Србија под влашћу петог сталежа

Аутор: Војислав Поповић

У свом есеју, Појава петог сталежа, Јулијус Евола даје објашњење тока историје у виду регресије сталежа. Под сталежом он ту не сматра само одређену категорију становништва, него и врсту политичке моћи, тип цивилизације и доминантних вредности. Они се налазе распоређени у четири равни које свака целовита друштвена организација обухвата у хијерархијски одређеном систему. На врху се налазе господари са духовним ауторитетом, испод њега се налази ратничка аристократија, на трећем месту су грађани који своја интересовања концентришу на економски план, и на крају долазе радници („народ“) као чисто биолошка основа целе структуре.

Услед рушења описане пирамиде долази до пада од једног ка другом од ова четири нивоа.  Од цивилизације у којој је власт била оправдана Божанским правом и која је била окренута ка оном што је свето, преко друштава у којима су на власти били припадници ратничке аристократије (фаза која је затворена циклусом великих европских династија), после Француске револуције долазимо до фазе у којој власт преузима капиталистичка и плутократска класа грађана, где ефективну моћ држе господари новца и сировина. Са револуцијом у Русији, и њеном мутацијом у Совјетски Савез, на власт долази класа радника са својим погледом на свет и вредностима.

Евола описује механизам помоћу кога долази до смене сталежа. Свака организација се састоји из два принципна елемента, сила поретка и сила хаоса. Организација настаје кроз формативну акцију која везује и обуздава силе хаоса унутар детерминисане структуре, на начин којим се оне манифестују креативно као фактор динамизма. Овај елементарни супстрат тежи да се врати у слободно стање, и када силе поретка ослабе он добија превласт и делује деструктивно. Тада наступа Пети сталеж. Он се појављивао у свакој револуцији, као задовољство у чистом рушењу и уништењу свега смисленог, да би био обуздан у потоњем развоју догађаја (као што се догодило у Француској и Октобарској револуцији).

Када дође до рушења поретка Четвртог сталежа (власти пролетеријата), долазимо до граничне ситуације која се приближава манифестацији чистог хаоса. Пети сталеж, који Евола види као оно што се налази на нивоу субперсоналног, безобличног и демонског у гетеовском смислу, престаје да буде епизода у револуционарним догађањима и преузима владајућу улогу.

Могла би се упутити критика оваквом објашњењу тока историје: смене сталежа се не догађају на овако праволинијски начин, оно се односи само на Западну Европу, Четврти сталеж није успео да порази Трећи у њиховој међусобној борби (пропаст Варшавског пакта, лажни социјализам и сурови капитализам у Кини). Међутим ако узмемо сталеже као систем вредности и поглед на свет, онда ће се увидети да понекад долази до њиховог прожимања и спајања економског аспекта једног сталежа са вредносним аспектом другог (неолиберална левица која суверено господари јавним простором западне хемисфере као спој меркантилног на економског плану и марксистичког на плану групног идентитета; сталеж српских сељака који је сачувао аристократски етос упркос турској окупацији и кроз устанке створио државу).

Како се ово односи на српску ситуацију? У наведеном есеју Евола се ограничио на неколико примера у којима се показује Пети сталеж. Први је појава организованог криминала где наизглед парадоксално „хаос организује“. Затим наводи рационално и цинично сламања човекове личности, и његово свођење на празну послушну љуштуру, које је примењено у комунистичким земљама (сличне методе су примењене у земљама Западног блока, само на суптилнији начин). Следећи пример су бесмислене  и испразне „побуне“, чији мотив није деловање против цивилизације без икаквог вишег оправдања, где се личност своди на аутоматизовану индивидуу, већ је побуна циљ сама за себе. Разлози који се наводе су само изговор за иживљавање примитивних нагона, најобичније позирање ради задовољења ситне сујетe и покушај бекства од сопствене животне празнине (побуне `68ме и сл.). На крају наводи психоанализу као још један облик напада на саму структуру личности, где се отвара брана која држи обузданим субперсонално подземље, на које се гледа као нешто где човек треба да потражи свој смисао и разлог за живот.

