ЂАЧКИ БАТАЉОН : ПРИЧА О 1300 КАПЛАРА

Највећи број припадника Скопског ђачког батаљона чинили су студенти са Београдског универзитета (око 600), затим млади свршени учитељи (око 300), свршени ђаци трговачких академија и различитих стручних школа, али и млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари и глумци, као и доктори права и филозофије. По социјалним положају родитеља, у батаљону су били како синови сељака и занатлија, тако и синови министара и истакнутих књижевника (Љубе Давидовића, Јаше Продановића, Андре Николића, Бранислава Нушића).

Месец и по дана од почетка Великог рата Српске државне железнице на својим пругама и даље су превозиле путнике. Додуше, возни ред се све више прилагођавао потребама војске, па је тог четвртка, 10. септембра 1914. године, јутарњи воз из Београда (са станице Ресник), преко Раље за Младеновац, и даље на југ према Нишу, каснио због укрцавања великог броја регрута који су се упутили на зборно место у Раљи. Тако је било и у наредна два дана, па је та варошица, привремено седиште Београдског војног округа, била у суботу препуна будућих војника.

Три недеље раније, 24. августа, српска војска протерала је преко Саве и Дрине и последњег аустроугарског војника, чиме је одбачена прва непријатељска офанзива на Србију, започета 12. августа преласком трупа Двојне монархије преко Дрине. Офанзива је практично окончана победом српске војске на потезу планине Цер југоисточно од Шапца (Церска битка), што је уједно била и прва победа савезника у Великом рату. Француски листови су о том подвигу нашироко писали, не толико да би се дивили маленој Србији, већ да би својим трупама подигли морал јер је немачка коњица неколико дана раније ушла у главни град суседне Белгије, а немачка чизма озбиљно запретила опсадом Париза.
Победа српске војске на Церу била је блистава, али су губици у људству били велики. Из строја је избачено 259 официра и 16.045 подофицира и војника. За малену Србију то је био велики губитак, имајући у виду да је у претходним балканским ратовима, окончаним само годину дана раније, већ изгубила око 44 хиљаде официра, подофицира и војника.

АЛИ ТО НИЈЕ БИО САМО ВОЈНИЧКИ ПРОБЛЕМ. Велики губици у старешинском кадру били су истовремено и велики губици српске интелигенције. Због тога је српска влада дуго оклевала да у одбрану отаџбине позове две доспеле класе ђака, као и све студенте и свршене академце који су због претходних ратова одложили служење војног рока. Али када је постало јасно да ће уследити нова офанзива снажнијег непријатеља и да ће после првог пораза аустроугарска војска бити спремна да понови стравичне злочине над цивилним становништвом, одлука се морала донети. Од младих школованих људи најбрже се могао произвести недостајући подофицирски кадар, па је у ту сврху у Скопљу, далеко у позадини, формиран Ђачки батаљон, да би 14. септембра (1. септембра по старом календару) започео са обуком.

„Може Шваба све до Раље, ал’ од Раље нема даље”, запевали су ђаци већ првог дана окупљања, уверени у своју младост и снагу и решени да одбране отаџбину. Песму су прихватили и они коју су на зборно место дошли сутрадан, да би у суботу 12. септембра у шест сати по подне сви заједно засебним возом кренули за Скопље у бескрајно дугој композицији фургон вагона са натписом „42 ВОЈНИКА 8 КОНЈА”.

А ТАМО НА ЈУГУ, у Скопљу, тек што су успели да сместе бројне избеглице са севера, сутрадан се запиташе ко су ови млади људи од чије су се песме и довикивања заориле улице крај Вардара и парк код Идадије. Брзо се сазнало да су у неколико возова, организовани по окружним командама, пристигли на војну обуку ђаци из Шапца, Ужица, Чачка, Крушевца, Крагујевца, да су се Нишлије успут придружиле Београђанима и да су из новоослобођених крајева старе Србије посебним возом пристигли ђаци из Битоља и Прилепа.
„Тог 1. септембра, тачно у осам изјутра, са Идадије је кренула дугачка поворка”, казиваће касније Властимир С. Петковић, потоњи књижевник и новинар, један од учесника догађаја. „На челу је била војна музика. Док се ишло кејом крај Вардара, одјекивала је песма. Преко Душановог моста урнебесно клицање. За поворком светина. Најпосле, по правцу којим се пошло, види се куда иде поворка. Старе турске артиљеријске касарне, изван Скопља, на брегу десно од пута за Тетово, одређене су за прихват Ђачког батаљона.”

Ђаци поднаредници су 14. јануара 1915. године унапређени у чин наредника, а 25. октобра 1915. године у чин резервних пешадијских потпоручника.

У тзв. плаве касарне пристигло је око хиљаду и по младих људи, да би након лекарског прегледа на обуци остало њих 1.321. Прво је формирано пет чета, а мало касније и шеста, већином од студената који су пристигли из Француске, Белгије, Енглеске, Немачке и Русије. Обука је била убрзана јер је на северозападу земље непријатељ започео нову офанзиву. А онда, у недељу, 15. новембра, у први сумрак, звуци трубе позвали су Батаљон на збор. Оштар глас команданта касарне потпуковника Душана Глишића, јунака из претходних балканских ратова, саопштио је следеће: „Овога часа добио сам од Врховне команде наређење да вас првим возом упутим на бојно поље.” Више није требало да говори, а није ни могао јер га је пресекло хиљаду и триста грла са: „Живео!” Једино они који су му били ближе могли су на његовом лицу назрети осмех и чути: „Ето децо, дошао је за вас тај час.”

