Митрополит Митрофан (Бадањин): Ратнички атеизам и Русиjа

Богоборачко настројење са каснијим устанком против Бога чинило је суштину унутрашњег живота сваког револуционара у Русији

Борис Кустодијев, Бољшевик, 1920. (Фото: WikiArt)

 „Духовни извори руске револуције“ – тако гласи наслов књиге Митрополита мурманског и мончегорског Митрофана Бадањина коју је на српски језик превела и објавила издавачка кућа „Бернар“ 2019. године.

***

Ратнички атеизам

Појам „ратнички атеизам“, ратничко безбожје, богоборство – јесте у коначном резултату сама суштина духовног погледа на свет сваког руског (и не само руског) револуционара. Револуционарно квасање у души могућно је само у условима губитка вере. Некада човек није потпуно свестан избора пута који га води удаљавању од Бога и каснијем уједињењу са другим силама. И нека се нико не обмањује – тај закон је неумољив јер: „Нико не може два господара служити; јер – или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и Мамону.“ (Матеј, 6, 24) Удаљавање светлости од човека неизбежно га доводи у област мрака пошто је компромис у тој области искључен: „… Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? … И какво је слагање храма Божијег са идолима?“ (2. Коринћанима, 6, 14–16)

Свака револуција представља не само устанак против Богом установљеног поретка него је управо и устанак против Бога. То супротстављање тој вишој Сили добра, праведности и љубави, која раздражује, смета таквом човеку, онемогућава његово кретање надоле по путу крајњег степена злобе и сатанске гордости. То је безумни покушај да се заглуши тај задивљујући камертон који је заложен у сваком човеку од самог његовог стварања – против унутрашњег моралног закона који живи у њему, против људске савести. Сетимо се знаменитих речи Имануела Канта, човека који је веома условно веровао но био је принуђен да „са дивљењем и страхопоштовањем” наведе две ствари које га неизмерно задивљују: „звездано небо нада мном и морални закон у мени”.[1]

А какав је врхунац тог револуционарног духа, да тако кажемо, виши сакрални циљ те борбе, тог мучног страдања несрећних људи? Дакле, виша тачка такве револуционарне борбе, таквог устанка против Бога, којим се означава завршетак свих времена и саме историје човечанства, јесте догађај описан у Апокалипси као наступање царства Антихристовог. Тај страшни тренутак појаве на земљи небивалог вође, духовног и политичког лидера свих земаља и народа, тренутак када ће се човечанству открити „човек безакоња, син погибли” (2. Солуњанима, 2, 3). Тај човек ће имати небивале могућности – у њега ће ући сила и власт сатане. Апостол Јован Богослов пише о тој звери: „И даде јој аждаја силу своју и престо свој и власт велику… И дана јој бише уста која говоре охоле речи и хуљења.” (Откривење, 13, 2, 5) „И сва земља дивећи се пође за звери, и поклонише се аждаји која даде власт звери, и поклонише се звери говорећи: ’Ко је подобан звери? Ко може ратовати са њом?’” (Откривење, 13, 3, 4)

Та темељна идеја и њен дух несумњиво се морају пројављивати у начину мисли и поступака њених носилаца – професионалних револуционара. Тако је било увек. Идеја предосећања доласка Антихриста, његово очекивање и призивање увек су скривено живели унутар револуционарног покрета. Богоборачко настројење са каснијим устанком против Бога чинило је суштину унутрашњег живота сваког револуционара у Русији.

Револуционарни богоборци су 1869. године први пут отворено, не маскирајући своје истинско лице, проговорили о страшној суштини друштва које су створили. „Катехизис револуционара“, који је саставио нихилиста и професионални терориста Сергеј Нечајев, оправдавао је свако зло и злочин ако су они почињени у корист револуције. Први пут отворено, без било каквог околишења, проглашено је укидање људских закона морала и етике. И управо у том програмском документу први пут у руској историји је била јасно формулисана идеја свеобухватног терора са огромним људским жртвама ради „светле будућности целог човечанства“.[2]

Стабилна митологема „светла будућност“ обавезно се јављала почевши од Француске револуције ХVIII века, а затим и у каснијим аналогним догађајима и приказивана је као невиђени по величини задатак који већ сам у себи неизбежно садржи познати принцип Николе Макијавелија – „циљ оправдава средство“.[3] Потом се обавезно формулисао нови поглед на претходну историју човечанства. Декларисао се нови смисао људског живота који се састојао у неопходности „да се и живот приложи за срећу радног народа“, како би се по сваку цену испунила „посебна историјска мисија“. У „Катехизису револуционара“ било је прописано да се као истинска револуција призна само она „која ће у корену уништити сваку државност и искоренити све државне традиције“.[4] После 50 година, у октобру 1917. године, верни следбеници теорије Нечајева, бољшевици лењинисти, одлучно приступају реализацији тих безумних планова.

