потписала 2005. године и заборавила на њега.

Без све шале, ћутање српских званичника о доласку ове важне јединице војске САД, у време када се конкретизује примена Бриселског споразума, више је него јадно. Ћутање и повремене изјаве да је НАТО гарант безбедности српског становништва ком се, после свега, чак и верује, терају на закључак да званични Београд или не зна шта ради или има сам према себи лоше намере.

Док трају разговори о примени Бриселског споразума, а управо их воде премијер Србије и Хашим Тачи, све оптимистичне изјаве Гвида Вестервелеа, Венсана Дежера, Драгана Марковића Палме, Александра Вучића и свих других важних људи, па чак и добијање датума за почетак преговора, падају у воду управо пред питањем квалитета и постојаности гаранција ЕУ и НАТО пакта.

Оба партнера, а и сваки понаособ, Србији могу да гарантују само независност њене јужне покрајине. Тренутно, одложено, неформално, директно, није од суштинске важности. О свему може да се разговара, али на крају европског пута Србију чека тај непристојан услов. Ни више, ни мање од тога. Али, по коју цену?

Српско политичко вођство за државу, изгледа, није изборило никакву надокнаду за попуштање стратешких размера у Бриселском споразуму. Обећање Београда народу Србије, уосталом врло наивно и наравно неистинито, односило се на побољшање животног стандарда, у замену за прихватање промене косметске политике.

Ивица Дачић, уочи одласка у Брисел на договор о спровођењу потписаног и овереног споразума, изјавио је да сада очекује политичку и економску подршку. Где и какву? Ето, рече Дачић, Николић и Вучић ове недеље путују у Русију, од Немачке је Србији стигло обећање о милијарду евра инвестиција, а Србија жели и инвеститоре из арапских земаља и са Далеког истока.

Ето цене Бриселског споразума. Зар је повлачење државе и прихватање сецесионистичког устава у јужној покрајини вредно неформалног немачког обећања о „милијарду евра инвестиција“? Јер, сва сарадња са Русијом и другим великим земљама уопште не зависе од Бриселског споразума и његовог спровођења.

Како веровати ЕУ, када је, колико до јуче, говорила да је процес евроинтеграција Србије одвојен од питања Косова и Метохије? Како веровати НАТО пакту, када ни Резолуција 1244 никада није спроведена до краја, погром 2004. године, част изузецима, изведен скоро уз садејство са тим снагама? О повратку хиљаду српских војника на КиМ, да не говоримо.

Дубоко верујем да је сва помоћ ЕУ, било којој земљи с њене периферије, прокњижена негде као црно потраживање. Дуг, који ће на различите начине морати да се враћа. Са друге стране, српско економско искуство говори нам да су инвестиције тек медијска шифра за политичку, често, народским жаргоном речено, акцијску распродају националних ресурса. Шта би то, дакле, још могло да занима Немачку у толико сервилној Србији?

Пре само недељу дана, медији су пренели изјаву извесног Михаела Шмита, који је у Београду представљен као директор „делегације немачке привреде у Србији“. Шмит је тада изјавио да је приватизација Телекома „Србија“ и ЕПС-а политичко питање.

Страх ме је да у косметском случају нема чак ни нагодбе, да ћемо повлачење државе с Косова и Метохије платити, а не наплатити, што би такође било нечасно, али свакако мање неповољно. Не само препуштањем стотина милијарди евра вредних природних ресурса и предузећа на Косову и Метохији, него и маскираном распродајом преосталих великих система у остатку Србије.

Телеком за албанско Косово, ЕПС за Дукађин, можда је то нова, генијална формула српске спољне политике, коју воде сви осим ресорног министра. Не видим шта би осиону Немачку, под фирмом инвестиција, још могло да занима у оволико сервилној Србији, осим то нешто великих система и по које јавно предузеће од стратешког значаја. Не видим ни шта српски политичари, у европској матрици свог поимања политике, још могу да понуде европским партнерима.

Ово би била скица квалитета и постојаности гаранција, које би требало да поспеше реализацију споразума о којој тренутно преговарају Дачић и Тачи. Ти преговори неодољиво подсећају на атмосферу потписивања бројних „споразума о поштовању споразума“ градске власти у Београду, након избора 1996. године. С тим што су СПО и ДС тада имали неупоредиво квалитетније гаранције Брисела, па су ипак окончане политичком мизеријом.

А можда НАТО и не размешта 525. бригаду на истоку покрајине због најављеног, па одложеног почетка изградње „Јужног тока“ и сопствених политичких и економских интереса у самопроглашеној држави косметских Албанаца. Можда ЕУ и НАТО неће у ходу мењати Бриселски споразум, можда нису ни почели једнострано да га тумаче.

Можда ни обавеза Србије да неће ометати „Косово“ на путу ка ЕУ неће бити употребљена као нова реалност, која ће сутра, тешка Вучићева срца, морати да се прихвати у процесу коначног признања независностипокрајине. Можда Срби на северу и у енклавама сада могу мирно да спавају. Можда… Лоша арома будућности Србије!

Бранко Жујовић / Глас Русије