Мостови, манипулација, страх – сећање на судбину адвоката Драгића Јовановића

Аутор: Цвијетин Миливојевић

„Те методе су простудирали наши најбољи психолози. Треба утерати страх у кости колебљивцима, потенцијалним непријатељима. Разумете?!“ (мајор Кригер, у ТВ  серији Драгана Марковића „Повратак отписаних“)

Ако су тачни резултати Заменикградоначелниковог (скраћено: ЗГ) виртуелног плебисцита (3.454 : 2.836), биће да смо, Боже ми опрости, сви ми или колективно полудели или је сигнал Великог брата ушао у све наше мозгове: изгласали смо да стари немачки мост (дакле, најфреквентнија, а најкраћа трамвајска веза старобеоградске са новобеоградском обалом Саве!) има да буде премештен на суво и да, у блиској будућности, копном, од никуда поведе ни у шта!? И тако, престане да ремети миран сан будућих Београднаводиграђана…

Али, ако су, баш-баш, стварно тачни резултати овог „референдума“, напредни ЗГ је, изгледа, прошао као бос по трњу: гласало је тек 6290 од укупно 1,6 милиона (званични подаци од пре две године) у престоници, односно 0,39 одсто Београђана! Што, опет, (Ђитлер-Фашиста-Лопов) „Бојкот коалиција“ може да убележи као свој бруталан тријумф над ЗГ-овим Нововиделистима!

Да је онај руски бивши бивши велепосланик још овде, у неверици би, вероватно, завапио: „Људи, има ли овде Срба (пардон, Београђана)?!“

Онај део опозиције који, ево већ другу јесен, као, шета Србијом, самозадовољно констатује како је највећи ефекат тих протеста – „ослобађање грађана од страха“?!

Па, да је уистину дошло до тог ГРАЂАНСКОГ (не политичког, не партијског!) САМООСЛОБАЂАЊА, зар се већ данас, када се чак и вечна вереница свих власти од 1904. наовамо, „Политика“, смеје ЗГ’-у и „Ономе чије најтананије снове ЗГ претвара у јаву“ (жив мост у мртву скулптуру!)  – зар се не би, дакле, пола Београда већ данас слило око ћуприје на обе обале и тиме показало шта мисле о овој беспризорној бахатости и каприцу оних који истински ГАЗДУЈУ ОВОМ ЗЕМЉОМ?

А да, можда, управо СТРАХ није узрок свеопште парализе, не само грађанства, него и политичких странака (опозиције) које би требало да буду „авангарда“ тог грађанства, а које, у стварности, не умеју или, из неких (егоистичних? прагматичних? колаборационистичких?) разлога, НЕЋЕ ДА ИНИЦИРАЈУ неку показно-тактичку вежбу ГРАЂАНСКЕ НЕПОСЛУШНОСТИ, чак ни овим поводом

Сећате ли се судбине смелог адвоката (и немачког доктора економско-финансијских наука) Драгића Јоксимовића који је своју храброст да, пред комунистичким преким судом, прихвати одбрану ђенерала Драже Михаиловића, платио најскупљом могућом ценом: затварањам у митровачку казниону, губљењем грађанске части, а после 775 паклених дана робије, и сопственим животом…?

Колико је овај демократски политичар из времена између два светска рата, својим смелим ангажманом у одбрани Ђенерала изиритирао бољшевички режим, показује и део говора тадашњег председника владе Ј.Б. Тита који је, у свом говору „на слободарском Цетињу“ (14. јул 1946), уочи изрицања пресуде команданту Југословенске краљевске војске у отаџбини, казао: „Тај адвокат (др Драгић Јоксимовић) брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, прости – као сваки народни непријатељ!“

Но, др Јоксимовића вреди поменути у још једном контексту. Пошто је, на основу предратне демократске кандидатуре, а на основу договора на Јалти и споразума Тито – Шубашић, августа 1945, био један од оних посланика коју су кооптирани у Привремену народну скупштину, др Драгић Јоксимовић је, као шеф Демократског посланичког клуба, одмах иницирао доношење аката којима је покушавао да се одупре револуционарном терору. Тако је, позивајући се на Атлантску повељу, предложио (све уз неизбежно урлање, смех и мукајет револуционарне парламентарне већине) доношење „Закона о правима грађана код војних судова“, али и, пазите сад, ЗАКОНА О СЛОБОДИ ОД СТРАХА, због чега је, већ после месец дана, био „пометен“ и из парламента и из јавног живота!

