Српски средњовековни композитори

Аутор: Сузана Спасић

Због тога што су многе литургијске песме преношене усменим путем, данас не можемо да реконструишемо најстарије српске мелодије, а са сигурношћу не можемо тврдити ни ко су били први композитори на овим просторима. Ипак, три имена издвајају се у српској средњовековној традицији као познати композитори, чија дела се и данас изводе.

Стефан Србин, некад потписан као „Кир Стефан“, или „Степан доместик“, „Стефан доместик у граду Смедереву“ или пак „Стјепан дијак“, мистична је личност српске средњовековне музике. Ни данас нема поузданих података о времену у коме је живео, јер према неким тврђењима – живео је на Светој Гори негде у периоду 1360-1430. године, а према другим, Кир Стефаново стваралаштво везује се за средину XV века. Трагања за овим композитором, доместиком (хоровођом), Протопсалтом (главним појцем у у десној певници) и дијаком (преписивачем) довело је до манастира код Куманова у Македонији, манастира у Румунији, а затим и до двора деспота Лазара Бранковића.

До сада је откривено пет литургијских песама на српскословенском и грчком језику који се приписују Стефану Србину. Најзначајнија и најдужа његова песма је „Ниња сили небесније с нами невидимо служет“, која се пева уместо Херувимске песме на Литургији пређеосвећених дарова у време великог поста. Та песма и још једна – „Вкусите и видите“ налазиле су се у једном од најзначајнијих рукописа за историју српске црквене музике – Псалтикији.

Овај зборник, заведен под инвентарним бројем 93 чувао се у Народној библиотеци Србије, све до 6. априла 1941. године, када је заувек нестао у бомбардовању библиотеке. Једино што је као сећање остало на ову значајну рукописну грађу је 12 фотографисаних листова, које је 1937. године, за потребе својих истраживања фотографисао композитор Коста П. Манојловић. Међу фотографисаним страницама, нашла се и песма „Ниње сили“. Испод и изнад црквенословенског текста српске редакције црвеним тушем је забележен и грчки текст ове песме, тако да се претпоставља да је певана на два језика. Песме Стефана Србина забележене су касновизантијском неумском нотацијом. Песма „Ниње сили“ први пут је, прилагођена модерном нотном запису, изведена у Охриду, у цркве Свете Софије, поводом 12. међународног конгреса византолога 1961. године. Прилагодио је Димитрије Стефановић а извео је Хор београдских мадригалиста.

Стефан Србин је као преписивач рукописа (дијак) за деспота Лазара Бранковића преписао један зборник са беседама и житијем Јована Златоустог. Рукопис је дуго чуван у манастиру Крушедолу а данас је у Музеју Српске православне цркве у Београду. Позната су још два рукописа Стефана

Ако се држимо средине XV века, као времена у коме ствара Стефан Србин, можемо рећи да је био савременик још двојице значајних аутора – Исаије Србина и Николе Србина. Зборник с краја XV века за који се претпоставља да потиче из манастира Матејче код Куманова, а који се чува у Народној библиотеци у Атини доноси и дела ова два аутора.

Исаија Србин је компоновао византијске напеве. Остао је познат по састављању Аколутије (то је богослужбена књига – збирка прописа за вршење литургијских чинова) у коју је укључио и своје и композиције других аутора. Писао је мелодије на грчке и словенске текстове, затим чисто грчке химне. Приписује му се Полијелеј Сервикос (Српски полијелеј) који се у рукописима појављује и као црквенословенски текст српске редакције и као грчки текст. У „Србљаку“ проналазимо композицију „Алилуја“ овог аутора, а још су нам познате и изводе се данас често „Агиос о Тхеос“,„Придите вси благородни“ и „Кресту твоему“. Исаија Србин је био инвентиван композитор, који је умео да у основне принципе византијског компоновања уведе и нове елементе.

Никола Србин остао нам је познат као аутор Херувимске песме, са текстом на грчком језику. Управо то подједнако коришћење грчког и црквенословенског језика говори нам данас о јединству српске и византијске музичке традиције. Музика је, као и књижевност или ликовна уметност, следила естетику и филозофију византијског стваралаштва, строго канонско детерминисаног.

Поред ова три забележена и позната композитора српске црквене средњовековне музике, појављује се и име Јоакима монаха, доместика Србије, како се 1453. године потписао у рукопису број 2406 који се налази у Народној библиотеци у Атини. У овом зборнику три композиције носе име монаха Јоакима – два Киноника (Причастни) и један Тхеотокион (Богородичина песма). Иако је носио титулу „Доместик Србије“, не може се потврдити његова национална припадност, а текст испод неума (византијског нотног записа) је на грчком језику. И овај зборник говори нам највише о теној вези између византијске и српске црквене музике.

Поред значајног утицаја Византије, српски аутори успевали су да остваре и одређене аутентичне изразе у оквиру устаљеног црквеног предања, а аутори црквене музике оставили су дела изузетне лепоте и можемо слободно рећи, потпуно у складу са лепотом и раскоши српског средњовековног фрескосликарства.

Извор:
АВАНТАРТ МАГАЗИН