Српски ветерани, пасторчад Србије

Србију су 1999. напале све западне земље које су биле у НАТО пакту, а многе, попут наших суседа Хрвата давали су им подршку. Држава је била нападнута 1999. мучки, без објаве рата, с једним циљем, отимање Косова и Метохије и инсталирањем на светој српској земљи највеће војне базе НАТО у Европи. Ово су познати разлози због чега је западна војна алијанса напала Србију која је на Косову и Метохији имала оружану побуну сепаратиста и злочинаца из УЧК формација. Кад је било очигледно да ће западно чедо УЧК да претрпи озбиљан пораз који му је нанела српска полиција, западне силе су одлучили да се хитно умешају у сукоб стављајући се на страну терористичке организације УЧК. Било је неопходно да се УЧК подигне и настави борбу против Србије. Јер, Запад војује углавном туђим рукама и животима. Терористичка организација УЧК им је била ударна песница против српских снага на Косову и Метохији.

И све је даље познато, и улога Вилијема Вокера и улога финске форензичарке Хелен Ранте.

Бомбардовање је почело 24 марта 1999. године. Кажу било је без одобрења Савета безбедности УН, значи илегално. Да ли би Савет безбедности дозволио бомбардовање једне суверене земље каква је била СРЈ која никог није угрожавала, већ је сходно свом уставном праву сузбијала оружану побуну на својој територији? Сигурно да не би, због тога је агресија била својевољна одлука челника НАТО савеза. У тој агресији на СРЈ много је људи страдало, уништена је комплетна инфраструктура Србије.

Држава је позвала војне обвезнике да бране отаџбину. И 90% њих се одазвало! Сви су распоређени према својим ратним распоредима по целој Србији. А већина је распоређена на Косово и Метохију.

Борбе су биле крваве. Бранила се граница на Паштрику и Кошарама, бранила се Србија на Јуничким планинама, на целом Косову и Метохији, и на целој нашој територији која је била нападнута. Борци су знали где су границе Србије, за разлику од председника АВ који је рекао да „не зна где су српске границе!“ На Косову и Метохији је било распоређено од 80 до 120 хиљада војно способних грађана, што из редовог састава војске, што из резервног састава. И сви су углавном имали од 18 до 50 година, наша биолошка супстанца која је 78 дана бомбардовањема мецима са осиромашеним ураном и чије је здравље трајно оштећено. Оно што наша држава Србија за своје ратне ветеране из тог времена није учинила, то је да се не зна тачан број оболелих од разних здравствених проблема, од пост-трауматских стресних поремећаја, (а многи од њих су особе са инвалидитетом, без ногу, руку и очију), и нервних поремећаја до карцинома. Лекари су били у обавези по својој савести (а што им држава није прописала) да сваког пацијента са карциномом или пост-трауматским поремећајем питају где је био за време бомбардовања. Тако да се данас не зна колико је људи тачно оболело од разних стресних ситуација које су последица учествовања у борбама. Не зна се број оболелих од карцинома који су се са ратишта вратили кућама. Злоћуде болести се јављају или одмах после годину, годину и по дана, или после седам до десет година. Систематска анализа оболелих који су се вратили са ратишта, не постоји. Чак је у време Вулина кад је био министар за социјална питања, неким ратним ветеранима који су оболели од рака борећи се на Косову и Метохији, умањена инвалидска пензија и проглашени су преварантима, па су чак и кривично гоњени. (Аутор поседује документацију о једном таквом случају).

Данас српски борци са Косова и Метохије али и са других простора на којима је Србија била нападнута, штрајкују испред Скупштине Србије, пред носом угојених посланика и шефова владајућих странака, министра за социјална питања као и министра војног и министра здравља. Нико им се није обратио, а они већ данима испод раширених шатора штрајкују, неки глађу. Траже своја права од државе коју су бранили. Траже социјално осигурање за себе и своје породице, траже ратни додатак од државе како би могли да нормално живе, траже да им се обезбеде помагала за колико толико нормално функционисање и траже да се формира Министарство за борачка питања и да Видовдан буде Дан ветерана. Траже да учествују у доношењу новог Закона о ратним ветеранима, инвалидима и породицама погинулих бораца. Мало је људи сазнало за њихов протест, јер су информације у Србији о њиховом протесту санкционисане.

