Живот са старцем Јефремом Аризонским

ОЛГА РОЖЊОВА

О ПРОМИСЛУ БОЖИЈЕМ, ПОСМРТНИ ОСМЕХ И ЧУДЕСНО СПАСЕЊЕ ОД ВЕЛИКЕ ЗМИЈЕ

Беседа с јерођаконом Серафимом (Молибогом), сабратом манастира светог Антонија Великог у Аризони.

…Мати Евпраксија ушла је у грчки манастир са 18 година. Примила је монашки постриг. Старац је позвао у Америку и поставио за игуманију манастира Благовештења Пресвете Богородице на Флориди. Потом је преместио у други женски манастир у Канади. Дијагностификовали су јој рак дојки у завршној фази. Старац јој је рекао: „Дођи овамо, умрећеш у нашем манастиру“. Она је дошла неколико дана пред смрт. Старац је постригао у схиму с тим именом. Након два дана отишла је Господу. Почившу су пренели у цркву. Сликали су је за сећање. Над телом су, по традицији читали Псалтир. Кад су је после 40 минута поново сликали – запрепастили су се. На устима јој се појавио осмех. Старац је рекао: „Имала је пуно љубави према људима. Тешка болест. Она је очигледно високо у рају.“…

Прошле године, Промислом Божјим стални аутор нашег портала Олга Рожњова, успела је да борави у знаменитом манастиру светог Антонија Великог у пустињи Аризоне, коју је основао старац Јефрем (Мораитис) – ученик преподобног Јосифа Исихасте. Посета је била дивна и не би се догодила без чудесне помоћи старца Јефрема. У обитељи братства је и наш сународник (Рус, прим.прев.) – јерођакон Серафим. Ово је прича о његовом путу ка Богу, о томе како се нашао у манастиру усред америчке пустиње, о учењу старца Јефрема…

Слика: Јерођакон Серафим и Олга Рожњова

– Оче Серафиме, у животу сваког човека делује Промисао Божији, али он може бити скривен, а може се открити и јавно преко неких знакова, значајних сусрета, у време кад се чују одређене речи. Да ли је код вас било таквих знакова, пројављивања Промисли Божје о Вама и Вашем животу?

–   Знате, Господ приводи сваког човека себи онда када за тог човека наступи најповољнији моменат. Ја сам рођен у Москви. У детињству, као и моји вршњаци, успео сам да будем октобарац, пионир и члан комсомола (Комунистичке омладине, прим.прев.). Завршио сам Московски авијатичарско-технички институт, добио диплому инжењера-механичара авионских мотора. Почео сам да се упознајем са различитим религиозним учењима, али Православљу нисам прилазио.

1995. године у Москву је стигао професор физике из Чикага, Дејвид Чесек. Био је то изузетно добар католик, предиван породични човек који је имао 8 деце. Умро је пре две године. Упознали смо се, обојица смо имали интересовања за физику, и Дејвид ми је предложио да одем у Америку, да тамо учим и радим. Помогао ми је и око визе.

Имао сам 23 године и код мене се појавила жеља за путовањима, да одем у другу земљу, живим у њој, учим, искусим какав је то начин живота. Све ми је то Господ дозволио да урадим.

Неки амерички универзитети раде заједно са различитим компанијама и компаније им плаћају за испитивања. Универзитет у Алабами, где сам почео да учим, сарађивао је са аутомобилском индустријом. Они су тражили студенте, који би паралелно са учењем проводили истраживања, тако што би мени отплаћивали студије и још би ми платили за посао на катедри „Ливење метала“. За мене је то била најбоља варијанта. Изнајмио сам малу кућу од једне породице, учио сам 7 година и добио звање магистра и докторску титулу. Предложили су ми да почнем да радим у „Џенерал Моторсу“.

Али, Господ је за мене имао друге планове. У Америци сам учио и радио, радио и учио и био лишен људске утехе коју сам имао у домовини: контаката са родитељима, рођацима, пријатељима. Људи који оду у другу земљу губе утеху коју су имали у домовини.

