Никола Н. Живковић: Округли сто о Косову и Метохији на Машинском

Кустурица је одржао надахнуту беседу, или, тачније, прочитао је одломак из своје нове књиге. Имах осећај као да нас је својом имагинарном камером пренео у други свет

Шести округли сто из циклуса под називом „Реинтеграција или разграничење. Разговори о будућности Косова и Метохије“ био је одлично посећен. Одржан је данас, 26 децембра, у 14 ч, у Свечаној сали Машинског факултета (у Београду). Прво је говорила проф. Митра Рељић, проф. са Приштинског универзитета, који је тренутно измештен у Косовској Митровици.

Она је у свом говору нагласила, колика је штетност изостанка опште српске, националне сагласности у погледу оптималног решења за будућност косовско-метохијског дела Србије. Српска влада на челу са председником Вучићем, шири безнађе и дефетизам у свим српским земљама. Таква погубна политика председника Србије нарочито се осећа на Косову и Метохији. Професорица Рељић нагласила је да највише боли да српска држава уопште не води рачуна о српском народу на Косову. Он је препуштено на милости немилост шиптарских терориста. Србин се осећа горе него и време турског ропства. Тада је барем знао да је Отоманска империја окупирала нашу земљу и Срби никада нису губили наду да ће једнога дана поново васкрснути слободна Србија. А данас је то далеко страшније, јер се окупација врши уз помоћ српске владе и њеног председника. То боли, понижава и ствара апатију. Преломни тренутак настао је када је Вучић потписао године 2012. Бриселски споразум. Од тада Шиптарска полиција може да упадне у северни, српски део Косовске Митровице и да тероришу некажњено Србе. Сваки пут када Шиптари са великим полицијским снагама упадају у српски, северни део Косовске Митровице, Вучић се као чуди како је то могуће и прилично млако протестује. А ми сви знамо, да је управо он Шиптарима омогућио да врше зулуме северно од Косовске Митровице. До тада, чак ни у време председника Бориса Тадића, то Шиптари нису могли да тако нешто чине. Вучић одговара једнодневним ванредним мерама, а да би следећи дан све поново заборавио.

У правим данима окупације Космета, од јуна 1999, српском становништву највише су помогли руски војници. Они су то чинили на сопствену одговорност. Чак су због тога имали не малих проблема са сопственом политиком, јер је у то време председник Русије био Борис Јељцин. Руски војници, синови обичног руског народа, „још су једном показали да су Србима, када нам је најтеже, једини они истински пријатељи. Не говорим о руској политици, већ о руском народу. На овом примеру, коме сам ја била сведок, још једном се показује, колико су клевете оних подле, који тврде да нам „Руси никада нису помогли“. На жалост, ово тврде и неки у Београду, који су блиски „невладиним организацијама“, финансираних од стране Вашингтона и Лондона. Руси нису помагали нама само онда, када нису могли да помогну ни себи.

Када су се руски војници, одлуком Јељцина, повукли са Космета, Србима су највише помогли шпански, италијански, аргентински и грчки војници. Да није било тих дивних људи, војника, Шиптари би порушили све српске манастире. Најгори су се показали Енглези. Они су својим цинизмом и злорадошћу, својим неделима чак превазилазили и многе Шиптаре. Нису се много боље показали ни Американци, а ни Немци. Ипак, и међу британским војницима је било људи. Убрзо смо сазнали, да су то углавном били Ирци или Шкотланђани.

Наши студенти, нарочито англистике, налазе посао у „невладиним организацијама“ имају релативно добре плате и почињу да на питање Космета гледају не сопственим, српским очима, већ кроз научаре оних који их плаћају, дакле, очима окупатора.

Кустурица је одржао надахнуту беседу, или, тачније, прочитао је одломак из своје нове књиге. Имах осећај као да нас је својом имагинарном камером пренео у други свет: час је боравио са Петром Хандкеом у Великој Хочи, на Космету, а кратко после тога, видимо, српски редитељ седи са највећим писцем немачког говорног подручја и то испред његове куће у предграђу Париза. Из Париза Кустурица прави друштво Хандкеу у Штокхолму, док овај чека да му се додели свечана награда. Писац је усредоточен, смирен, суверен. Посматра кроз прозор како пада снег и тихује, као да је са монасима у Дечанима. Свестан је домета и снаге свога пера. Пред собом имамо истинског западноевропског интелектуалаца: храброг, независног, генијалног. Хандке је прави представник велике западноевропске културе. Са великим интересовањем очекујем да се књига појави у српским књижарама.

Професор Ломпар окарактерисао је данашњу гарнитуру српских политичара као једно „којешта“. Председник Србије прича ово и оно, но далеко су важнији његови поступци. Према последњем попису, на пример, Срби у Црној Гори чине 30% становништва те земље, а Вучић говори да се Србија неће мешате у послове друге државе. Председник Србије већ месецима ћути о прогањању и страдању Срба у Црној Гори.

Овоме бих могао да додам, да мађарски председник Орбан користи сваку прилику како би пред Европом скренуо пажњу на тежак положај мађарске мањине у западној Украјини.

Навео је проф. Ломпар пример РТС-јавног сервиса, где је од 2004. године исти директор. Недавно је та телевизија извештавала о годишњици обележавања операције, позната и као „Ваздушни мост“. Сматра се за једну од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратова. На стотине мештана радило је свакодневно са воловским запрегама од пролећа 1944. да би изградило аеродром на Галовића пољани, код вароши Прањани. Све до евакуације, мештани су крили тих 500 америчких пилота. РТС је прећутао да су операцију извели четници под командом Драже Михаиловића.

Проф. Ломпар говорио је и о инжењерингу стварања нација. Црногорска нација створена је тек после Другог светског рата. Постојала су албанска племена и фисови, али нису Албанци били нација. Нацијом су постали захваљујући активној подршци Аустроугарске. Један од главних покретача стварања албанске нације био је аустроугарски државник Бенјамин Калај. Она је створена да се ослаби утицај Србије. Све то стоји у одличној књизи бугарске историчарке Теодоре Толеве.

Иницијативни одбор ових сусрета чине: проф. др Миломир Степић, проф. др Милош Ковић и проф. др Часлав Копривица. Следећи Округли сто одржаће се 16 јануара, такође на Машинском факултету у Београду.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