Прича о мајци коју су натерали да испече сина на ражњу: Народ памти данак у крви по ужасима, а не по прилици за напредак

Аутор: Филип Родић

Трагом текста у “Новостима” о покушају прекрајања историје под отоманском окупацијом, „Печат“ истражио сличности нациста и Османлија, власништво „Бигза“ који је издао спорни уџбеник и ширу тенденцију ревизије наше прошлости

Историчар Срђа Трифковић наводи да модерни турски пропагандисти трагедију деце отете у оквиру девширме представљају као стипендију за Харвард или Јејл и као сјајну шансу за децу из сиромашних породица да добију првокласно образовање и добре каријерне могућности. Тужно је када улогу турских пропагандиста преузму домаћи историчари.

У колективно сећање житеља села Велики Извор у близини Зајечара урезана је прича о мајци која је, не желећи да јој Турци, што су на један Ђурђевдан дошли да сакупљају данак у крви, одведу дете, свом сину секиром одсекла мали прст. Пошто су харачлије виделе дететову крваву шаку, објаснила им је да се мали случајно повредио секиром. Отишли су даље код комшије оставивши их на миру. Уплашен за судбину сопственог детета, комшија је Турцима рекао шта се заправо догодило и они су се разјарени вратили жени решени да је сурово казне – дете су набили на ражањ, а мајку терали да га пече. Од тог дана свака кућа у овом селу слави Ђурђевдан.

Судећи по лекцији о данку у крви из уџбеника за седми разред из којег данас уче деца у Србији, ова мајка је, а не Турци, одбијањем да им преда дете постала злочинац и практично га сама набила на колац, јер га је из свог себичлука лишила потенцијално бриљантне каријере у Османском царству. У уџбенику пише да су у Цариграду ови дечаци „примали исламску веру и били одгајани у муслиманском духу“, „учили турски језик и образовали се како би касније били способни за рад у државним службама“, те да је „већина обучавана да постану јањичари, а најспособнији су могли да дођу до положаја великог везира“. „Данак у крви је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите (повлашћених слојева у друштву) Османског царства“, закључак је ове лекције. Следи питање: „Наведите позитивне и негативне стране данка у крви.“ Заиста, можете ли да смислите икакву негативну страну овакве прилике за каријеру?

ШТА ЗНА ИСТОРИЧАР ШТА ЈЕ ДЕВШИРМА?

Спорни уџбеник из историје написале су заједничким трудом Перуника Петровић, Весна Лучић и Александра Петровић. Док за последњу ауторку нисмо успели да установимо ко је и шта је, за Перунику Петровић смо сазнали да ради као наставница историје у београдској гимназији Свети Сава, док је Весна Лучић педагошки саветник и спољни сарадник Школске управе Ужице, и највише се бави учењем о геноциду и холокаусту. Питање је, међутим, шта је госпођа Лучић научила о геноциду и холокаусту ако је себи допустила да учествује у писању књиге која садржи овакво тумачење девширме, тј. данка у крви.

Неко ко се „разуме“ у холокауст би требало да зна да је пракса врло слична девширми постојала и у време Трећег рајха под називом Лебенсборн. Овај пројекат основала је паравојна организација СС и испрва се састојао само из напора да се подстакне повећање наталитета код Немаца „чисте крви“, али је током Другог светског рата дегенерисао у крајње нељудски и гнусни злочин против човечности. Наиме, убрзо по инвазији на Пољску, а посебно са ширењем рата на Совјетски Савез и Југославију пројекат је са пуког стимулисања рађања прерастао у машинерију за отимање „аријевске“ деце са окупираних територија. Цео програм најбоље је сажет у реченици његовог идејног творца, команданта СС-а Хајнриха Химлера коју је у књизи „Трагедија деце под нацистичком владавином“ пренео пољски социолог Кирил Сосновски: „Наша је дужност да узмемо (децу) са собом и склонимо их из њихове околине (…) Или ћемо за себе придобити добру крв коју можемо користити и пружити јој место у свом народу, или ћемо ту крв уништити.“ Док је на западу и северу Европе овај програм углавном спровођен на добровољној бази, такав случај није био на истоку и југоистоку континента. Нацисти су, наводи Сосновски, децу отимали наочиглед родитеља и подвргавали их тестовима на основу којих би их разврстали у три групе – „пожељни за укључивање у немачки народ“, „прихватљиви“ и „непожељни“.

Према подацима Раселовог суда и истраживањима Владимира Дедијера, које у књизи „Фолксдојчери у Југославији“ наводи Слободан Маричић, само у офанзиви на Козару 1943. од родитеља српског порекла отето је 23.858 деце – од беба до 14 година. „Велики број је отет за рачун организације РКФДВ (Комесаријат Рајха за консолидацију германске расе) и Лебенсборн, али је највише те деце послато у усташке логоре, где је убијено или умрло у најстрашнијим мукама од болести и глади“, наводи он. Нема сумње каква би била даља судбина ове деце да је нацистички план успео – највећи део њих био би укључен у СС, најфанатичнију и Хитлеру до смрти одану елитну формацију немачких оружаних снага, и послат некуд да ратује у корист Рајха, док би тек понеко можда постао и неки високи државни званичник, а све ово преко костију својих родитеља и породице.