Било која православна земља – то је земља колективних односа и заједнице. Разумете ме… Можете отићи пријтељу без посебне најаве – само свратите, пијете чај у кухињи и разговарате искрено, од срца… У Западним земљама, то је друштво индивидуа: „Добар дан“ – „Довиђења!“. Организују се забаве – party, али то су све јако површни односи. И колико год добро да говориш енглески, осећаш да си из друге културе.

А пошто си лишен људске утехе, утеху почињеш да тражиш од Бога. Моја мама када је сазнала за моје интересовање за веру, саветовала ме је да се крстим.

Када Господ хоће да привуче човека Себи, Он прави такве околности, уређује такве сусрете, кроз које човек почиње да Га упознаје. Мени су се појавили руски пријатељи и испоставило се да су баптисти. Ја сам увек био знатижељан и овај пут сам хтео да сазнам: „Где је истина“? Истина не може бити неколико. Почео сам да идем на часове за оглашене, који су се одржавали у православној цркви. Историја Цркве, учење. Упоређивао сам, анализирао и схватио да је истина – у Православљу. Примио сам Свето Крштење. После Крштења, рад у „Џенерал Моторсу“ ме више није привлачио – у мени се појавио интерес за монаштво.

Мој живот се потпуно променио. Престижни посао у „Џенерал Моторсу“ ме више није привлачио. Нисам хтео ни да останем на катедри на универзитету – у мени се појавио интерес за монаштво.

Слика: Манастир преподобног Антонија Великог у Аризони

– А како сте изабрали баш манастир светог Антонија Великог?

– Мој духовник, протојереј Александар Феканин, настојатељ цркве светог Симеона Новог Богослова у Бирмингему, посаветовао ме је да одем у манастир Св. Антонија Великог. Први пут сам дошао овде са 26 година. Упознао сам оснивача овог манастира, старца Јефрема, који је духовно чадо св. Јосифа Исихасте. Рекао сам му на лошем грчком: „Оче, желим да постанем монах.“ И он ме је благословио.

Долазио сам овамо још неколико пута, мени се допало, али било је и смућења: нисам био уверен да треба да останем баш у том манастиру. Затим, хтео сам да се вратим у Русију, да упишем богословију.

Када сам завршио са универзитетом у Алабами, после одбране рада и свих напора осетио сам се преморено и духовник ми је дао благослов да одем и одморим се на Западној обали. Калифорнија је велика и лепа држава. Планине, Гранд кањон, природа, манастири… Отишао сам у манастир светог Антонија Великог и рекао оцима, да ћу ускоро, после одмора, да се вратим у Русију, изнајмио сам аутомобил и отишао у Калифорнију.

Она ми је рекла: „Заборавио си да кажеш једну фразу.“ „Коју, мати?“ „Ако буде воља Божја!“

Отишао сам у женски манастир у част иконе Пресвете Богородице „Живоносни Источник“, који је старац Јефрем основао 1993. године. Тамо сам се упознао са једном монахињом, схимонахињом Февронијом, која је обављала послушање гостопримца. Разговарали смо и ја сам јој рекао: „Знате, ускоро се враћам у Русију“. На то ми је она одговорила „Заборавио си да кажеш једну фразу.“

– „Коју, мати?“

– „Ако буде воља Божја!“

Провео сам тамо три дана, и мати Февронија, а она је била духовно искусна особа, почела је са мном да разговара о монашком животу. И на крају разговора сам осетио да хоће нешто да ми каже, али да то не говори. И то је знак духовног искуства, које не показује количину свог знања, већ чека да га питају. Ако питају – одговара. Односно, говори ономе ко је спреман да слуша.

Слика: Старац Јефрем (Мораитис).

Питао сам је: „Мати Февронија, реците ми, да ли имате нешто да ми кажете?“ Одговорила је да се сву ноћ молила за мене. Рекла ми је: „Божја воља је да ти одеш код оца Јефрема и будеш монах у његовом манастиру.“ Био сам запањен. Тада ме је посаветовала да одем у Сан Франциско у саборни храм у част иконе Мајке Божје „Свих жалосних радост“, светом Јовану Шангајском. Његове мошти су у дрвеном кивоту под стаклом, а испод стакла је отвор где они који то желе могу да оставе писмо светитељу.

