Земљотрес открио трагедију Срба у Албанији

Пише: Деан Деки РС

Земљотрес који је продрмао Албанију срушио је до темеља кућу Гезима Ђоке, ова српска породица недавно је прославила Свету Петку а живела је на обали Драча већ деценијама. У кругу породице и пријатеља он је у ствари Зоран Ђоковић, али за време режима Енвера Хоџе у Албанији је забрањена употреба свих имена и презимена изузев албанских.

Преко 50 000 Срба који данас живе у Албанији, од чега чак 30 000 око Скадра, не носи српска имена и презимена, већ албанска.
Данас у Скадру можете срести Србина који се зове Беља, али ако вас позове кући на кафу видећете да га укућани зову Веља, Љушина ће сви звати Љубиша итд. итд.  Два имена и два презимена, једно српско друго албанско, два живота, један тајни други јавни…

Стакла на православној цркви Свете Тројице у Враки надомак Скадра оштећена су у земљотресу, али звона се овде ионако чују само уочи највећих православних празника. Ову светињу на самом северу подигла је српска и аутокефална албанска црква.
Неосликана је јер за то новца нема, нема чак ни свештеника, он је приморан да долази чак из Црне Горе да држи литургије.

Како се ово село налази на 25 километара од Црне Горе већина становништва је успела да задржи и негује српски идентитет.
Настрадалих у земљотресу није било, али све и да их је било, сви они би се сахрањивали у истом гробљу без обзира на вероисповест.

То је још један трик лукавог Енвера Хоџе, како би временом присвојили српско наслеђе и преко гробова показали да су ту одувек живели неки албанци. Тако је данас у манастиру Светих Сергија и Вакха у близини Скадра на обали Бојане, саграђеном у 11. веку, католичко гробље.

У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици. Јер се верује да из камена тврђаве цури млеко из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, коју је Раде Неимар живу зазидао у зидине града. Али, данас се Мрњавчевићи више не спомињу, неке друге се песме певају где кажу да Скадар није српска престоница и да је у зидине зазидана нека Розафа по којој тврђава данас и носи име те је као восак претопљена у албанску. Ове жаломоре гракће издајство пред подземним небодерима од гробова српске деце, мајки и отаца.

Процес албанизације односно асимилације Срба започео је још за време краља Зогуа, који је Србима најпре укинуо све школе на матерњем језику, а потом избрисао и онај наставак „ИЋ“ из презимена. Оно што је започео краљ Зогу ’30-тих година прошлог века, завршиће Енвер Хоџа 1966. године када ће србима укинути право на веру, нацију и сваки контакт са матицом.

Све богомоље у Албанији су се морале порушити а сви становници постати атеисти и албанци. Све православне цркве у Албанији су срушене, претворене у магацине или су их временом преузели чланови других конфесија. Иако су срби у Албанији деценијама губили кап по кап крви, ипак нису искрварили, бар не до краја…

Ипак, пратећи сеизмички талас који је прохујао кроз Албанију стижемо до Тиране, главног и највећег града Албаније.
Преко 200 српских породица овде живи. Нажалост, како одмичемо од границе са Црном Гором, траг српског идентитета бледи.
Онај ко има преко 40 година прича српски. Испод 40 година не зна нико. Чим се губи траг језика, губи се и идентитет.

Настављајући даље, дођосмо на сами југ и у град Саранду, на самој грчкој граници. Овде се на улицама већ одавно не чује српски језик, неколико српских породица га негује само у кућама. Највећа национална мањина су погрчени срби који су преузели српске манастире а српску културну баштину уписали својом.

Коначну судбину Срба у Албанији ће 1974. године запечатити Тито. Под изговором кризе око Трста са Италијом, повуће ЈНА са границе са Албанијом и преко неприступачних Проклетија стотине албанских породица све са стоком населиће на Косову, дајући им српске куће имања и благо. Када се за ову аферу сазнало Тито се правдао да је албанце спасавао од рђавог режима Енвера Хоџе, а у ствари ово је био план двојице лудих комуниста.

Само 25 година касније у Приштини, Призрену, Ђаковици, Подујеву, у варошицама и селима живеће се у две државе које се међусобно не признају. Све институције ће бити паралелне, од председника Републике, до председника Месне заједнице. Деца које је Тито преко Проклетија на магарцима довео на Косово ’74. године, сада су тражила школовање на албанском језику и ван просветног система Србије. Истовремено, Срби у Албанији српски језик могу причати само у кући.

У среду 24. марта 1999. године у 19:45 сеизмички талас погодио је Србију и тресао је пуних 78 дана. Рушили су се аеродроми и касарне, села и градови, јавне зграде и приватне куће, фабрике и мостови… Преко 4 000 жртава на сав глас поручује да је ипак ово највећи земљотрес у последњих 30 година, а не овај последњи.

У Албанији 23 жртве  имају своју тежину, само тужно је што су многи ликовали због земљотреса у Албанији незнајући да су већина настрадалих у ствари Срби. Попут Диене Мецај којој је јуче срце препукло од туге због изгубљене ћерке, а у ствари се ради о Дијани Мучаловић.

Али све и да нису, не треба бројати крвна зрнца, тако су и припадници Специјалистичког тима за претрагу и спасавање из рушевина Сектора за ванредне ситуације МУП-а, упућени у Албанију ради пружања помоћи. Оно што више боли од самог земљотреса је незнање наше историје које води у самозаборав а на крају и у сам нестанак.

Време страха и тортуре Срби из Албаније су некако пребродили, али не и време трагања за сопственим идентитетом и језиком отаца који је деценијама урушаван попут овог последњег земљотреса. Скадар је и даље на Бојани, док су Срби још увек на делти, знају где им је извор али за ушћем још увек трагају. Жао ми је свих жртава ал’ највеће жаљење остављам за нас…

Извор: Фејсбук страница Деан Деки РС