„Па зар и њих? Несрећна деца! Ђаци одлазе на фронт!”, под тешким утисцима тих страшних речи забруја исто вече древни царски град Скопље. А горе у касарни наста журба и припрема за пут. Наредба је следила наредбу, а она последња донесе свима унапређење у чин каплара. Одушевљењу нема краја док се прима оружје, муниција и храна, и док се сјајне звездице пришивају на управо пристигле униформе.

ДРУГА НЕПРИЈАТЕЛЈСКА ОФАНЗИВА на Србију започета је 8. септембра 1914. године. Више од 400.000 војника аустроугарске Балканске војске стуштило се на Србију. Снажан отпор 270.000 српских војника поново је распршио план Беча о брзом продору ка средишту земље, па се дуж граничне Дрине развио фронт. Следиле су дуге рововске борбе са обостраним губицима (Битка на Дрини), али је услед мањка хране, обуће и одеће (зима је те године много раније почела), а нарочито артиљеријске мунуције, српска војска била принуђена на повлачење ка унутрашњости земље. Са војском се повлачио и народ са подрињског подручја који се бојао новог масакра војника у светлоплавим униформама. У таквој, готово безизлазној ситуацији, Врховна команда се одлучује да из Скопља позове Ђачки батаљон да својом младошћу одржи морал војске док не стигне артиљеријска муниција из Француске.

Последњи звук војничке трубе чуо се у плавим касарнама у понедељак изјутра 16. новембра 1914. године. Означио је збор пред полазак шест чета Ђачког батаљона, које ће у раздраганој колони, поздрављене од масе света, парадно и поносно уз војну музику проћи кроз град, све до железничке станице, одакле ће се ванредним возом упутити ка фронту. У току пута на север капларима је стигла наредба о унапређењу у чин поднаредника, да би у наредних неколико дана, на крајњим одредиштима, на падинама Сувобора, Рудника, Рајца, Космаја, примили по пуковима водове и повели их у борбу.
Посмртни остаци око 400 ђака поднаредника изгинулих у Колубарској бици почивају у крипти Цркве Светог Велокомученика Димитрија у Лазаревцу

„Сутра у седам часова изјутра са целом армијом преузимам напад на непријатеља”, известио је 2. децембра Врховну команду командант Прве армије генерал Живојин Мишић. Био је то почетак чувене Колубарске битке започете у тренутку када је Европа очекивала вести о потпуном слому српске војске и када се аустроугарска В армија спремала за свечану параду у Београду. Претходно одморивши војску, прегруписавши је на нове положаје, са пристиглом артиљеријском муницијом и са ђацима поднаредницима који су подигли морал војсци, генерал Мишић предводи противнапад који ће сломити изненађеног непријатеља и по други пут га протерати из Србије (продором Коњичке дивизије у Београд 15. децембра 1914. године завршена је Колубарска битка). Али ову величанствену победу српска војска платила је животима 20.000 бораца, међу њима и око 400 ђака поднаредника.
Историја ратника из Скопског ђачког батаљона везана је и за даља ратовања српске војске у Првом светском рату, која ће се тријумфално завршити ослобођењем земље у јесен 1918. године.

Данас у строгом центру Београда једна улица носи назив 1.300 КАПЛАРА. То је улица која има само један кућни број и дужину од 140 корака. То је улица за коју мало ко зна јер не постоји ни табла са њеним називом.

У СЛУЖБИ ДРЖАВЕ И У РАТУ И У МИРУ
Највећи број припадника Скопског ђачког батаљона чинили су студенти са Београдског универзитета (око 600), затим млади свршени учитељи (око 300), свршени ђаци трговачких академија и различитих стручних школа, али и млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари и глумци, као и доктори права и филозофије. По социјалним положају родитеља, у батаљону су били како синови сељака и занатлија, тако и синови министара и истакнутих књижевника (Љубе Давидовића, Јаше Продановића, Андре Николића, Бранислава Нушића).

Многе значајне личности касније ће се поносити што су биле у саставу Скопског ђачког батаљона, тј. међу 1.300 каплара: архитекта Александар Дероко; министар иностраних послова Краљевине Југославије Александар Цинцар-Марковић; председник владе Краљевине Југославије Богољуб Јефтић; председник избегличке владе и министар иностраних послова Краљевине Југославије у Лондону Божидар Пурић; академик Војислав Радовановић, географ; инжењер Добривоје Пандуровић, генерални директор Државних железница; Иван Суботић, краљевски посланик у Лондону; Лазар Пијаде, индустријалац; инжењер Танасије Аритоновић, директор Фабрике дувана у Нишу; Милутин Стефановић, директор листа „Време”; Михаило Обрадовић, директор Ковнице новца Народне банке; сликар Никола Бешевић; Петар Мицић, ректор Београдског универзитета; Станислав Винавер, књижевник…

Извор: Правда и право