Отишао сам у Сан Франциско, написао писмо светом Јовану Шангајском с молбом да се помоли за мене. После тога отишао сам у манастир светог Антонија Великог и сместа осетио дубоко уверење да је то „мој“ манастир. Тако сам се и нашао овде.

Видите, молио сам се неколико година – у оно време кад сам осетио да ме привлачи монашки живот – да би ме Господ уразумио: да ли да уопште идем у манастир, и ако треба да идем – у који. Молио сам се да би ми Господ послао одговор тако да не остану никакве сумње у исправност избора. Одговор сам примио у најбољем тренутку – када сам завршио факултет, када сам био слободан да направим избор, односно када је било време том избору. Постоји много сведочења монаха о томе да, кад су изабрали монашки пут у животу, нису одмах могли да оду у манастир – појавиле су се препреке на том путу. Мене је Господ обавестио у правом тренутку да бих обезбедио мој пут.

Приметио сам, када сам долазио у манастир, док још нисам био спреман, да сам сваки пут питао када ћу се срести са старцем Јефремом, али ме он није хтео да ме прими. Кад сам постао спреман да направим свој избор – старац ме је примио. Сам ме је позвао. И дао ми упутства.

– Да ли би могли да нам кажете која Вам је упутства старац дао?

–  Ја сам му рекао да сам се крстио као одрастао човек а он ме је забринуто упитао да ли су ме крстили потпуним погружавањем. Било је јасно да је то сматрао јако важним. Кад сам одговорио потврдно, он се насмејао и нашалио се поводом мог високог раста: „Где су нашли тако велику каду?“

Дао ми је неколико савета за почетак монашког живота. Можда ће они бити корисни читаоцима, јер их је могуће применити и код монаха и код мирјана. Старац је подвлачио важност чувања савести свугде: на послу, на послушању. Саветовао је да чувамо првобитну ревност помоћу послушања духовнику и непрестаном молитвом. Казао је да код подвижника постоје три непријатеља: свет, лукави и ми сами – наша страсна природа.

Слушала је како избија сат и говорила: „Ево, прошао је још један сат, и ја сам ближе смрти за један сат.“

Нагласио је да по питању бриге за спасење нема времена за губљење. Навео ми је пример једне монахиње (подозревао сам да је старац говорио о својој мајци, монахињи Февронији). Кад је та монахиња чула како избија време на сату – говорила је себи: „Ево, прошао је још један сат, и ја сам ближе смрти још један сат.“ Тако је чувала сећање на смрт, помажући себи да не заборави на спасење душе.

У септембру 2002. године дошао сам у манастир и постао радник, радио сам у кухињи. Кроз четири месеца, старац ми је благословио да постанем искушеник и дао ми послушање у књижари: наручивање књига, пријем ходочасника. Говорио сам енглески и грчки, па сам одговарао на телефонске позиве, бринуо о пошти. Монашки постриг сам примио 2012. године, а у јануару 2015. године сам рукоположен у јерођакона. Ето, то је све… А о Промислу Божјем могу да испричам још неколико прича.

Слика: Старац Јефрем и монахиња Февронија

– Молим Вас, испричајте нам.

– Прва је о схимонахињи Евпраксији. Наш старац, отац Јефрем постригао је пред смрт у схиму око петнаесторо људи. Већина њих су били болесни од рака у последњем стадијуму. Мати Евпраксија ушла је у грчки манастир са 18 година. Примила је монашки постриг. Старац је позвао у Америку и поставио за игуманију манастира Благовештења Пресвете Богородице на Флориди. Потом је преместио у други женски манастир у Канади.

Дијагностификовали су јој рак дојки у завршној фази. Старац јој је рекао: „Дођи овамо, умрећеш у нашем манастиру“. Она је дошла неколико дана пред смрт. Старац је постригао у схиму с тим именом. Након два дана отишла је Господу.

Почившу су пренели у цркву. Сликали су је за сећање. Над телом су, по традицији читали Псалтир. Кад су је после 40 минута поново сликали – запрепастили су се. На устима јој се појавио осмех. Старац је рекао: „Имала је пуно љубави према људима. Тешка болест. Она је очигледно високо у рају.“

Слика: Монахиња Евпраксија. Осмех после смрти.