Проблем моралних баријера

Нема сумње да је за достизање сличних нељудских циљева било неопходно пре свега ликвидирати морална ограничења, баријере људске савести, те вечне темељне вредности које је свету предочио Христос Спаситељ. Са тим циљем, неморалност животних принципа уверено се производи у норму. Тако „велики вођа револуције” Владимир Лењин у познатом раду „Задаци омладинских савеза” даје младим градитељима комунизма конкретно животно правило: „Морално је оно што је корисно пролетеријату.” Те речи су једнаке позиву да се оконча са историјом човечанства јер прихватање оваквог антихришћанског постулата једноставно обесмишљава даље битисање у свету.

Нема ништа чудно у томе што генерално свако богоборачко друштво долази до сличних постулата. Тако и немачки фашизам, долазећи на власт, одлучно прекида са хришћанским нормама живота, јер, како сведочи Јеванђеље, „шта има праведност са безакоњем, или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Коринћанима, 6, 14). У меморандуму Мартина Бормана, упућеног у децембру 1941. године свим гаулајтерима на Источном фронту, о томе се говори потпуно дефинисано: „Запамтите, националсоцијалистичке и хришћанске идеје су неспојиве.“ То значи да ми морамо бити „часни, уљудни, одани у односу према представницима наше сопствене расе и ни према коме другоме“ (Хајнрих Химлер 1940. године). Полазећи од тих закључака, Хитлер је, дајући инструкције војницима Вермахта пред одлучујућу битку на Источном фронту, био прилично отворен: „Ја вас ослобађам од химере која се зове савест.“

Унутрашњи механизам тих богоборачких процеса, тајне покрете тих најтамнијих и најнижих страна метежне људске душе која је кренула рушилачким путем, генијално је описао Ф. М. Достојевски у знаменитом роману „Зли дуси“. Фјодору Михаиловичу то није било тешко урадити. Он сам је изашао из окружења тих људи, људи са духовном маном, са тешко оболелом душом – из редова професионалних револуционара.

Суштина Петра Верховенског, главног хероја романа „Зли дуси” – унижење свих и свега ради оправдања и акцентирања сопственог ситног и прљавог „ја“. Но какав је циљ његовог живота? Он сам признаје да је револуционарна идеја – само средство, а оно што је најважније – то је власт. Верховенски жуди да управља људима, влада њиховим умовима и душама. Он се осећа као мали Антихрист, као, уосталом, и сви представници плејаде рушитеља који су се појавили после њега, људи обузети силом таме, које је Достојевски тачно назвао демонима, злим дусима. У апсолутној већини они су сиви просек: нису учинили ништа у том животу, ништа нису добили, нису ни од кога признати и зато су пуни злобе и до безумља самозаљубљени.

Но на тој етапи тим „малим демонима“ су потребне јаке личности, нужна им је руска интелигенција. Сви они, као и Верховенски, признају да без Николаја Ставрогина, тог „демонског лепотана“, они не представљају ништа. Њих нико неће послушати, ту је нужан ауторитет, харизматична личност, нужна је очараност моћног интелекта. Потребна је расна личност и плава крв. Испада да је за рушење темеља и чврстине друштва неопходна интелигенција. Управо интелигенција ће призвати из најдубље тмине те силе зла, те „Верховенске“ и „Шарикове“ који ће касније помести своје родитеље и учитеље. А потом ће и они бити ослабљени, уништени својим страшним дететом, пошто ће доћи још страшније силе које ће објавити свету нови закон: „Морално је оно што је корисно.“

Тако да ће се закон било које револуције извршавати неумољиво – и она ће, као и свака тамна стихија, уништити све и свакога око себе. Она ће увек бити „Сатурн који прождире своју децу“. Но она ће пре свега уништити све своје очеве, све оне који су је породили – „либералну јавност“.

Призивање демона

Завишћу ђавола смрт уђе у свет (Премудрости Соломонове, 2, 24).

