Ултразвук који ми је променио живот – како сам схватила истину о абортусу

Шерил је провирила у моју канцеларију. „Еби, потребан им је још неко у ординацији. Јеси ли слободна?”

Изненађено сам подигла поглед с папирологије. „Наравно.”

У то време радила сам за Планирано родитељство већ осам година али ме никада нису звали у ординацију да помогнем приликом абортуса, па нисам знала зашто сам им сада потребна. Само специјализоване медицинске сестре асистирају приликом абортуса, нипошто остало особље у клиници. Будући да сам била директор те клинике у граду Брајану, у држави Тексас, могла сам без проблема да ускочим као замена на било које место осим, наравно, на место лекара и сестара који обављају медицинске захвате. У неколико наврата сам пристала да будем уз пацијенткињу па чак и да је држим за руку за време захвата, али само у случају жена којима сам била додељена као саветница и с којима сам радила за време пријема и саветовања, што тог дана није био случај. Зашто сам им онда ја била потребна?

Доктору који је тог дана гостовао у клиници у Брајану био је то тек трећи или четврти пут да ради код нас. На око 150 км одатле имао је приватну ординацију у којој је радио абортусе. Када смо неколико недеља пре тога разговарали о послу, објаснио ми је да у својој ординацији увек ради абортусе уз ултразвук будући да се тако умањује ризик од компликација. Тај метод омогућава лекару да види шта се тачно дешава у материци те су мањи изгледи да ће доћи до пробијања зида материце, што је један од ризика приликом абортуса. Поштовала сам га због таквог става. Што је поступак безбеднији и здравији за жену, то је боље, мислила сам. Међутим, објаснила сам му тада да таква пракса није према протоколу наше клинике. Разумео је и рекао да ће се придржавати уобичајених процедура, мада смо се договорили да слободно може да користи ултразвук уколико то ситуација буде захтевала.

Колико сам била упућена, у нашој клиници пре тога никада није рађен абортус уз ултразвук. Абортусе смо радили тек сваке друге суботе, а циљ који нам је одредила надлежна клиника Планираног родитељства био је да тим данима урадимо између 25 и 35 захвата. Волели смо да их завршимо до два по подне. Један захват обично је трајао десетак минута, а ултразвук би то продужио за око пет минута. Када се то помножи са 35 захвата дневно, свеукупно би то трајало много дуже.

На тренутак сам оклевала испред ординације. Нисам волела да улазим у ту просторију за време абортуса. Но, пошто смо у сваком тренутку сви морали да будемо спремни да ускочимо где треба и одрадимо посао, отворила сам врата и ушла.

Пацијенткиња је већ лежала, свесна али помало ошамућена, осветљена јарким светлом. Била је спремна, инструменти  су стајали уредно поређани поред доктора, а специјализована сестра је привлачила апарат за ултразвук до операционог стола.

„Овој пацијенткињи ћу урадити абортус уз ултразвук. Треба да ми држиш сонду”, објаснио је доктор.

Док сам узимала сонду и подешавала апарат, препирала сам се сама са собом: Не желим да будем овде. Не желим да учествујем у абортусу. Не, погрешан став: морам да се психички припремим за овај задатак. Дубоко сам удахнула и покушала да пратим музику на радију која се ненаметљиво чула у позадини. Ово је добра прилика да нешто научим. Никада нисам видела како се абортус ради уз ултразвук, говорила сам себи. Можда ће ми користити приликом саветовања жена. Научићу из прве руке како изгледа овај безбеднији захват. Уосталом, све ће бити готово за неколико минута.

Нисам могла ни да замислим како ће наредних десет минута из корена потрести темеље свих мојих вредности и променити ток мог живота.

И раније сам повремено радила дијагностичке ултразвучне прегледе клијентима. То је једна од услуга које нудимо како бисмо потврдили трудноћу и утврдили старост плода. Позната процедура припреме за ултразвучни преглед донекле је умирила нелагоду коју је у мени изазвао боравак у тој просторији. Нанела сам гел на стомак пацијенткиње, а потом померала сонду док се на екрану није појавио приказ материце. Затим сам наместила сонду тако да ухватим слику фетуса.

Очекивала сам да ћу видети исто што и на ранијим прегледима. У зависности од недеље трудноће и положаја фетуса, обично бих прво видела ногу или главу, или делимични приказ грудног коша и морала бих да померам сонду како бих пронашла што бољи угао. Међутим, овог пута на екрану се видела цела слика. Угледала сам читаву бебу, савршено осликану из профила.

Изгледа као Грејс у 12. недељи, изненађено сам помислила сетивши се првог пута када сам видела моју ћерку, удобно шћућурену у мом стомаку. Слика коју сам сада видела била је иста, само још јаснија и изоштренија. Запањила сам се појединостима.