Друга је била схимонахиња Текла. Мати Текла, Американка из Тексаса. Имала је велику породицу, децу, унуке. Живела је обичним животом породичне жене. И удостојила се схиме пред смрт.

Њен дом се налазио поред манастира названог по светим Архангелима у околини града Сан Антонија у Тексасу. Често је посећивала манастирску обитељ, помагала у послушањима, примала у свој дом ходочаснике кад је манастир био пун. Била је веома ревносна. Старац Јефрем је отишао на славу у тај манастир и, заједно с другим поклоницима, отишао код ње.

Погледао је и питао: „А ти, не размишљаш о монашењу?“ И позвао је у једну од женских обитељи. Старац јој је благословио постриг у схиму три месеца пред смрт под именом Текла.

Ближио се Божић и мати Текла је почела да говори: „Желим да дочекам Божић са Христом“. То се и десило. Када су је сестре после смрти преодевале, осетиле су благоуханије у целој соби. Ето, таква је то прича.

– Оче Серафиме, дозволите да Вам захвалим за занимљив и душекорисан разговор. Шта би сте Ви поручили читаоцима портала „Православие.ру“?

– Код нас у Русији, посебно међу мирјанима, изгубљена је традиција Исусове молитве. Неки свештеници чак попреко гледају на мирјане који у рукама држе бројанице. Сматрају да је изговарање Исусове молитве са бројаницама монашка традиција, боје се прелести.

Старац Јефрем благословио је мирјане да изговарају Исусову молитву.

Наш духовнин отац, старац Јефрем, благословио је мирјане да изговарају Исусову молитву. У оном броју који им дозвољавају световни живот, обавезе на послу, у породици. Старац је објаснио да нема опасности за оне који се моле у почетној фази Исусове молитве, када је човек изговара усмено, када нема велико молитвено правило, које савршава код куће или на путу.

Наши духовници обично дају благослов мирјанима почетницима да држе свакодневно правило, које се савршава код куће ујутру или увече. Отприлике 50-150 Исусових молитава с крсним знамењем на сваком чворићу, по 50-150 молитви Мајци Божјој „Пресвета Богородице спаси ме“, такође са крсним знаком на сваком чворићу, 20-50 земних поклона с Исусовом молитвом и крсним знамењем (за сваки поклон). Човек је дужан да поштује правило, које му да духовник и не треба да га својевољно мења.

Слика: Старац Јефрем (Мораитис)

Остало време током дана може ићи по улици, аутобусом, метроом – и молити се у себи држећи у рукама мале бројанице или без њих. Кад око нас нема других људи, може се творити молитва и наглас, али не прегласно. То помаже уму да се концентрише на речи молитве и не оде у маштање. Главни услов за ову молитву је – осећај покајања. Не стремити духовним достигнућима већ молити за милост и опроштај грехова.

Старац Јефрем такође чврсто препоручује да се сваки дан чита Акатист Мајци Божјој, како би нас она штитила од сваког зла.

Старац Јефрем такође чврсто препоручује (нама је то део монашког правила) да се сваки дан чита Акатист Мајци Божјој, како би нас она штитила од сваког зла, такође и када излазимо из манастира. Мислим да ће ово бити посебно уместан савет, као коментар поводом недавних чланака на вашем сајту о саобраћајни несрећама свештенослужитеља.

Код нас у манастиру је био један искушеник, Грк (сада је монах). Он је често током послушања и док није на послушању наглас говорио акатист Мајци Божјој, који је знао напамет. Једном је ноћу ишао по манастиру и изговарао свој омиљени акатист. Изашао је ван манастирске ограде, у мраку није приметио велику звечарку и стао је на њу. Обично, ако змију нагазиш, она те уједе. Али, догодило се чудо: Мајка Божја заштитила је искушеника и змија га није није ујела већ је само одгмизала у страну. Ето користи од читања акатиста Пресветој Богородици!

Нека вас сачува Господ!

С јерођаконом Серафимом (Молибогом) разговарала Олга Рожњова, 29/16. јануара 2016. године.

Извор: православни Мисионар СПЦ

Превод: Ирис Влајић, Православна породица.

Извор: Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/90118.html