Јоксимовић се, у образложењу свог Предлога закона о слободи од страха који је упутио Привременој народној скупштини Демократске Федеративне Југославије,  од 29. августа 1945, позвао на Споразум Националној комитета ослобођења Југославије и Краљевске југословенске владе (1.11.1944) којим је наложено новој влади „да објави декларацију којом ће слобода од страха бити нарочито наглашена и гарантована“. Приљежни Јоксимовић је констатовао да „противно овом споразуму, у декларацији владе од 9. марта 1945, та слобода од страха не само што није наглашена и гарантована, него УОПШТЕ НИЈЕ НИ ПОМЕНУТА“, а ни Трећем заседању АВНОЈ-а, односно Привремене народне скупштине која је свој рад почела 7. августа, а завршила 26. августа т.г, није предложен ниједан закон који би регулисао ову важну материју.

Посланик Јоксимовић је упозорио да „из унутрашњости земље стижу извештаји који га уверавају да доношење закона о слободи од страха представља ПРЕКУ И НАСУШНУ ПОТРЕБУ“.

Пре пола деценије, остаци остатака Демократске странке, предложили су усвајање сличног „Закона о слободи од страха“, са само два конкретна члана. У једном пише: „Сваки поступак органа јавне власти Републике Србије који има КАРАКТЕР ЗАСТРАШИВАЊА или САДРЖИ ПРЕТЊУ којом се грађани присиљавају да против своје воље или одрицањем од својих зајемчених права нешто чине или не чине је повреда права на слободу и на живот без страха.“

У образложењу разлога за доношење оваког закона, каже се, између осталог, да нико, а нарочито органи јавне власти, не смеју да злоупотребом овлашћења приликом обављања послова из своје надлежности застрашују грађане и стварају стање страха и неизвесности, при чему се грађани присиљавају да против своје воље нешто чине или не чине. Такође се констатује да је „свака злоупотреба службеног положаја или овлашћења или невршење службене дужности, као и неовлашћено поступање у раду органа јавне власти, кривично дело“, а да би се применом овог закона СПРЕЧИЛА САМОВОЉА органа јавне власти чиме се штите грађани, њихова права и слободе.

Ова иницијатива поделила је судбину странке која ју је иницирала. Елем: пућ…

Страх који паралише није побеђен.

Шта данас чека опозиција? Ако чека, за следећу годину најављено, варварско рушење Старог савског моста (подсети ме ово нешто на оно претопљавање живих тенкова српске војске у америчкој челичани у Смедереву, у време „жутог предузећа“), могло би да буде прекасно, и за немачку ћуприју, али и за опозицију.

До тада ће напредни неимари, из рушитеља, поново да се пресвуку у једине (!) градитеље. Онај који је, као министар пропаганде 1999. године, организовао одбрану београдских (па, и овог старог, немачког) мостова људским телима од НАТО бомби, а сада би да га руши по жељи својих емираћанских (?) наредбодаваца, биће први који ће се сликати на камен-тмељцу будућег, на рушевинама убијеног старог моста.

Но, кад смо већ код мостова:

Завирих у пожутелу „Политику“ из јануара 1933. Будући писац романа „На Дрини ћуприја“ и приповетке „Мост на Жепи“, у свом есеју није ни покушавао да сакрије фасцинацију мостовима и њиховим неимарима…

Било би корисно да, ако већ неће „Онај чије снове ЗГ претвара у јаву“ и њему надређени Београднаводиграђани, макар најпознатији колумниста данашње „Политике“ и аутор „Књиге о Београду“, прочита макар ово мало нешто Андрићево. На пример:

„… Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова.

… Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.

… Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према његовом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.

… Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилазим на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка.

… Напослетку, све чим се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка друој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, и према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране.“

Извор:
НСПМ