Јасно сам видела лице из профила, обе руке, ноге, па чак и прстиће на рукама и ногама. Све је било савршено.

Топлину коју је у мени пробудило сећање на Грејс једнако је брзо заменио талас нервозе.

Шта ћу сада видети? У стомаку ме је стегло.

Не желим да видим оно што ће се сада догодити.

Верујем да звучи чудно када тако нешто каже неко ко је две године руководио клиником Планираног родитељства, саветовао жене у тешким ситуацијама, заказивао абортусе, прегледао месечне финансијске извештаје клинике, запошљавао и обучавао особље. Било како било, чињеница је да ме никада није занимало да промовишем абортус.

Дошла сам у Планирано родитељство осам година пре тога уверена да је сврха те организације првенствено да спречи нежељене трудноће и тиме смањи број абортуса. То је у сваком случају био мој циљ. Осим тога, веровала сам да Планирано родитељство спасава животе – животе жена које би, да није услуга ове организације, биле приморане да оду до неког касапина који то обавља у подруму. Све ми је то пројурило кроз главу док сам пажљиво држала сонду пазећи да је не померим.

„Тринаест недеља”, чула сам сестру како каже након што је измерила плод да утврди старост.

„Добро”, одговорио је лекар и погледао ме. „Само држи сонду и не померај је да бих видео шта радим.”

Ухватила ме је нека језа од хладног ваздуха у просторији. Поглед ми је и даље био прикован за слику савршено формиране бебе када сам видела нешто ново како се појављује на екрану. У материцу је убачена канила – цевчица која је једним крајем спојена са вакуум аспиратором – и сада се полако ближила беби. На екрану је канила изгледала као уљез, као да ту не припада. Све је деловало потпуно погрешно.

Срце ми је убрзао куцало. Време се успорило. Нисам хтела да гледам, али истовремено нисам хтела ни да скренем поглед. Нисам могла да не гледам. Била сам ужаснута и опчињена у исти мах, као пролазник који успорава ауто док пролази поред места страшног удеса – не жели да види унакажено тело, али и даље гледа место несреће.

Погледала сам пацијенткињу. Плакала је. Видела сам да трпи бол. Сестра јој је обрисала сузе папирном марамицом.

„Само дишите”, љубазно јој је говорила сестра. „Дишите.”

„Још само мало”, прошапутала сам. Поново сам погледала у екран.

У први мах беба као да није примећивала канилу. Цевчица је нежно дотакла бебу са стране, а мени је на секунд лакнуло.

Наравно, помислила сам. Фетус не осећа бол. Не знам ни сама колико сам жена убедила у то, онако како су ме у Планираном родитељству учили. Фетално ткиво не осећа ништа приликом уклањања. Сабери се, Еби. Ово је једноставан, брз захват. Мозак ми је радио убрзано покушавајући да овлада ситуацијом, али нисам могла да се отресем унутрашњег немира који је тренутак касније прерастао у ужаснутост док сам посматрала екран.

У наредном тренутку малено стопало се нагло тргло и беба је почела да се помера, као да покушава да побегне од уљеза који је додирује. Када се канила прислонила уз бебу, беба је почела да се врпољи и да покушава да се окрене и ослободи. Било ми је јасно да беба осећа канилу и да јој се тај додир не допада.

Тргнуо ме је докторов глас.

„Скоти, телепортуј ме,” лежерно је рекао сестри цитирајући чувену реченицу из филма.

Тако јој је дао знак да укључи аспиратор. Приликом абортуса, аспиратор се укључује тек када лекар осети да је поставио канилу на право место.

Наједном сам пожелела да викнем: „Станите!” Да ухватим жену за рамена, продрмам је и кажем: „Види шта се дешава с твојом бебом! Пробуди се! Пожури! Заустави их!”

Но, чак и док су ми те мисли пролазиле кроз главу, поглед ми је пао на руку којом сам држала сонду. Била сам једна од „њих”, оних који изводе тај чин. Вратила сам поглед на екран.

Доктор је сада жустро окретао канилу, а ја сам видела малено тело како се снажно трза и извија заједно с њом. Накратко је изгледало као да неко стеже бебу и цеди је као крпу. Потом се беба згрчила и пред мојим очима почела да нестаје кроз канилу. Малена и савршено правилна кичма последња је нестала, усисана кроз цевчицу.

Материца је сад била празна. Потпуно празна.

Стајала сам у неверици, скамењена.

