Свако има свог АНЂЕЛА ЧУВАРА: СУСРЕТ У БОЛНИЦИ који је Блаженки променио живот

Била је зима и минус десет. На путу за посао у болничком кругу угледала сам минијатурну сабласну старицу која је погледом тражила нешто. Носила је црни капут и црну мараму на глави и најлепше плаве очи које сам видела у животу. Када сам стигла до ње, обратила ми се.

– Тебе тражим сине.

Погледала је у небо, прекрстила се и тихо рекла: „Хвала Боже, срели смо се“.

Остала сам затечена.

– Добро ти јутро бако, рекла сам, и питала је шта јој треба још увек мислећи на то што баш мене тражи.

– Јеси ли сама бако? – питала сам.

– Не, нисам сама сине, са Богом сам и са тобом.

Осмех се раширио на њеном лицу, а и ја сам се насмејала. Прочитала сам њен лекарски упут и показала јој где треба да иде, а у истом тренутку помислила сам како ли ће се снаћи по свим тим силним ходницима, шалтерима, собама.

– Хајде бако, ја ћу те одвести.

Ухватила сам је под руку и полако смо кренуле док је мраз пуцкетао под нашим ногама.

– Ево, седи овде и чекај.

Погледала ме је, захвалила се, поново погледала горе и промрмљала „Хвала ти Боже, срели смо се.“

– Ма, ништа бако, нема проблема.

Већ сам у мислима решила да је одведем на преглед.

– Седи ту и чекај ме, само да се пресвучем и долазим.

Путем сам мислила како ћу је одвести до амбуланте, предати њен упут, а остало ће завршити персонал. Када сам се вратила, седела је гледајући у врата. Узела сам је под руку и пошле смо. Гризла би ме савест, помислих, да сам је оставила саму.

Док смо чекале, питала сам је: „Бако, чудно ми је да су те пустили саму по оваквом времену у други град? Како те није било страх?“

Ћутала је.

Онда је одлучно рекла: „Не бојим се, имам тебе. Бог ми је рекао да ме чекаш“

Жмарци су почели да ме обасипају, што од туге, што од хладноће, што од речи, од нечег чудног и јединственог што је зрачило од баке. Увела сам је у ординацију, докторка је рекла да је припремим, мислећи да сам неко ко јој је близак. Све време ми се обраћала, док се бака смешила. Рекла ми је да је скинем за преглед.

Када сам је откопчала, испод ме дочекало изненађење: велики ланац са божанственим великим крстом, црна хаљина уредно стегнута, изгланцане ципеле. Пролетело ми је кроз главу да је она у служби. Док сам је спремала, тихо сам је питала чиме се бави.

– Ја сам, сине, монахиња – рекла је.

Прошли смо све обавезне прегледе, анестезиологе, снимања, екг и све редом. Бака је већ имала заказану операцију и задржали су је у болници. Стигли смо до болничке собе, обукла сам је у спаваћицу, уредно сложила капут и хаљину и оставила је медицинским сестрама које су ми рекле да не бринем јер је операција већ сутрадан!

Поздравила сам се са баком, а она је рекла: „Знала сам да ћу те срести пре него што сам пошла. Одржала сам службу у манастиру, помолила се Богу, и успут га питала како ћу сама?. Он ми је рекао: Анђео те чека, не брини. И нисам, сине, бринула, само сам једва чекала да те видим.“

И опет се насмејала.

Нисам знала шта да кажем, сећам се да се много пута крстила и понављала исту реченицу.

Прошла је ноћ у којој нисам ока склопила. Једва сам дочекала јутро да отрчим да је видим пре операције. Чекала ме је насмејана.

– Добро јутро сине, знала сам да ћеш доћи.

Пратила сам колица до сале за операцију. Ухватила сам је за руку и рекла јој да не брине, да сам уз њу, а она је тихо прошапутала: „Ти ћеш овде да ме чекаш, да ме чуваш”.

– Да, бако, не брини, ту сам испред врата.

И чекала сам. Све се добро завршило, добро се опоравила. Сваког дана сам ишла да је видим. Дан пре одласка ухватила ме је за руку и рекла: „Ретко ко има ту привилегију да види свог анђела чувара, а тешко и да га препозна. Анђели су, сине, међу људима, исти, а ипак различити“.

Вратила се у манастир. Чуле смо се често телефоном…

Једног дана када сам звала, рекли су ми да је умрла у сну. Бог да јој душу прости, плакала сам данима као мало дете. Питали су ме са друге стране телефона ко сам ја. „Блаженка“, одговорила сам.

– А ви сте њен анђео. Знамо за вас. Стално је причала о вама, а оставила нам је и поруку да кад је више не буде, да се обавезно молимо за вас. И да знате да то редовно радимо. И још нешто. Последње што је рекла било је: „Хвала Боже што смо се срели и што си ми дозволио да је видим“.

Ову истиниту причу чија је она главна актерка (болничарка), послала ми је верна читатељка Прича са душом из Македоније, Блаженка Капинковска Кметовска, којој се захваљујем на поверењу и уступљеном тексту.

Извор: Приче са душом