Мирјана Стојисављевић: Великим покољем до Велике Хрватске или тајна историја усташтва

Обраћање проф. др Мирјане Стојисављевић на промоцији књиге Академика Василија Крестића “Геноцидом до велике Хрватске”, одржане 16. децембра 2019. у простору Универзитетске библиотеке у Бањој Луци.

Поштоване даме и господо, драги пријатељи и саборци, предстaвници удружења Јадовно 1941, удружења Баштионик, Kрајишког културног центра “Свети Сава” Бањалука, односно Сабора крајишких удружења који је организовао представљање књиге академика Василија Крестића  “Геноцидом до велике Хрватске”, поводом дана Српске крајине у Бањалуци,  помаже Бог!

Наслов мог излагања гласи:

Великим покољем до Велике Хрватске или тајна историја усташтва

1. Живимо у строго контролисаном друштву у коме се свијест усмјерава на врло софистициран начин, уз перфидно обесмишљавање и елиминисање преиспитивања наметнутих догми и ауторитета; у времену када се путем ријелити-програма промовише концепт логора као врхунски вид савременог човјека; у свијету у коме назив српски Бошњаци – не може, а босански Срби – може; у коме се не преиспитује чињеница да су комунисти 1944. године стријељали 72 пилота само зато што су  служили Дражи,  али се не жигоше ни она  сасвим супротна:  да је   усташки командант ваздухопловства постао  командант Титове, партизанске ескадриле!

Да није било ове ужасне заблуде са Хрватима, гдје бисмо били?

Ј. Дучић

Наша свијест   пуна је ужасних заблуда,  посебно оних  везаних за Хрвате и  генезу геноцида почињеног од стране  квислиншке НДХ над Србима,   осмишљеног још у вријеме Хабсбуршке монархије, који је отпочео да се проводи са првим свјетским ратом, да би у времену 1941-1945. добио размјере великог покоља. Тај помно планирани и по фазама провођени геноцид   окончао се 1995. године  егзодусом Срба из Хрватске и етничким чишћењем које је имало размјере етноцида.  Упркос овим разорним   промјенама деведесетих година  чини се да  ни до данас  није  довољно расвјетљена  генеза проведеног геноцида  којем је циљ био и остао стварање етнички чисте велике Хрватске.

Један од ријетких који је узео на себе задатак да разобличи зло које је само у другом свјетском рату однијело преко милион недужних живота је редовни члан Српске академије наука и умјетности Василије Крестић, чију књигу “Геноцидом до велике Хрватске” вечерас представљамо.  Као истраживач ове забрањене теме коју је отворио текстом О генези геноцида објављеним у Књижевним новинама још 1987. године, академик Крестић се онда  и  данас, у овом наводно постидеолошком времену,  нашао `поново под присмотром па и притиском не толико политике и политичара колико нових медија и појединих невладиних организација`, мондијалистичких, дакако,  које су стекле доминантну моћ у креирању свијести грађана, предвођених Соњом Бисерко, Наташом Кандић, Борком Павићевић, Оливером Милосављевић и другима. Све оне  својим разорним  антисрпским дјеловањем и критиком на рачун Крестићеве генезе геноцида код Хрвата, свједоче  континуитет понашања српских комуниста од комунистичког до глобалистичког поретка, мада, према његовим ријечима, “појма немају шта је наука, научни морал, историјски метод, историјска чињеница, шта је научни резултат , а шта фалсификат` (117).