Несвесно сам испустила сонду из руке и она је склизнула са жениног стомака на њену ногу. Осећала сам како ми срце убрзано лупа – толико јако да ми је и у ушима добовало. Покушала сам да дубоко удахнем, али нисам могла. И даље сам зурила у екран иако је сад био црн јер ми је сонда испала. Нисам марила за то. Била сам превише запањена и потресена да бих се померила. Чула сам како доктор и сестра необавезно ћаскају, али ми се чинило да им гласови допиру из даљине, као некаква нејасна бука у позадини коју сам једва чула од добовања у ушима.

Слика маленог тела, здробљеног и усисаног, и даље ми се вртела у глави, а с њом и први ултразвук на ком сам видела Грејс – сетила сам се да је била отприлике исте величине као и ова беба.

У сећање сам дозвала и један од многих разговора о абортусу које сам водила с мужем Дагом.

„Када си била трудна с Грејс, то није био фетус, била је беба”, говорио је Даг.

Сада ме је то погодило као гром.

Био је у праву! Оно што је пре неколико тренутака било у материци ове жене заиста је било живо. Није било само ткиво, само ћелије. Била је то права беба која се борила за свој живот! Водила је битку коју је у трен ока изгубила. Све што сам годинама говорила другима, све у шта сам веровала и што сам бранила – све је било лаж.

Одједном сам на себи осетила погледе доктора и сестре. Тргли су ме из мисли. Угледала сам сонду на жениној нози и брзо је вратила на место. Али руке су ми се сада тресле.

„Еби, јеси ли добро?”, питао је доктор. Сестра ме је забринуто погледала.

„Да, добро сам.” Сонда није била на правом месту па сам се забринула јер доктор није могао да види материцу. Десном руком сам држала сонду, а леву сам оклевајући наслонила на женин топли стомак. Погледала сам је – и даље је плакала, а лице јој се грчило од бола. Померила сам сонду да ухватим слику материце која је сада била празна. Опет сам спустила поглед на своје руке. Гледала сам их као да нису моје.

Колико ли су штете ове руке нанеле протеклих осам година? Колико је живота угашено због њих? И то не само због мојих руку већ и због мојих речи. Шта би било да сам знала истину и да сам то рекла свим тим женама?

Шта би било?

Веровала сам у лаж! Толико дуго сам слепо промовисала ставове клинике.

Зашто?

Зашто нисам сама истраживала и дошла до истине?

Зашто сам затварала очи пред аргументима које сам чула?

Господе, шта сам то урадила?

Рука ми је и даље била на стомаку пацијенткиње. Чинило ми се као да сам јој том руком нешто одузела. Да сам јој нешто отела. Тада ме је рука заболела – заиста сам осетила физички бол. И управо ту, док сам стајала поред стола, с руком на стомаку жене која је плакала, дубоко у мени поникла је мисао:

Никад више! Никад више.

Почела сам да радим по аутоматизму. Док је сестра брисала женин стомак, ја сам склонила ултразвучни апарат, затим помогла жени да устане. Била је малаксала и помало ошамућена. Помогла сам јој да седне, наговорила је да пређе у инвалидска колица и одвезла је до собе за опоравак. Покрила сам је лаганим ћебетом. Као и толико много пацијенткиња које сам раније видела, и она је наставила да плаче. Било је јасно да је трпела емоционални и физички бол. Дала сам све од себе да јој буде удобно.

Од тренутка када ме је Шерил позвала да дођем у ординацију и помогнем доктору прошло је можда десет, највише петнаест минута. Све се променило у тих неколико минута, и то из корена. У глави ми је и даље била слика мале бебе како се грчи и бори, а мислила сам и о жени. Осећала сам се тако кривом. Одузела сам јој нешто драгоцено, а она то чак није ни знала.

Како је дошло до овога? Како сам то допустила? Планираном родитељству сам посветила себе, своје срце и своју каријеру јер сам се бринула за жене у тешким ситуацијама. А сада сам се и сама нашла у тешком положају.

Када се са ове дистанце сетим тог септембарског дана 2009. године, схватам колика је Божја мудрост што нам не открива будућност. Да сам тада знала какву ћу олују морати да истрпим, можда не бих имала снаге да кренем тим путем. Но, будући да то нисам знала, још увек нисам прикупљала храброст. Покушавала сам, међутим, да схватим како сам се нашла на том месту – да живим у лажи, да ширим лаж и да повређујем управо оне жене којима сам желела да помогнем.

Очајнички ми је било потребно да знам шта сад треба да радим.

Ово је моја прича.

Текст представља прво поглавље књиге Еби Џонсон „Непланирано”

Аутор: Еби Џонсон

Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић

Извор: The ultrasound that changed my life – Abby Johnson’s pro-life conversion in her own words

Извор: Православни родитељ