Ако морамо да се трудимо у браку, да ли је онда боље развести се?

Једном приликом ми је, као аутору породичних текстова, стигло емотивно писмо. Био је то „вапај душе” поводом православне реторике о породичним односима. Писмо није било хистерично нити љутито – пре би се рекло да је сабеседница покушала саосећајно да ми објасни и да ми отвори очи за нешто што је њој очигледно. Шта то?

Она је са жаљењем приметила како је глупо писати и распредати о породичном животу као пољу труда над самим собом и над односима. И наводила је отприлике овакве аргументе: „Љубав би требало да надахњује човека. Ако је у браку свима због нечега тешко, компликовано, ако се људи стално нешто труде над собом и самоограничавају се, што се не би развели? Можда је тада стварно боље развести се. Зашто учити мужа и жену неком чудном, запетљаном суживоту, када би они једноставно могли прекинути односе који их исцрпљују. И успоставити нове, у чему је проблем? Не живимо у прошлости када је жени било немогуће живети без мужа, када је била принуђена да се прилагођава, да се уклапа. И зашто сада млатити празну сламу ако се људи нису сложили, ако је изгубљен душевни комфор?”

Звучи убедљиво, зар не? Ево једноставно замислите да немате религиозна убеђења, да не размишљате са позиције заповести, него као „и сав свет”. Па, са те светске тачке гледишта „има ту нечега”.

И да ли је могуће озбиљно се успротивити тако једноставним и атрактивним паролама, које пријају самољубљу. Па, можемо покушати да као аргумент да наведемо децу: добро, ако нема религиозних мотива да се сачува породица, сетимо се деце. И о деци сте већ размислили – ту је не мање савремена и популарна поставка о томе да је за дете боље да живи са самом, али спокојном мамом која цени себе, него у конфликтној породици, унутар затегнутих, нестабилних и нелагодних односа.

Данас се као критеријум „исправних” односа признаје првенствено психолошки комфор учесника.

Као аргумент овде не можемо употребити оно што пише у Светом Писму. Речи Откровења о забрани прељубе и „једној плоти” не звуче озбиљно за овоземаљски ум који односе већ дуго не посматра као нешто постојано. Напротив, данас као критеријум „правилних” односа психолошки гуруи признају првенствено психолошки комфор учесника, а представе о комфору су нарочито подложне промени.

И овде тек нема смисла говорити о томе да „комфор” није наша реч и да је она страна хришћанству. Обична реч. Просто, комфор је ниже од радости, мање од блаженства, уже од среће, а љубави није ни за мали прст. Али ко није у стању да схвати нешто тако апстрактно, тај може да тражи… Па рецимо, комфор. Само, чак и с те тачке гледишта, идеја о раскидању супружничких односа тек тако, због губитка комфора, веома је чудна.

Просто замислите ту ситуацију не с духовне, већ с баналне, животне позиције. Замислите је у најприземнијој области. Ево, купили сте нове ципеле. У почетку вам нису биле нарочито удобне, нису се разгазиле, али су биле лепе и атрактивне. Онда се обућа прилагодила нози и чинило се да је дошла удобност, али се флекица одлепила. И изнова је неугодно храмати на једну ногу. Могуће је мало се потрудити и однети на поправку те већ опробане ципеле које су нам сад баш по мери, наместити флекицу и најзад их носити са задовољством. А може се и полудети, бацити те ципеле, купити нове, поново се трудити да се разгазе, трпети жуљеве, и тако четири пута у сезони. Кад се све сабере, у ком случају имате више шанси за комфор?

Долазимо до закључка да је чак и човеку који у односима тражи само психолошки комфор глупо да до њега долази тако што ће непрекидно мењати партнере. У почетку у односу двоје људи не може бити никаквог комфора. Заљубљености и еуфорије – да. Али притом је још много затворености, снебивања, још није успостављено потпуно међусобно поверење. Још се свако пита како да се представи пред другом половином, свако је помало на опрезу.

Дубоко општење долази касније и постаје процес који се непрекидно развија. Људи који су успели да се истински открију једно другом у браку, узрастајући схватају да је процес узајамног упознавања бесконачан. И само на том нивоу отворености и блискости могуће је нешто што личи на „психолошки комфор”, као и дубока приврженост и љубав.