Да би се догодила револуција, апсолутно је неопходно ослободити тог самог „џина из боце“, ослободити стихијске силе зла, свезане законима морала, етике, савести. И даље, већ тај који је сматрао да нечим руководи брзо схвата да свим догађајима руководи нека друга сила коју он не контролише – рушилачка стихија, демони револуције. „Безумници који обављају дужност руских револуционара, узвикујући на улици своје глупости, сами не знају и не предосећају чија дела и чије подухвате извршавају, уништавајући себе тако бесмислено, тако неразумљиво и у нескладу са интересима учења које исповедају.“[5]

Но, авај, историја никога не учи. Ни данашње духовно неписмене и неодговорне либералне галамџије, које на градске улице изводе на „митинге“ наивну омладину куражећи их испразним „белоленточним“[6] паролама, нису способне да схвате какве страшне силе призивају из тамних дубина. Попут мољаца који наивно лебде око одблеска ватре, они се неумољиво приближавају својој погибији од реалних демона револуције који су спремни да се пробуде и поново изађу из пакленог пламена.

Лав Давидович Бронштајн Троцки

Кроз све то ми смо већ пролазили. Само један пример – Лав Давидович Троцки (Бронштајн) – практично неоспорни лидер и руководилац руске револуције и све њене крваве реалности. Управо је он најочигледније у својим поступцима изражавао саму суштину револуционарне идеје. Он се није устручавао да тако себе и зове – „демон револуције“.

У радовима Троцког који су изашли после његовог прогона из СССР-а 1929. године може се наћи његово отворено изјашњавање о сопственом и веома карактеристичном схватању извора и покретачких сила руске револуције.[7] Он описује своје спорове са Плехановим и другим марксистима који живе у иностранству, непрекидно доказујући да Русија није спремна за револуцију. Према класичној марксистичкој теорији неопходно је потпуно сазревање, формирање буржоаске класе и пролетеријата у земљи као обавезан услов револуционарне ситуације и достизања „демократске диктатуре пролетеријата“. Троцки им противречи без икаквог теоретисања и подвлачи: „Ви просто не познајете руски народ. Без икаквих сазрелих класа и ситуација руски народ ће поверовати ватреним речима о праведности и братству, о неопходности кажњавања пљачкаша радног народа, непопустљивом руком радног народа уништиће крвопије експлоататоре и изградити нови свет свеопште среће и добра.” Тај покварени „демон“ префињено је осећао како ће завести народне масе, како ће се дотаћи потајних струна душе руског народа.

Но те пароле, као, уосталом, и позиви свих других лидера руске револуције дотицали су најприземнија осећања људи. У складу са радовима оснивача марксизма, комунистичка идеја, како смо више пута већ поменули, претпостављала је постојање високоразвијених производних снага, сазревање друштвених односа итд., да би у будућности било могуће реализовати темељни принцип комунизма „од свакога према способностима, свакоме по потребама”. У случају са Русијом, бољшевици су, као што видимо, поставили сасвим друге задатке, апелујући на примитивна осећања зависти и на све начине их подгревајући у народу.

Интересантно је истаћи да је сам Карл Маркс претпостављао сличан ход догађаја и жестоко је критиковао покушаје да се изгради „груби и непромишљени комунизам“[8] који, по његовој тврдњи, представља производ „светске зависти“.

Управо је завист, узвишена до ранга врлине, руководила руским револуционарним масама. Завист према туђем богатству, према туђем положају у друштву, према успеху, таленту, итд. У бунтовној свести маса то порочно, приземно осећање брзо се оформило у ефектној пароли: „Пљачкај опљачкано.“ Притом је следећа закономерна етапа развоја „револуционарне идеје“ постала жеља да се уништи и сам објекат зависти, како он више не би дражио завидљивце. То је у суштини класика духовне борбе, та сама „невидљива борба“ коју води човечанство од самог почетка своје историје. „Због чега је Каин убио Авеља?“ – испитивачки пита херој познатог филма,[9] наравно, добро знајући одговор – из зависти.

Сетимо се како у „Малим трагедијама“ Пушкин сјајно описује тешке духовне муке завидљивца А. Салијерија, које су у резултату свега претвориле познатог композитора у подлог убицу. Узевши власт над човеком, осећање зависти је у стању да разори његову душу, да га гурне у злочин, претворивши га

у презреног завидљивца,
У змију коју су људи живу изгазили,
Која је немоћно гризла песак и прашину.

Но Пушкинов геније иде и даље, открива коначни циљ тог процеса поробљавања човека од стране греха зависти. Салијери завиди Моцарту „болно, дубоко“ и свим својим бићем мрзи свог колегу музичара па долази до мисли о убиству и закономерном богоборачком закључку:

Сви говоре: на земљи нема правде.
Но правде нема – и више. За мене

То јест, за Салијерија, који доживљава напад ђаволске зависти и у резултату долази до закључка о неправди земног битисања, постаје неизбежан следећи корак. Он за своје животне недаће оптужује Бога, устаје против Њега и постаје богоборац. Убијајући Моцарта он исправља „неправду“ Божију, успостављајући „праведност“. Управо тако се догађало са сваким ко се почетком ХХ века предао лукавим речима револуционарних вођа „о праведности“ и са паролом „пљачкај опљачкано“ стао на пут служењу најприземнијим страстима. Резултат тог пута је неизбежан – рат са Богом, богоборство и погибија душе човекове.

