Људмила Улицкаја: Колика је срећа само живјети

Мени се посрећило: Била сам јако болестна од рака, и у једном тренутку, када се болест повукла, схватила сам колика је срећа само живјети.
У таквом тренутку пада вео са очију, и ти схваташ да је посматрати дрво – велика радост, да је кад дјеца која трчећи јуре поред тебе и гурају се у ходу –  такође велика радост.

Постоје питања на која се не може одговорити

Код мене се промијенила оптика.

Ја више не живим у напетом стању проналажења одговора на питања, већ у стању радости од вртлога живота око мене.

И при том схватам – апсолутно, до дубине – да постоје питања на која се не може одговорити. На примјер, на питање о смислу живота.

У млађим годинама, ти још покушаваш да некако нађеш позитиван одговор, али са годинама схваташ да је човјек коначан а живот бесконачан, и свијет је бесконачан, и да наша питања у суштини немају значај, али велики значај има само њихово постављање.

Када постављамо питања … и вјерујемо да добијамо одговоре, то је веома добро.

Потом пролази вријеме и схваташ да није добро – ти си одрастао од одговора који си јуче дао себи, а сад већ некако другачије видиш живот.

… Схватила сам да нећу моћи да изградим цјеловит поглед на свијет.

Толико сам жељела да ткање буде лијепо, да се сви чворови подударе, како би дошли одговори на сва питања.

Схватила сам да су се сви моји концепти срушили и ја стојим на кољенима у рушевинама.

И ту ми је постало добро, јер ми је дошао осјећај: не мора се одговорити на сва питања, већ само живјети и радовати  животу.

Стога вам, желим да се једноставно радујете животу, јер он даје страшно много повода да се радујете.

А наш задатак је, у ствари, како да себе усмјеримо у том животу, надахнемо око себе такво лично пространство у коме се осјећаш добро, и у којем је добро људима око тебе.
Извор: Бебамур