Но, раскидајући односе већ у првој години брака, и безброј пута ступајући у нове, човек тако и остаје вечно у том стању „опреза”. Он никада и ни са ким не може живети у истински блиским односима, а то значи да му је загарантован вечити некомфор, тј. нелагода дебитанта који стоји на сцени пред само једним гледаоцем – новим партнером.

С друге стране, пример с ципелама није сасвим одговарајући – ипак живот у браку завређује нешто више поређење. Узмимо за пример однос деце и родитеља. Никоме не би пало на памет да, када процес васпитања лишава маму „психолошког комфора”, она може узети детенце за ручицу и одвести га у дом за незбринуту децу. Не, него стручњаци траже форме и методе васпитања и комуникације, предлажу начине психолошког растерећења за преморене родитеље… Али нико не сумња у то да је уморити се или искусити некомфор у процесу васпитања деце нормална ствар – потребно је само да се потрудимо да умор и негативне емоције не заузму главно место у односима.

Супружници нису мање блиски (а идеално би било да су ближи) него деца и родитељи. Зато је чудно прихватити њихове односе на сасвим другачији начин: није успело, не треба се ни трудити. Дај га у „дом за незбринуту децу”, условно говорећи.

Још нам говоре да су односи за које је потребан труд – чудни. Али зар није чудан живот човека који није навикао на душевни труд? Самоограничавање је досадно, уздржавање је компликовано, компромиси су тешки? Али то је ниво сложености коју развојна психологија представља као норму очекивану за узраст од 8–9 година. Већ у том узрасту човек постепено овладава навиком свесног деловања (то је оно када није баш да желим, али схватам да треба), постепено развија самоконтролу као и умеће да влада емоцијама. У старијем адолесцентском узрасту делимично овладава вештином узајамних уступака. И изнова одраслом човеку говоре да у узрасту од 20–30–40 година, све ово више не важи.

„У браку не треба ништа да радиш ако нећеш, уопште не треба да контролишеш емоције, доле компромиси…”, и тако даље у том стилу. Одраслом човеку у односима са супротним полом предлажу да се врати у детињство и да се понаша по принципу: „Покушаћу да саставим макету, није успело, готово! Узмите своју играчку, ја идем да се играм другом.” То јест, предлаже нам се да сви без изузетка постанемо инфантилни, понављачи с неразвијеним социјалним интелектом, да се изразим потпуно светским језиком. Зар није тако?

Живот у браку нам пружа јединствено искуство сазревања. Он учи човека да осваја све новије и новије облике одговорности, развија социјални и емоционални интелект – умеће да се осете емоције и потребе другога, затим навику конструктивног узајамног деловања и решавања конфликата, пружа могућност освајања и усклађивања у животу све новијих и новијих социјалних улога (кћер, жена и пријатељ, мајка, васпитач, бака…). Јасно је да ово идеална слика брака у ком су људи спремни да уче и прихвате одговорност, траже компромисе и поверавају се једно другом. Оно што је битно јесте да је у браку такав идеал потенцијално могућ. Могуће га је достићи – не одмах, али је могуће.

А у односима из којих се предлаже да се изађе приликом појаве првих трзавица како се не би претворили у „рутину, труд и некомфор”, чак ни потенцијално нису укључени сви ти аспекти психолошког сазревања. Они претпостављају да ће човек остати у улози детета које само напући усташца и надури се: „Постало је тешко, нећу више!”

У љубави и браку не може потпуно изостати душевни труд, јер је то прожимање две сасвим различите душе које уопште не личе једна на другу (зар је лако тополи да се пробије кроз асфалт?). Брак је узрастање, а оно никада није лагодно. Али у њему, у браку, постепено наступа и сасвим посебна радост јединства, зрела мудрост и топло једномислије.

Све то је далеко веће и важније од „психолошког комфора”.

Аутор: Елена Фетисова, жена руског свештеника

Превод: Александра Ђерић и Олга Милојевић

Извор: Любовь, похожая на… труд?

Извор: Православни родитељ