2.  Представљање ове изнимно важне  књиге “Геноцидом до велике Хрватске” академика  Крестића прилика је да се  још једном  опоменемо да узроци великог прогона Срба из Хрватске деведесетих година нису само ствар одлуке хрватског Сабора  да 22. децембра 1990. године  Србе од конститутивног народа претворе у националну мањину,  већ да је проблем  уништења читавог једног народа   далеко дубљи.   Срби су  ту насилну одлуку  примили заточене перцепције ко су му  непријатељи, несвјесни  да  ће бити виновници завршног чина геноцодног пројекта коначног рјешења српског питања у Хрватској путем етноцида.  Као да су страшне историјске лекције које су нам Хрвати дали у прошлом свјетском рату биле недовољне, премда су оне  говориле у прилог постојања геноцидног плана о тоталном уништењу Срба,  који је отпочео  да се проводи још за вријеме анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Он се потом наставио са првим свјетским ратом, да би  у доба НДХ задобио размјере великог покоља, како ваља именовати велики злочин почињен над Србима, злочин за који су Хрвати до данас остали некажњени, као што су то били и након првог свјетског рата када им је краљ опростио велику ратну одштету. За разлику од фабрика смрти које су радиле у нацистичким конц-логорима уз кориштење гасних комора,   специфичност геноцида  над Србима огледала се у томе да је он проведен кроз велики покољ, што овоме магнум кримену  даје управо окултну димензију жртвоприношења Луциферу .

Изношење пред јавност ове књиге коју је издало Удружење за одбрану ћирилице “Добрица Ерић” из Београда, чији је уредник овдје са нама,  упозорење је Србима да никада више не чекамо старог непријатеља на утабаној стази,  дресирани и `послушни као стока, као овце које блеје, слепи као нојеви који завуку главу у песак, који пуштају да их носи струја, да их одведу до маља без опирања, без супротстављања, не тражећи чак ни излаз`, како нас је донедавно опомињао велики антиглобалиста, убијени Саша  Марковић, у своме тестаментарном дјелу Манифест против империје.

        Пред нама је историографско дјело нулте категорије,   коју је написао највећи српски историчар с циљем да се то велико `зло разобличи,  да се искоријени и никад више не понови`;   који до данас  носи стигму да је заговарао “теорију крви и тла”, да је  “творац теорије о геноцидности  хрватског народа” (173) и да је, као такав, чак “ратни злочинац”. Овакве квалификације  изречене са `много злобе и политичке подлости`, пале су само зато јер је академик Крестић анализом историјске грађе непобитно утврдио да је велики Покољ, како према инструкцијама удружења Јадовно  називамо злочин геноцида почињен над Србима у НДХ, као идеја  `одавно постојао у појединим  милитантним хрватским круговима`.

Геноцид  је био предвиђен још на темељу хрватског државног и историјског права, давно прије првог свјетског рата, у оквирима Аустроугарске монархије,  тако да се идеја о геноцидном уништавању Срба не може приписивати великосрпској хегемонистичкој и шовинистичкој политици, што је била званична схема хрватске политике и историографије. Тај пројекат стварања `етнички чисте и на разним кривотвореним папирима вијековима сањане велике, вјерски католичке јединствене  хрватске државе`,  коју је ваљало `остварити насиљем  путем хрватизације, превјеравања, изгона и физичког уништења Срба`, Крестић је сагледао у контексту франковачко-усташког идеолошког програма; онога програма који је  настао на темељу “хрватског државног и природног права” оправдаваног којекаквим  историјским, природним, етничким, географским , економским,  геополитичким и другим разлозима.  У својој геоманији овај правашки план   имао  је великохрватске тежње о  етнички чистој Хрватској са једним, “политичким”, хрватским народом,  у шта је уврштена и “хрватска Босна”, како је гласио наслов `затроване књижице` са поднасловом “Ми и они “тамо”, штампане 1907. године у Сарајеву.

Пројекат који  је смјерао на коначно рјешење српског питања уз демонизацију Срба био је помно планиран, као што је и затирање злочина над Србима било  плански проведено тако да је свако помињање великог злочина у земљи братства и јединства проглашавано језиком мржње. Главно питање код Хрвата било је како кроз научне параграфе којим су нас препарирали и увјеравали да је велики покољ био десет пута мањи, учинити да Србе од   недужних прикажу као кривца, односно,  како  починити  геноцид, а пред свијетом остати моралан.