Нажалост у Србији се ови примери манифестују на изразито упадљив начин. Организовани криминал је постао део квази-државног колонијалног система, где се не може јасним линијама одвојити од политичких странака, судства, полиције, обавештајних структура, здравства и мање више свих осталих сегмената друштва. Организовано и осмишљено дебилизовање српског народа је лако уочљиво било коме ко није и сам жртва истог, или не пати од акутног недостатка интелигенције и добре воље (претварање друштвеног дијалога у свињац, бомбардовање детаљно описиваним и преувеличаваним вестима из црне хронике, константно и упорно форсирање лажних вести и потпуних бесмислица у медијима, ријалити, држање народа у стању сталне претње од неке катастрофе…….). Неаутентичних побуна код нас такође не недостаје: „Не давимо Београд“ , „Један од пет милиона“ и сл.; уопште се не баве кључним питањима (колонијални статус Србије, окупација Косова и Метохије, пљачка народа од стране страних банкарских картела, занемаривање статуса српског народа у суседним земљама итд.), већ се фокусирају на персонална питања и разне афере тренутне владајуће гарнитуре. Када се учеснику тих протеста укаже на ову чињеницу реагује полухистерично уз оптужбе, или механички понавља општа места и фразе које је чуо од предводника протеста.   Код утицаја психоанализе би се на први поглед могло рећи су Срби у доброј мери поштеђени истог (ипак се код нас не иде по стручно-психолошко саветовање у мери у којој се то ради у САД и земљама Западне Европе). Међутим ако се погледа мало детаљније, видеће се да све већи део популације тражи помоћ у садржајима из „лајфкоучинга“, разних видова самопомоћи и других метода које су под тешким утицајем психоанализе (овај тренд је нарочито приметан код доконих домаћица, неудатих жена у позним годинама и фрустрираних и сломљених мушкараца).

Поред ових примера који су присутни широм модерног света, постоје одређени начини испољавања Петог сталежа који су карактеристични за данашњу Србију.

Пети сталеж представља манифестацију сила подземља, хаоса и безобличја. Када је описивао суштину зла Плотин је као једну од његових карактеристика навео лаж, тј. сталну променљивост и немогућност задржавања форме. У том смислу веома је индикативна појава Александра Вучића.  Постоје две крајности у прилазу феномену нашег тренутног председника. Једна је опсесивно фокусирање на његову личност, оно што говори и ради, као да је то главни проблем  који нас притиска данас, уз занемаривање чинилаца који су утицали на његов долазак на власт и који му омогућавају да је задржи. Друга је игнорисање, уз објашњење да је његово деловање тек пука последица претходног стања и констатацију да је боље фокусирати се на дубље узроке (колонијални управни систем). Ова друга крајност има одређену поенту, али јој промиче чињеница да колико год нека водећа фигура у одређеној земљи била под утицајем страног фактора, и без могућности да самостално вуче своје потезе, ипак начин на који се она опходи према народу и општи стил понашања имају велики утицај на понашање појединаца и показатељ су генералног стања духа. Овде се треба задржати на неколико показатеља карактеристичних за појаву Петог сталежа. Интернет портал Истиномер је израчунао да Вучић лаже у 91% својих изјава. Питање је да ли је та рачуница тачна, али у сваком случају није далеко од истине. Он не само да лаже, него то ради на хистеричан и агресиван начин. Тај  начин и  количина лагања, коју опонашају по систему мајмунисања његови посилни (и посилни посилних), условљава малаксалост оних који би да укажу на ненормалност читаве ситуације, а читаво друштво бацају у стање утрнулости и утупљености. Друга ствар је његова биографија. Већи део своје каријере је био представник екстремног крила националистичке СРС, да био у року од пар месеци преузео маску еврофанатика и критичара српске заосталости. Али Вучић се не задржава ни у тој улози, он мало плаче, мало виче, мало прети, понови по неку националистичку паролу, па се недуго затим подсмева српској традицији; сваки дан по нека нова маска.  Оно што би шокирало неког објективног посматрача, који покушава да се упути у стање ствари у Србији, је то да добар део народа не види ништа проблематично у томе, ако се нешто и замера то је недостатак личне користи у целој ситуацији.

Промена политичке оријентације (не само страначке) преко ноћи је нешто што се у оволикој мери, и на овај начин, догађа само код нас. Смењују се у свету безначајне фигуре као марионете, али у Србији није ни то потребно. Треба само променити причу и то је довољно, исти човек наставља да врши улогу под другим плаштом. Као додатак свему, нова фаза деловања се наставља као да се ништа није догодило, уз посебну дозу дрског самопоуздања и безобзирног тона у гласу. Изостанак неке јаче реакције говори да већина сматра да је ту све у реду, или да се томе не придаје неки већи значај. Ово указује на распад личности и потпуни недостатак оног аутентичног центра унутар исте, који има потребу да укаже на лаж, недоследност, бестиднo лицемерје. Оваква пракса се системом спојених судова шири од страначког врха на базу, а потом на ширу популацију, и прети да постане једна од црта нашег  националног карактера. Све је већи број Срба који су јуче причали и радили једно, данас друго уз изглед некаквог поквареног поноса што је то тако.

