ОНАКО КАКО ДАНАС ИЗГЛЕДАЈУ ГРОБОВИ НАШИХ ПРЕДАКА,ТАКО ИЗГЛЕДАЈУ НАШЕ ДУШЕ ИЗНУТРА,ЗАРАСЛЕ У ТРЊЕ И КОРОВ

Откако је човека престала да занима прошлост, полако је земља почела да ту исту знамениту прошлост прекрива.

И боље да је покрије да се не види наша срамота.

Опустело је моје село. И село и гробље, зарасло у шибље.

Кад сам ономад долазио да продам оно парче шуме у кога је мој деда гледао свакога дана док је био жив, заборавио сам да свратим на дедин гроб да му запалим свећу.

Лажем, нисам заборавио, нисам смео.

Постадох забораван и посве лажов, а после кад се сетих, нисам имао где да дођем.

А и ако дођем, чиме да раскрчим пут и трње до дединог гроба, кад ми је секира остала крај амбара у обору који није више мој, а у кући ми остаде поменик.

Стид ме је да прођем крај куће комшија, јер им се нисам јавио када сам отишао.

То је моја истина.

Знам, чуо сам, трњем и коровом су прекривена имена заборављених и остављених. Ћутим, правим се да не чујем.

Маховина је појела већу површину на каменим крстовима који се вековима одупираше киши, сунцу, ветровима али не могаше да се одупру нашој немарности. Као дете сам покушавао да разазнам шта пише на камењу и тада је изгледало старо и нисам успевао у томе.

Бесцење је појело све што је вредело у селу, а мој корен је остао да труни у земљи заједно са трновим корењем.

Пусте и проклете паре гурнуше нас у пропаст, сада то камење носим на врату.

Оно за шта је мој деда гладовао, продао сам у бесцење, само да га се отарасим.

Многи димњаци на запуштеним и непродатим кућама постали су сигурна кућа за птице кукавице.

Прашњави прозори на тим кућама воде битку са ветровима, кровови ко немоћни старци, а путева више нема. Онамо где још увек живе људи види се светло, пригушено, таман толико да се зна да постоји искра која се гаси, а са друге стране на брдима и по продатим ливадама сијају светла у којима се назире будућност.

Када сам био дечак било нас је толико колико данас има у целом крју. Данас је више учитеља него ђака.

Некада су Турци на путу ка Србији наишли на јак српски бедем баш ту. Тај бедем ипак није био довољно јак да се одупре турској војсци која је надирала са свих страна, не би ли заузела оно што је Србима који су живели у то доба било највећи понос.

Тада живот није стао. Живахни, али верни и изнад свега поносни издржаше све.

А шта је вредело, када смо ми слабићи.

Поврх села, испод храстовог дрвета старог вековима, камење ћутећи сведочи о постојбини.

Откако је човека престала да занима прошлост, полако је земља почела да ту исту знамениту прошлост прекрива.

И боље да је покрије да се не види наша срамота.

Колико стварно вредимо као људи говори ово мало парче земље коју су преци пажљиво избирали, да буде на врх села и ближе небу.

Ако је то мерило за људскост, одавно нисмо људи.

Испод прастарог храста, леже они који су бранили Косово, а ја недостојни раб Божји са рукама у џеповима окренух леђа њиховом подвигу, као да сам без корења поникао из земље.

Баш тај храст преживео је Турке, али ће му изгледа Срби ипак доћи главе. Још само он и по који Србин и даље стоје упорни, стамени и чврсти.

Преостали потомци некадашњих Срба, заједно са лепотом косметског краја пркосе новом свету, а ништа није као пре. И сами не знају шта их још увек држи на месту где је некада бујао живот.

Данас је све мит, а колико сутра и оно парче земље поврх села постаће мит, а у мит ћемо га претворити ми.

Онако како данас изгледа вечна кућа наших предака, тако изгледају наше душе изнутра, зарасле у трње и коров, а можемо их очистити ми сами. Ако их не очистимо ми, све ће прекрити земља, као срамоту.

Извор:
ПРВДА И ПРАВО