3. Академик Крестић, упркос правој политичкој кампањи која је против њега вођена,   ослободио је генезу геноцида над Србима у ХДХ у коме је страдало преко милион недужних живота српских цивила,  прапагандистичких теза које је наметао унутрашњи окупатор из редова кроатокомуниста и кроатомасона. Није се радило ни о каквим противхрватским националистичким тезама којима се поткопава братство и јединство, што му је импутирано  у околностима `мало проучене и погрешно научене  историје Срба у Хрватској`, већ о томе да је својом неумољивом анализом ушао у саме коријене овога зла, у историјске претпоставке за настанак геноцида  у НДХ, бавећи се периодом до другог свјетског рата, чиме је попунио празнину  у историјској науци  која је односила на питање “повијесног злочина” званог  “велики покољ”. Наиме, док су с једне стране постојале `читаве библиотеке о геноцидном уништавању Срба, о броју жртава, технологији сатирања, логорима, јамама, убицама, усташама и њиховим злочинима` – “нико није покушао да објасни  како је, када , зашто  и с којим циљевима, настала монструозна идеја  и иста таква политика о геноцидном уништавању Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији” (165-166).

Ако не желимо да дајемо антинационалне и тривијалне одговоре  већ да истински  декодирамо велики покољ, онда се, скупа са академиком Крестићем  мора ући у истрагу   усташтва у коме  Ватикан и римокатоличка црква у Хрвата  сноси велики   дио кривице. Међутим, иза  етноцида над Србима у Хрватској почињеног од стране усташа  скривала се тајна историја усташтва. Она се није тицала само идеолошких ставова вође праваша Анте Старчевића, већ много више геноцидних ставова  Еугена Кватерника, као и франко-фуртумаша Јосипа Франка.  У том погледу ваља се  дебело одмаћи од тезе  да је за усташки велики злочин  крив искључиво Ватикан. Усташтво се не може ваљано протумачити без узимања у обзир чињенице да је велики покољ над Србима почињен од стране усташа имао окултну димензију талмудске освете над Србима третираних од стране јудеомасона као “малих Руса”,  сатанистички жртвоприношених кроз велики покољ  паганском богу Баалу, тј. Луциферу.

Речено без аутоколонијалне биједе којом су заражени бројни србисти, идеја о геноциду над Србима у Хрватској сазрела је у франко-футумашким редовима похрваћених Хазара још у оквирима Аустроугарске када јача  овај најсрбофобнији покрет икад оформљен против Срва, потекао  од стране  хазарско-масонске колонијалне мафије опхрване митом о националној изабраности Хрвата  као “господујуће расе” у односу на Србе као нижој раси и “балканском смећу”. Усташтво, тај најмилитантнији клерофашистички и србофобни покрет израсло је на идеолошким основама Странке права која је увијек, ради, масонским рјечником казано, “скретања погледа” у први план истицала номиналног оснивача  Анту Старчевића,  титулисаног за “оца” хрватске домовине, по мајци, Милици Богдан, Србина  као и по оцу, потеклом из покатоличених херцеговачких Старћевића.

Међутим идеолошки творац геноцидне мржње према Србима, био је  подједнако и његов први сарадник  Еуген – Дидо Кватерник, покатоличени Хазар који је страначку идеологију тјесно повезао са клерикалним редовима по многим национално-политичким питањима, а нарочито по питању  стварања велике у националном и вјерском погледу чисте Хрватске  која би била створена уз помоћ Хабсбуршке монархије. Та идеја имала је своје гласоноше у врховима римокатоличке цркве, код покатоличених Хазара, Ј. Ј. Штрошмајера, промотора идеологије југословенства  која, према Крестићевим ријечима  “није била ништа друго него посебан вид великохрватства “ (129). те код покатоличених хазарских бискупа Анте Штадлера и Бауера.

Правашка јудеомасонска идеологија у својим  темељима почивала је на геноцидној мржњи према Србима која се у другом свјетском рату претворила у велики покољ над Србима, покољ који није учињен, и да се једном већ зна, у име идеологије национал-социјализма. Поглавник Анте Павелић, иначе масон и британски агент,   чији су  “доглавници” били двојица похрваћених Јевреја, Ивица Франк, син Јосипов и Славко Кватерник,  који ће имати част да прогласи НДХ као хрватски давно жељковани сан, није дакле био члан националсоцијалистичке партије, па према томе није био идолошки нациста већ је као вођа усташа био идеолошки праваш. Још као гимназијалац приступио је странци права, чија је идеологија била саздана  на србофобији, на геноцидној мржњи према српском народу , његовој култури, традицији и на потпуном негирању  српских националних интереса у Хрватској. Управо правашка идеологија  била је темељ за стварање усташког покрета који је од стране нациста чак био оптужен за “јуденпротекторе”.

