Хлеб као амајлија

Србија је на прелазу између 19. и 20. века почела да излази из турског средњовековног мрака. Године 1898. имала је укупно 28 предузећа, али већ 1910. има 428 предузећа. Ипак, она је и даље претежно пољопривредна земља, у којој је живело 86,5 % сељака, 6,8% трговаца и занатлија, те 6,7 процената осталих занимања. Највећи српски град 1910. био је Београд и у њему је живело 90.000 становника.

После балканских ратова Србија није имала времена да реорганизује војску, рачунала је на своје прекаљене ратнике који су преживели два рата. Српски војници имали су од 18 до 55 година, а оружане снаге су се делиле на први, други, трећи позив и последњу одбрану. Прво су се у рат позивали мушкарци старости од 21 до 31 године, другопозивци су имали од 32 до 38 година, а трећепозивци од 39 до 45 година. Последњу одбрану чинили су голобради младићи и старци за то време: младићи од 18 до 21 године и старци од 45 до 55 година (у тој доби су многи Срби имали унучад јер су се женили млади).

Србија је од 1. јула 1914. до октобра 1915. мобилисала 707.343 човека односно 24 % укупног становништва (40 % укупног броја мушког становништва) далеко више него било која зараћена земља.

Иако је прву ратну годину окончала као победник, Србија је била исцрпљена. Имала је велике губитке у људству, а многе плодне области су биле разорене ратом. Владала је несташица хране и за људе и за стоку Пошто је за српску војску требало сваког дана требало набавити 80 вагона хране за људе, стоку и коње, у Прахову је 1915. године образована база за пријем пошиљки из Русије. Ипак, показало се да је због слабе инфраструктуре немогуће организовати какво-такво уредно снабдевање.

Најпознтија храна српског војника био је таин, војнички хлеб. Интересантно је да је реч „таин” турског порекла и значи „следовање”. Наша војска је одмах после турско-српских ратова почела да производи таин. Он је био здрав и хранљив. Његови састојци су: 70 одсто раженог брашна, 30 одсто белог брашна и све се то замеси, не са квасцем, већ се направи квасно тесто, ускисло тесто, које се зове комин.

На почетку рата Србија је била у стању да прехрани и цивиле и војску. Следовање војника је било 800 грама хлеба. Осим по квалитету, војничка порција хлеба је у Србији била већа него у САД, Британији, Италији, Француској и Аустроугарској.

Српски војник је јео таин у комбинацији са старим сиром, уз лук, паприку и незаобилазни војнички пасуљ.

Свака дивизија имала је своју пољску кухињу где се кувао и купус, гулаш, паприкаш… О празницима и славама јединица пекло се и месо, а војсци је дељено и следовање ракије и вина ако је то дозвољавала ситуација. Извори, међутим, указују и да је војничка храна је била маснија и зачињенија од оне на коју је српски сељак навикао што је код ненавикнутих регрута стварало чак и здравствене проблеме, најчешће дијареју.
Аустроугарска је војим војницима делила конзерве, а српски војник је долазио до њих као до најбољег ратног плена, не рачунајући оружје и муницију. Ранац телећак непријатељских војника увек је садржао понеку конзерву па и следовање рума (ево рума, биће стурма, говорили су војници), а код официра могао се пронаћи и коњак.
Музеј Понишавља у Пироту чува један од најстаријих комада хлеба на Балкану, односно војнички хлеб таин умешен пре више од сто година. Тај комад хлеба био је прво војничко следовање Пироћанцу Алекси Здравковићу, тадашњем првопозивцу мобилисаном за одлазак у Први балкански рат.

Комад овог хлеба прати врло занимљива прича. Наиме, према мајчином завету војник Алекса Здравковић није појео своје прво следовање, већ га је читавих шест година носио са собом, верујући да је амајлија која ће га заштитити од турских, бугарских и, касније, аустроугарских куршума. Ратови су га водили од Пирота до Битоља и Прилепа, у балканским ратовима, и од Мачве до Солуна у Првом светском рату.
Здравковићеви потомци очеву хлебну амајлију и многобројна одликовања љубоморно су чували све до шездесетих година прошлог века. Тада су ипак пристали да све уступе Музеју када им је понуђен бесплатан прикључак за струју.
Здравковић је најпре војевао у саставу Трећег пешадијског пука Моравске дивизије. Пре него што ће се појавити на мобилизацијском месту, мајка га је заветовала да своје прво следовање таина не поједе, већ да га чува док год може, а најбоље до краја „размирице” (рата). За тајну о комаду таина у војничкој торбици знало је свега неколико Алексиних другова.

Када је у бици на Облаковском вису метак погодио Алексину чутуру, а он остао неповређен, Закључио је да је буђав комад хлеба добра амајлија. Уследио је рат са Бугарима, а већ следеће, 1914, и са Аустроугарском. Србија ни годину дана није била у миру, а Здравковић који се није враћао кући и даље се није одвајао од своје хлебне амајлије.

Трећи пешадијски пук и поднаредник Здравковић овога пута нашли су се у равници Мачве. Приликом повлачења на резервни положај десило се да изгуби торбицу. Вратио се по своју амајлију и нашао је ризикујући главу.

У бици на Колубари је одликован и тада је целим пуком почела да кружи прича о хлебу који Здравковић чува од почетка балканских ратова. Таин је постао знамење пука и сви су почели да верују да доноси срећу. Уследило је мукотрпно повлачење преко Албаније, затим одлазак на Крф и Солун. И савезници Французи почели су да причају о комаду буђавог хлеба у торбици српског војника.

После рата Здравковићеви саборци из Пирота причали су да су му Французи нудили огроман новац за ово парче хлеба, међутим, Алекса није хтео да изневери мајчин завет.

После пробоја Солунског фронта Здравковић се 13. октобра 1918. са Трећим пуком победоносно вратио у Пирот. После рата бавио се терзијским послом, а издахнуо је напрасно 1941. године када је бугарска окупациона војска ушла у Пирот.

Извор:
БЛОГОВАЊЕ