Нико од владајуће структуре Србије, нико од министара, ни председница Владе, нико им није посветио ни трунку пажње и поред тога што штрајкују више од два месеца у Пиониорком парку поред српске осматрачнице из Првог светског рата. (погледати: хттпс://србин.инфо/политика/а-вуциц-неце-да-их-прими-народ-уз-своје-хероје-потписивање-подрске-ветеранима/)

Због потпуне игноранције државе, изашли су српски ветерани на улицу, на сву срамоту своје државе Србије коју су бранили, да траже своја права. (погледати: хттпс://србин.инфо/друство/протест-ратних-ветерана-следе-нови-и-масовни-протести-до-испуњења-насих-захтева/) Током протеста српских ветерана који се одржао у суботу , 7. децембра, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Зоран Ђорђевић се удостојио да поразговара са српским ветеранима, врло кратко, онако с ногу, стојећи, и рекао им је да они представљају само 0,1посто укупног становништва и по тој логици, они не треба да траже нека своја права! Они су маргинални! Баш зато што су “мањина од 0,1посто” како рече уважени министар, држава може да одвоји одређена средства, потпуно оправдана, за своје борце, јер су крварили за ову државу. Питам се где је уважени министар Ђорђевић био за време агресије, и да ли је био мобилисан да се бори са пушком, или је седео у некој канцеларији чекајући да се све заврши? Или је био, не дај боже, десертер? Толика безосећајност за оправдане захтеве бораца је незамислива! И зато се не треба чудити што је држава глува за њихове захтеве и што су извештавања о њиховим протестима у нашим вестима санкционисана!

Док хрватски бранитељи уживају све бенифиције од државе, наши ветерани морају да штрајкују и да траже правду на улици. Држава Србија и њено руководство треба да се стиди јер нису ништа учинили за ове рањене људе који су бранили отаџбину, а ни за породице погинулих. За владу Србије су важније певајуће фонтане од милион евра, неки стадиони који ће коштати државу Србију око 100 милиона евра (погледати: хттпс://мондо.рс/Спорт/Фудбал/а1186320/Стадиони-у-Србији-градице-се-6-нових-стадиона-у-Србији.хтмл), давање субвенција страним инвеститорима, давање два милиона долара за изборну кампању Хилари Клинтон, улудо страћен новац на реконструкцију реконструкције Трга Републике итд, итд. За све има, али нема новца за браниоце државе. Да ли овај гест ћутања и пренебрегавања оправданих захтева војних ветерана значи да се држава Србија стиди својих бораца, јер су се и поред застарелог оружја усудили да оборе невидљивог и да одбране границу Косова и Метохије. Или АВ сматра да је 1999. била нека друга власт у Србији са којом ови данас немају континуитет? Да ли због тога што председник Србије АВ отвара широм границу са Албанијом и Македонијом из којих би требало да нам слободно долазе Албанци и да се увози албански парадајз? Да ли можда због тога што су наши борци успели да спрече терористе и регуларну војску Албаније да упадну на српску територију и при том им нанели велике губитке? Сада им председик АВ то омогућује без борбе. Мали Шенген, како се хвалише АВ а све на уштрб српског народа на Косову и Метохији. Српска влада оваквим маћехинским односом према својим ветеранима као да се стиди њиховог херојства и спремности да положе и своје животе на браник државе, и да је све око дизања споменика борцима са Кошара и давање њиховог имена улици у Београду, уствари једно велико лицемерје актуелне власти.

Дизање споменика и давање имена улици у част херојима са Кошара, је гест захвалности и пијетета према 108 бораца који су тамо  погинули, али какав је однос државе према преживелима са тих Кошара који су остали инвалиди, шта је са породицама погинулих на тим Кошарама, Паштрику, Јуничким планинама и свуда где се бранила Србија? Да ли ће и наши ветерани проћи као у Лазаревићевој приповетци “Све ће то народ позлатити”?, Све ми некако делује да се иде у том правцу.

Мирјана Анђелковић Лукић

Извор:
КОРЕНИ