Писац политичког програма Странке права био је Јошуа Јосип Франк, финансијски стручњак из Осијека, Јеврејин, који је након смрти Анте Старчевића 1896.  преузео Странку права и под чијим руковођењем праваши појачавају србофобију до мјере да је управо Јосип Франк   склопио споразум  са највишим војним круговима у Бечу  да ће у случају рата са Србијом  поводом анексије Босне и Херцеговине, “гласно да се изврши покољ и исељење свих Срба у Хрватској”.

Стога не чуди што  су чланове и симпатизере усташког покрета звали франковцима,  по Јосипу Франку, који су с радошћу дочекали први свјетски рат  као прилику да се ослободе , како су говорили, “влашког накота” и “посрбица”, којим  су погрдно називали југословенски опредијељене Хрвате. У њиховом програму   те 1914. године било је  истребљење Срба и разбијање јединства хрватско-српске коалиције, а међу најбјеснијим   франковцима био је тада још непознат широј јавности  Анте Павелић,  који је предлагао најрадикалнији обрачун са Србима. Најзначајнији усташки идеолог био је такође осјечки Јеврејин Иво Корски. Све што се до данас чинило у провођењу геноцидне политике према Србима, рађено је на платфорни странке права и усташког покрета из ње проистеклог. Основни циљ странке права био је стварање хрватске државе која би обухватала велики дио Балканског полуострава, тзв. “Велике Хрватске”. Друга тачка правашког програма налагала је уништење српског народа на територији те хрватске државе.

4.  Коначно је дошло вријеме да се демистификује тајна усташтва и његове србофобне идеологије иза које се скрива тумор јудеомасонства и британске геноцидне политике према Србима. Геноцидну хрватску идеологију крви и тла осмислили су Јосип Фран и франковци , који су у њеном провођењу употријебили управо највећим дијелом покатоличене Србе да буду њихова ударна песница.  У игри јудеомасонске обмане, помно контролисане од стране евроатлантске империјалне елите,  сва кривња бачена је на католичку цркву и од тога је преко књиге “Магнум кримен” Виктора Новака створен масонски антиклерикални мит  у посљератној Југославији. Њоме  је једноставно скренут поглед са усташтва на римску цркву  и сва кривља за геноцид бачена на њу. Новак је ствар окренуо тако да испада да  је католичка црква била  носилац и проводилац  усташке идеологије те да је усташтво и нацизам једно те исто, а није о чему свједочи чињеница  да је  титова власт организовала суђење Алојзију Степинцу да би га ставила у кућни притвор док никада није ни подигла оптужницу против вође усташа, Павелића. Онога истог који је крајем 1930. године у Италији основао терористичку организацију “Усташа – хрватска револуционарна организација” да би му први сарадник и духовни вођа емиграције био Иван – Ивица Франк, син правашког вође Јосипа Франка и Славко Кватерник,  покатоличени Јеврејин, Хазар, оснивач масонске ложе Либертас, коју је повезао са јеврејском ложом Бнаи Брит,  ожењен Олгов Франк, кћерком Јосипа Франка. Двојица доглавника (замјеника) поглавника Павелића чија је супруга Мара такође била Јеврејка,  били су управо  Хазари Ивица Франк и  Андрија Бетлехем. Шеф, пак, усташке тајне полиције био је Хазар Ото Крезимир док је један од управника логора Јасеновац био близак Павелићев пријатељ Хазар Иво Хајнрих. Да би Хазар Стево Крајачић  након Брионског пленума  на отварању јасеновачког споменика српској делегацији у лице добацио: Мало смо вас овдје побили!