Вратимо се Троцком. Није тајна да је тај „вођа“ виртуозно владао речју, умео је да привуче пажњу, да очара, потчини слушаоце себи. Међутим, све те речи биле су само демонско ласкање и свесна обмана. Људи за Троцког и њему сличне нису представљали ништа друго него „народну масу“ којом треба управљати с позиције власти у интересима тих апсурдних и тако безумних конструкција које су сазревале у главама новојављених „вођа“.

При свему томе њихова унутрашња природа, само њихово биће, чисто физички није могла сместити у себе исконске моралне и етичке принципе. Покретачка снага револуционарних лидера, можда чак са њихове стране и делимично несвесна, увек је била човекомрзитељска, жељна уништења људи, али обавезно лепо упакована у привлачне, високе пароле.

Међутим, Јеванђеље јасно учи: „Познаћете их по плодовима њиховим.” (Матеј, 7, 20) Тако је Лењин 1920. године потписао декрет који омогућава абортусе у медицинским институцијама у случају социјалних показатеља, али такође и по жељи жене. Ни у једној земљи у свету тада то никоме није могло ни на памет пасти. Истине ради треба рећи да је Стаљин 1936. године забранио абортусе, а поново су дозвољени 1955. године на иницијативу Никите Сергејевича Хрушчова.

Треба рећи да се Стаљиновој политици усмереној на јачање институција породице у СССР-у активно супротстављао Троцки и други „ватрени марксисти“, називајући је контрареволуционарном: „Револуција је направила херојски покушај да разруши такозвано „породично огњиште“ – ту архаичну, гњилу и застарелу институцију…“[10]

Наравно, могу и нас оптужити за пристрасност на рачун онтолошке мржње носилаца револуционарних идеја према човечанству у целини, али резултати њиховог страшног рада говоре сами за себе. Уочи револуционарних догађаја који су означили почетак дугог бољшевичког експеримента, велики руски научник Д. И. Мендељејев публиковао је рад под називом „Ка спознаји Русије”. У том истраживању биле су изложене научно засноване прогнозе демографске ситуације у Русији, полазећи од настале тенденције и резултата пописа становништва. Према тим рачуницама, почетком две хиљадитих година Руска империја је требало да има око шест стотина милиона становника. Но, авај, Дмитриј Иванович није могао ни претпоставити какве силе ће се прикључити процесу уништења људи на територији Руске империје. У стварности је сумарна бројчаност становништва земаља које су тада улазиле у састав империје почетком две хиљадитих година износила свега око 300 милиона људи. Што се тиче непосредно данашње руске државе, Руске Федерације, после свих експеримената са нашом земљом, бројност становништва износи свега 143 милиона људи.

Референце

[1] Кант И., Собрание сочинений на нем. и рус. яз, М., 1997, Е.3.Ы.11.
[2] Нечаев С. Г., Катехизис революционера // Революционный радикализм в России: век XIX. Документальная публикация / Под. ред. Е. Л. Рудницкой. М.: Археографический центр, 1997. С. 244-248.
[3] Энциклопедический словарь крылатых слов и выражений. / Автор-сост. В. Серов. М.:Локид-Пресс, 2003.
[4] Нечаев Сергей Геннадиевич // Большая советская энциклопедия, 3-е изд. М.: Советская энциклопедия, 1969.
[5] Катков М. Н. // Мнения русских о самих себе: Маленкая хрестоматия для взрослых / Собрал К. А. Скальковский. СПб., 1905. С. 112.
[6] Беле ленте су обележје руске либералне опозиције која протестује против легалне власти, попут протеста на „Блатном тргу“ у Москви (примедба преводиоца).
[7] Троцкий Л. Д., История русской революции”. Том 1: Февральская революция. Принкипо, 1930.
[8] Штавише, марксизам јасно раставља приоритете у борби: „Буржоазија и влада се много више плаше легалне делатности радничке партије него нелегалне, више се плаше њиховог успеха на изборима – него успеха устанка.“ (Увод Ф. Енгелса у прерађеном раду К. Маркса „Класна борба у Француској од 1848. до 1850. године).
[9] Речи оца Анатолија из познатог руског филма „Острво“ режисера Павела Лунгина из 2006. године.
[10] Троцки Л. Д., Издана револуција: Шта је то СССР и куда он иде?. Шпанско издање 1937. године.

Извор: Стање ствари