Као симптом који указује на превласт коју Пети сталеж има у Србији, веома је значајна Ана Брнабић. У наводно конзервативној, већински православној средини, у којој се до пре неку годину на појаву хомосексуалног поремећаја гледало веома негативно, а често и агресивно, на место премијера је доведена отворена лезбејка. Није ствар само у недостатку неког већег негодовања, него и у томе што су се критичари њеног довођења на ту позицију фокусирали искључиво на критику марионетске улоге коју она има. Чињеница да на месту председника владе имамо особу која се јавно хвали својом дегенерисаношћу скоро никог не погађа. Посебно је занимљиво да су је прихватили људи старије генерације, који би наводно требали да су најконзервативнији део становништва. Особа може бити жртва дезинформације, може под дејством неке снажне пропаганде прихватити ову или ону идеологију, али потпуни изостанак оног осећаја гађења који се природно јавља када се човек суочи са нечим што се коси са основним људским потребама, као што су исхрана и секс, означава крах оне најниже структуре која га држи макар на најмањем ступњу изнад животиње. Заиста, ако би се  путем медија широке народне масе убеђивале да нема ничег лошег у конзумирању фекалија, питање је колики део становништва не би прихватио ту сугестију.

Четврти пример карактеристичан за нашу земљу су лажни националисти. Ту се пре свега мисли на оне људе и организације које се вербално и театрално-фолклорно залажу за српску ствар, а мање или више отворено сарађују са владајућом структуром оличеном у две описане личности.  Оно што их издваја у односу на сличне појаве у иностранству, јесте њихова масовност (овде није у питању само чланство, него и оне особе које преузимају њихов ставове и речник). Такве групе се углавном брзо препознају и бивају проказане од већине народа, али код нас без већих проблема опстају у јавном простору, и углавном им се ништа отворено не замера. Организације тог типа су сачињене од две врсте људи. Једни су банални опортунисти и причаће сваку причу која тренутно доноси корист. Други су српску идеју схватили на нивоу спољњег ефекта или слободније речено „фурања фазона“, па као што неко може бити  панкер или навијач Партизана, а да то не утиче на централну линију живота, тако се може бити и српски националиста, и говорити како је Бриселски споразум нешто позитивно, или оправдавати довођење лезбијке на премијерску функцију. Овакав тип може  држати још бесмисленију позицију, као што је критика потеза тренутне власти док се кључне фигуре исте хвале, или бар не критикују. Може се приметити да не поседује било какву представу да је то што ради погрешно. Самоуверено ће држати позу браниоца српских вредности, и говориће о неопходности одбране српског народа где год је то потребно. Узрок оваквог понашања је недостатак било каквог трага веродостојног карактера, који би држао јединство мисли, речи и дела; или макар емитовао неки траг гриже савести када се ово јединство крши.

Ова четири примера су наведена због уочљивог начина на који се показују, али случајева где се елемент агресивно безобличног испољава код нас, на нама карактеристичан начин, има толико да би њихово навођење заузимало много већи простор него што је то овде могуће.

Све ово говори да је у Србији циклус дошао до свог краја. Ако је теорија цикличног тока историје тачна, онда крај циклуса даје и позитивну могућност, јер после пропасти долази до новог рађања. Да би одређени народ прешао границу краја циклуса, унутар тог народа мора постојати оно што је Џонатан Боуден назвао политички активна екстремистичка авангарда. Естремистичка у смислу да одскаче од онога што је подразумевани наратив у једном друштву, на начин да испољава ставове који представљају интересе једне од групација без обзира на интересе других. По Боуденовим речима организација овог типа представља линију која пресеца кружницу која означава границу могућег. Тачка пресецања је идеја једног народа доведена до њеног максимума. Истовремено та тачка је оно што је неопходно да би се пробила граница краја циклуса. Функција овакве групе није само преузимање власти, нити је потребно да она буде та која ће преузети власт у држави. Битнија је њена улога гласа који се чује, који гледа на ствари са српског становишта и који чини могућим опстанак тог становишта макар у потенцијалном облику. Већина народа у Европи има такве политичке организације (Златна зора у Грчкој, Атака у Бугарској, Ми Хазанк у Мађарској су примери из нашег суседства). Оно што посебно забрињава је недостатак такве организације у Србији, која ће држати српско становиште без остатка, без оправдавања типа „мислимо и на друге“, и која ће називати ствари прави именом. Постојеће групе тог типа су или маргинализоване, или су производ колонијалног система управе. Да ли ће се појавити у међувремену, остаје да видимо.

Извор:
АРХЕОФУТУРА