5.  Своју анализу тајне историје усташтва на трагу франко-фуртумашке идеологије усташа, насљедника  праваша, тих најзвјерскијих у злу зликовцаца, предвођених Антом Павелићем,   настављамо тако што установљујемо да су усташе, према Срђи Трифковићу, прије другог свјетског рата у Њемачкој третиране као сепаратистички и прокомунистички покрет. Усташе у комунистичком покрету нису видјеле непријатеља већ добородошлог савезника у “сламању кичме срБству и православљу”, како стоји у другој тачки споразума између усташког покрета и Комунистичке партије Југославије који су у Сремској Митровици 1935. потписали усташки првак Миле Будак и титов емисар, Јеврејин Моша Пијаде. Три године раније, 1932. године, Централни комитет Комунистичке партије Југославије објавио је проглас  у коме “поздравља усташки покрет и стаља се потпуно на његову страну”.

Тако су се комунисти, идеолошки настали на поставкама покатоличеног Хазара Мордекаја Левија познатијег као Карла Маркса, чији је отац потекао из рабинске породице, потпуно изједначили са усташама, насталим на идеолошкој платформи Јосипа Франка и франковаца,  па и у чињењу великог злочина над Србима, у циљу стварања  кроатокомунистичке Југославије.  У времену бојкота српске националне и државне идеје који је трајао од 1945 -1990. године два најкриминалнија и по Србе најпогубнија покрета, усташки и комунистички, као филијале исте хазарократије,  имали су дакле, потпуно исте ставове по питању сламања кичме србству и православљу, јер су као злочиначке институције и организације основане са циљем геноцидног затирања српског национализма послушно испуњавали  све инструкције хазарске англоамеричке елите имајући у виду да је као њихов агент наступао и Анте Павелић, масон из леже Либертас, као и Тито, масон 33 степена, обојица британски агенти.

Дакле, тајна историја  усташтва, али и комунизма незамислива је без британских јудеомасонских  утицаја и Британаца који су према недавно откривеним детаљима навукли  Дражу Михаиловића да повјерује како су управо они дошли да га спасу, а уствари су га испоручили у канџе Титу. По Черчиловим инструкцијама које је Титу донио генерал Меклин 1943. године, уочи конференције у Техерану, а у сврху признавања партизанске војске од стране савезника и довођења комуниста на власт, комунистички лидер је “Директивом 765” регулисао ”фузију усташа у партизане” и рад “партизанских тројки на ликвидацији четничких команданата корпуса и бригада”. Тај језуитски тајни план створен од стране Британаца да од четника направи ратне злочинце, Тито је извршио по Черчиловој директиви.

Постави ли се питања: ко је скинуо анатему са усташтва и одговорност за највећи  људски  покољ свих времена над Србима пребацио искучиво  на католичку цркву, одговор је: некадашњи клерикалац и масон Виктор Новак, аутор књиге Магнум кримен, којом је одрадио посао комунистима који су од 1944. у своје партизанске редове примили 80. 000 усташа, да би усташки командант ваздухопловства постао командант партизанског ваздухопловства.

Од оснутка иза усташа је стајао закулисни хазарско-масонски идеолошко-политички  лоби, онај исти  који је створио и усташтво и партизане. У томе је садржана карактеристика хазарократије на Балкану, која је творац два антисрпска геноцидна пројекта створена са искључивим циљем затирања Србства и православља. О овоме је вијек и више поданички ћутала наша национално несамосвјесна, а често и отворено антисрпски оријентисана  тзв. “српска” елита,  док се није појавио Василије Крестић окомивши се на Странку права и фуртумаше као институцију хазарократије, прожете  осјећањем расне преузвишености и сатанске жеђи за уништењем Срба .