Замолили бисмо наше историчарке, ауторке уџбеника из којег се образују наша деца, да нам наведу позитивне и негативне стране овог аспекта Лебенсборна. Оне су можда у стању и да смисле нешто „кул“, али у случају да нису, запитали бисмо их, овога пута не реторички него озбиљно, да ли могу да смисле неку суштинску разлику између Лебенсборна и девширме. СС-а и јаничара? У крајњој линији и која је кључна разлика између девширме и америчког робовласништва, или аустралијског програма отимања абориџинске деце познатог као „Украдене генерације“. Нећемо их питати, међутим, која је разлика између стварне друштвене елите и високопозиционираног роба, јер је и велики везир какав је био Мехмед-паша Соколовић и формално и суштински био само роб султана којег је овај могао чак и да погуби без икаквог суђења и објашњавања било коме, пошто делује да су и оне део велике групе оних који би радо били робови, само да буду добро позиционирани попут „кућног црње“ у Америци или „зондеркомандоа“ у нацистичком логору. У случају, ипак, да би одговор био „не“, онда нема ни позитивних аспеката данка у крви.

ПИТАЊЕ ИНСТИТУЦИЈА

Већи проблем од овако „неспретно“ написаног поглавља књиге из историје је питање како је могуће да је такав уџбеник не само ушао у наш образовни систем и да скандал није открила нека државна комисија (једна од оних 200 колико их је у Заводу за унапређивање образовања и васпитања) него мајка једног седмака Јасна Поповић. Пошто је скандал избио у јавност, институције су саопштиле да се уџбеник у издању „Бигза“ (чији је власник хрватски тајкун Анте Жужул, бивши финансијер Туђмановог ХДЗ-а) од идућег септембра повлачи из употребе, али тек пошто је из њега учило чак седам генерација наше деце. Још горе је што ово није ни први овакав скандал. Сетите се само оног са уџбеником из историје за шести разред Радета Михаљчића у којем се деци као аксиом износи теорија о илирском пореклу Албанаца (иако модерна историографија озбиљнијом сматра кавкаску теорију) па се Срби представљају као освајачи који су од њих примили обичаје и културу. Иако је порекло Албанаца непознаница на нивоу супротстављених теорија, неспорно је чију су земљу Турци освајали, а то свакако нису „албанске области“, како пише у уџбенику, него српске, јер „албанских области“ све до 1912. није ни било.

Ова „историјска брљања“ могла би се посматрати и објаснити помоћу два различита, али рекло би се синхрона и међузависна контекста. Прво, постоји тенденција ревизије српске историје у корист регионалних нација у настајању или тражењу новог идентитета (што и није потребно објашњавати) и умањивања свеукупне патње кроз коју је српски народ пролазио како би се неки други народи могли представити као „жртве великосрпске агресије“. У ово је укључен и рад на изблеђивању националног сећања на недаће које је донело уништавање српске државе и османлијско покоравање. Можда најпознатији фалсификатор српске историје у корист „осталих“, британски „историчар“ Ноел Малколм, чију је књигу „Косово – кратка историја“ као „искварену његовим симпатијама према албанским сепаратистима, антисрпским наклоностима и илузијама о Балкану“ критиковао и научни сарадник Харварда Алекса Ђилас. У свом другом делу, „Босна – кратка историја“ он наводи да су „хришћански родитељи у Босни били познати да подмићују извиднике (харачлије) да узму њихову децу“, што је теза од које скандалознија може бити само ова о „позитивним аспектима“ данка у крви. Да, вероватно је било и таквих случајева, али они су упоредиви једино са процентом оних који су постали Мехмед-паша Соколовић.

Други контекст је онај на који упозорава и Александар Вучић изјавивши да се у модерном свету води „трка за људима, а не територијама“. Иако је ово само делимично тачно (наравно да се води трка за територијама), врло добро осликава садашње стање у нашем друштву где постоји тренд у којем предњаче неки „независни“ и „објективни“ медији да се младима објашњава да никако не ваља остати на земљи својих предака, него да срећу треба потражити у „нормалном свету“. Лекција о данку у крви је потпуно у том духу и нема много разлике између некадашњег и садашњег отимања наше деце. Родитељи се подједнако сузних очију од њих одвајају (мада неки мисле да у томе постоје и „позитивни аспекти“), а они одлазе углавном да буду робови, ма колико се интегрисали у тамошњу „елиту“.

Извор:
НОВОСТИ