6. Закључак: У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност значи помагање злу, ријечи су архимандрита Пантелејмона.  Вријеме је да се освијестимо и депрограмирамо од велике лажи која нам је подметнута о усташама као производу хрватског национализма,   мада је усташтво  инсталисано од стране хазарократије ради затирања Срба као “малих Руса”. Наиме, неопростиво мало знамо о томе да је та геноцидна мржња према Србима  рукавац  осветничке, окултне мржње талмудиста  према Светој Русији, мржње која не престаје да атакује на Русе.  Тај трнов вијенац  који већ 10 вијекова носи  руски народ као предводник христоцентричне, ћириличне  славенске цивилизације,  понијели су у двадесетом вијеку и “мали” Руси, како Србе доживљава западна евроатлантска илуминатска елита и њена култура. О томе нам подробно може да говори наш вечерашњи гост, господин Гојковић, преводилац фундаменталне књиге Татјане Грачове, “Света Русија против Хазарије”.

Као у свакој великој обмани, тако је и у случају усташтва и пројекта Велике Хрватске која би према мегаломанским тежњама вође хадезеоваца Фрање Туђмана, обухватала Босну и Херцеговину, непробојним зидом добро срачунатог ћутања обавијена је истина о  хазарским коријенима усташтва.   Окован нам је био ум и наше духовне очи да не видимо ко су прави пројектанти усташтва и њиховог великог злочиначког плана о истребењу читавог једног народа; плана потеклог из  геноцидне мржње према читавом једном аутохтоном и староставном народу  коме је стављен трнов вијенац  зато што су симболизовани као “мали Руси”.

Томе је кумовала посљератна кроатокомунистичка власт и њена прва слушкиња,  историографија,  да не сазнамо пуну истину  о правим покретачима великог покоља,  потеклим од франковаца; тим острашћеним противницима  који су  у својој патологији осмислили логоре смрти не само за одрасле него и за српску дјецу над којим су се бестијално иживљавали  зато што нису истовјерни.  Дјеца отета од мајки  одвођена су  у конц-логоре и уморена ужасном смрћу,  док је остатак преведен у католичку вјеру, да би потом спискове покатоличене дјеце након рата ОЗНА уништила како се никад не би знало о размјерама присилног покатоличавања српске нејачи.  И о томе вечерас говоримо,  све како бисмо умањили мемороцид којим је окована наша свијест,   у којој је за почетак неопходно учинити историјску преправку и Magnum crimen преименовати у  Велики покољ српских цивила од стране усташа. Оних који су   тијесно сарађивали са Титових партизана да би  посљератним суђењем Степинцу и несуђењем Павелићу,  масонизовани кроатокомунисти испрегли  од одговорбости усташе за велики покољ над Србима.

Тиме је била обесмишљена свака српска потрага за историјском правдом и ваљаном реконструкцијом великог покоља,  срамно забетинираног од стране и данас  југословенствујушћих српских историчара. Оних који су, част великом Василу Крестићу,  повјеровали прогандистичким тезама Викора Новака  који  нам је  подметнуо  католичку цркву и њених 1300 свештеника који су окрвавили руке у великом покољу,  као једино одговороних за велики злочин,  док су усташе опрали од одговорности за геноцид  учињен преко покатоличених и и потурчених  Срба. Усташе су биле  представљене као терористичка организација  која је копирала нацисте, мада се радило о аутохтоној хазарској организацији каква је остала до данас. Чак  јој је било приписано да је прожета антисемитизмом иако су саме усташе од стране нациста биле етикетиране за јуденпротекторе.

7.   Веза Јевреја и усташа није само ствар прошлости него и садашњости. Постави ли се питање ко је обновио усташтво у другој независној држави Хрватској, добијамо одговор да су то  управо били Хазари, попут Славка Голдштајна који је деведесетих година први одлазио у усташку емиграцију да је позове у домовину.

Ко у данашњици предводи усташтво у Хрватској, одговор је:  Иван Шварц, Јудеохазар, један од најгласнијих усташа у данашњој Хрватској, предводник Нове хрватске деснице. У  одредници “Јудеохазар”  садржана  је тајна историја усташтва као експозитуре хазарске мафије која би  да влада цијелим свијетом заводећи свој концлогорски, робовласнички поредак; онај тзв. англоционистички поредак којим се  навјешћује  успостављање јудеомасонске цивилизације која већ сада ишчекује  устоличење новог месије кога ми православни називамо Антихристом.

Браћо и сестре, захваљујем на указаној пажњи.

Погледајте још: