Копривица: „Мали Шенген“ – велика Албанија

ШТА НАС – ОСИМ ЕКОНОМСКОГ ИНТЕРЕСА ЗА САРАДЊУ – ПОВЕЗУЈЕ СА АЛБАНИЈОМ И МАКЕДОНИЈОМ?

* Откуд „мали Шенген“? Неко је вјероватно хтио да изазове асоцијацију на ЕУ, као на (некадашњи) простор благостања, јер, тобоже, ако и ми овдје изградимо свој „Шенген“, биће нам, је ли, много боље. А поново је на дјелу дрска увреда памети

* Да ли Албанија, Македонија и Србија чине тзв. „заједницу вриједности“? Да ли смо ми све међусобне спорове из прошлости ријешили или макар желимо ли да их оставимо за собом – како то раде у „великошенгенској заједницие вриједности“?

* Не знамо како стоји ствар с Македонијом, жалосним НАТО-протекторатом који је предмет вишедеценијског, албанофилског иживљавања Запада, али зато на сваки начин сумњамо да Србија, која је прије 20 година била жртва агресије иаоружаних снага Републике Албаније, и сама Албанија, која и даље жели да присвоји дио српске територије, могу учествовати у било каквој заједници вриједности

* Није искључено да читав процес добије и нове – можда већ сада предвиђене замахе, јер, како сложно наглашавају актери (на сцени, они прави засад ћуте) – „мали Шенген“ је отворен и за друге. Турска, рецимо, већ поодавно погледује пут некадашње „Румелије“, а у свакој од три земље има јаке позиције

_____________________________________________________________________

Аутор: Часлав Д. КОПРИВИЦА,
Факултет политичких наука, Београд

НЕДАВНО је, заиста сасвим неочекивано, и за оне који се из најразличитијих разлога труде да прате овдашња политичка кретања, потписан начелни оквир који, наводно по угледу на регулативу која важи унутар ЕУ, треба да олакша саобраћање између Албаније, Македоније и Србије.

Ако се започињу такви интеграциони процеси у тим држава, тада би о томе, претпостављамо, требало да постоји висок степен сагласности у трима друштвима.

За друге двије не знамо, али смо сигурни да овдје у Србији – ни од грађана нити од установа, ни државних ни научних – нико није био питан.

Непознато је ко је од објективно надлежних о томе уопште био обавијештен, а још мање да ли је, као у пристојно уређеним државама, било елементарне сагласности макар надлежних српских државних органа, ако је већ српско друштво било тако „великодушно“ заобиђено.

„Образложење“ овог крајње неочекиваног потеза, које смо чули од предсједника Србије – да се то чини због „будућности наше деце“, нема, наравно, никакву рацоналну тежину. Уосталом, почевши од Бориса Тадића, који је при јавном залагању за оне предлоге који су српској јавности били махом неприхватљиви, често користио исти „аргумент“, наслушали смо се тог позивања на „будућност“ – када ствар није могуће утемељити у садашњици.

Тај, типично прогресистички идеолошки обрат, да се садашње, очигледно спорне одлуке „образлажу“ магловитом и, по природи, неочигледном будућношћу, допуњен је и патетичним позивањем на дјецу. Дакле, умјесто (непостојеће) легитимности и (врло сумњиве) легалности за нешто што може постати далекосежна историјска промјена курса државе, нуди нам се изразито арбиртрарни, ауторитарни чин, увијен у одвећ познату демагошку патетику, којој се, према навици садашњег владаоца, обично прибјегава када се ради нешто супротно виталним интересима народа и државе.

Шта је то што нас повезује с Албанијом и Македонијом, осим економског интереса за сарадњу, који није споран?

Узгред, објективно постојање таквих обостраних интереса није увијек праћено њиховим претакањем у конкретне политичко-економске аранжмане. Штавише.

Да пригодно парафразирам једну познату бриселску идеолошку флоскулу – што је умјесно, будући да је неочекивано параполитичко „новорођенче“ злосрећно, типично „бриселски“, „крштено“ као „мали Шенген“: да ли Албанија, Македонија и Србија чине тзв. „заједницу вриједности“? Да ли смо ми све међусобне спорове из прошлости ријешили или макар желимо ли да их оставимо за собом – како то раде у „великошенгенској заједницие вриједности“?

Не знамо како стоји ствар с Македонијом, жалосним НАТО-протекторатом који је предмет вишедеценијског, албанофилског иживљавања Запада, али зато на сваки начин сумњамо да Србија, која је прије 20 година била жртва агресије иоружаних снага Републике Албаније, и сама Албанија, која и даље жели да присвоји дио српске територије, могу учествовати у било каквој заједници вриједности.

Да ли је питање територијалног интегритета Србије за званичну Србију, односно за њеног првог чиновника, толико споредно, да се – ничим изазвано и непозвано – усуђује да започне процес интеграција с онима који нам отимају дио државе? Стављамо ли тиме свима до знања да нам то животно питање опстанка државе није важно, и да смо можда спремни, као понекад у шаху, да направимо инверзију потеза –пошто је ствар са тзв. „разраничењем“ Србије од своје покрајине у застоју, у нади да ће се та ствар касније већ некако ријешити?

Дакле, за предсједника Србије, људе око њега, и стране чиниоце који су неформално, али фактички-функционално изнад њега, циљ није промијењен, већ само редослијед корака до његовог доласка.

У сваком случају, сада је можда јасно шта је требало да услиједи послије званичног одрицања Србије од најмање 90 посто територије своје јужне покрајине (то је право значење еуфемизма „раграничење“), што је била незванична, много пута понављана, а никада у Скупштини одобрена платформа званичног Београда за преговоре са сецесионистима из Старе Србије. Треба(ло) је дакле глумити да је заправо све у реду, пошто „због своје деце – гледамо у будућност“, уз спремност да се сарађује са, послије САД, најактивнијом земљом -агресором из 1999, која и даље непоколебљиво стоји на курсу 24. марта.

Свакако, послије свега, рекло би се, разумно је сарађивати са сусједима, какви год они били, и ма колико живјели у различитим менталним, никаквим заједичким вриједностима неповезаним свјетовима. Само, за Албанију, а и за Македонију, једина држава Албанаца и Србија нијесу сусједне земље!

Наиме, једина граница Србије с Албанијом јесте она која потоњу одваја и од Косова и Метохија – а баш ту границу су илегалне „власти“ у Приштини и Тирана однедавно укинуле, и тиме de facto створиле велику Албанију.

Уколико се при потписивању релевантног документа није мислило да ће се из Србије с Албанијом трговати и у њу путовати само преко Македоније (а можда и Црне Горе, која је била посматрач „великог“ догађаја у Охриду), јасно је да се на Косово и Метохију, уз подразумијевање, рачуна као на засебни чинилац овог интеграционог процеса, као што је било при потписивању, вољом терористичких „власти“ у окупираној јужној српској покрајини одавно „усмрћене“ ЦЕФТА-е.

Ту околност, из тактичких разлога, Београд и Тирана засад остављају по страни. Наравно, ти разлози нијесу исти – за Београд, о Косову и Метохији се ћути, јер се полази од тога да ће се у неком тренутку изнаћи модалитет за „нормализацију односа Београда и Приштине“, што је друго име за признање илегалне ОВК-парадржаве. Тирана, са своје стране, овдје о томе не говори, јер види да се званични Београд креће у смјеру испуњавања њених агресорско-шовинистичких апетита, који су били веома добро видљиви на недавној заједничкој сједници Владе Албаније и „Владе Косова“ – у српској Пећи.

Својевремено, почетком деведесетих, када су на подстицај одређених кругова са Запада, овдашњи сецесионисти, једни за другима, противправно и противуставно иступали из СФРЈ, из Брисела и још неких престоница Запада поручивали су нам како разарање заједничке државе заправо и није тако страшно, будући да ћемо се једног дана опет сви заједно „срести“ – у ономе што се данас зове Европска унија.

Најгрубљи, колонијални цинизам моћних којим се безмало вријеђа („западнобалканска“) интелигенција, уз јасно демонстрирање колико све нас (не само Србе) – „цијене“ и у моралном и у интелектуалном смислу.

Ипак, „мали Шенген“ је у том погледу знатно увредљивији, јер испада да се највиши представници Србије понашају у складу с тим подругљивим тумачењем-упутством, у стилу: Зашто бисмо уопште настојали на рјешењу косовско-метохијског питања у складу с међународним правом, резолуцијом 1244 и Уставом Србије, када ћемо се поново срести са својом отетом покрајином у „Малошенгенској унији“?

Ако су то некада радили људи Брисела, сада се – не изричући цијелу ствар, јер она има изгледа да успије само ако се упорно не изричу праве намјере – предсједник Србије заправо руга својој држави и свом народу. Додуше, предуслов за довршење тог пројекта је укидање ОВК-харача, званог „таксе Приштине“, као и регулисање још неких „ситница“ везаних за српско омогућавање да се илегално „Косово“ учлани у УН, што затим нашој јавности треба да се представи као побједничко „непризнање“.

А чему заправо служи „мали Шенген“?

Најприје томе да се Албанија, држава која, судећи према Раминој тези о „природној Албанији“ и пратећој „визионарско-проактивној“ албанској картографији, која има територијалне претензије према свим сусједима (подсјећамо, оне се, када је о Србији ријеч, не завршавају на границама КиМ), у потпуности изведе из било какве могуће политичко-војно-економске-саобраћајне… изолације.

Зашто помињемо изолацију Албаније у доба интеграција, укидања граница и сл?

Имајући у виду поменути агресивни албански експанзионизам, који се, историјски традиционално, у империјалној завјетрини (сада Америке) безочно понаша према сусједима, изолација Албаније и Албанаца (рецимо и на окупираној Старој Србији) је нешто што би могло, или чак требало да им озбиљно запријети – док се не уразуме.

Ако знамо да сада, и већ поодавно, не постоји никакав културни афинитет између Срба и Албанаца (што уопште није неважно и за евентуалну привредну сарадњу) – а тешко да ће га у догледно вријеме бити, тада је јасно да би само малобројни грађани Србије неалбанске народности „похитали“ у „шенгенизовану“ Албанију, за разлику од кретања у супротном смјеру – мотивисаног не само рационалном логиком економских токова него и „ирационалних“ смјерова ширења (велике) Албаније.

Градња аутопута којим Ниш треба бити спојен с Драчем са становишта економског интереса Србије има миноран значај, али зато јесте у колосалном интересу Албанаца и (велике) Албаније.

Ако се зна да је град Приштина савременим аутопутевима већ спојен с албанском обалом, те да је, макар и илегално, избрисана граница између Србије/КиМ и Албаније, те да се оваквим споразумом ставља у изглед и „релаксација“, засад, вољом приштински илегалаца, „тврде“, административне границе између КиМ и остатка Србије – испада да великоалбанске шовинисте за експанзионизам награђује не само Запад него и Србија.

Штавише, Србија је толико „дарежљива“, да на терет својих, ни посредно нити непосредно консултованих грађана подиже кредит да би градила аутопут од Ниша до Мердара. Озбиљних аргумената да је то економски оправдано за развој Топличког округа – осим, наравно, фамозне „будућности деце“ – ни овдје нема, али зато имамо само до дрскости арбитрарну политичку одлуку локалног подизвођача НАТО-радова (предсједника Србије) која стратешки погодује (великој) Албанији.

Најпослије, зашто су оно што је суштински велика Албанија – којој званични Београд широм отвара врата – назвали „мали Шенген“?

Неко је вјероватно хтио да изазове асоцијацију на ЕУ, као на (некадашњи) простор благостања, јер, тобоже, ако и ми овдје изградимо свој „Шенген“, биће нам, је ли, много боље. И поново је на дјелу дрска увреда памети.

Ма колико били „евроентузијастични“, дакле спремни да за новац или зарад продужетка инфантилног похрањивања омиљених идеологема, затварате очи пред очигледним, ово се може тумачити једино као порука трима земљама да нема ништа од њиховог уласка у ЕУ, те да ће им стога бити боље и лакше ако се међусобно (у)друже. Додуше, ова наводна „ЕУлика“ заједница засад као једину сигурну емотивно-вредносну подлогу има српско-албанску узајамну мржњу. Није довољно што нас ЕУ из најразличитијих разлога неће – мада би требало да је ми, због косовске уцјене, нећемо – него нам још, као да смо (не само политички) малоумни, нуде „замјену“ у виду интеграције с „пријатељском“ Албанијом! То што је главни агент ове политичке мало-умности у Србији њен предсједник – посебна је „прича“… Но, у сваком случају, не вјерујемо да би било лако смислити потез, попут овога, којим би се тако успјешно могла појачати и онако масовна српска одбојност према Бриселу, па и према Западу у цјелини.

Уосталом, цијела ова нечасна ствар је морала бити некако именована, дакако тако да би се сакрила њена суштина: консолидовање досадашњих добитака велике Албаније, уз перспективу њеног даљег ширења.

Није, додуше, искључено да читав процес добије и нове – можда већ сада предвиђене замахе, јер, како сложно наглашавају актери (на сцени, они прави засад ћуте) – „мали Шенген“ је отворен и за друге. Турска, рецимо, већ поодавно погледује пут некадашње „Румелије“, а у свакој од ове три земље има јаке позиције.

Ако би се нашао начин да се „премости“ Грчка – земља са све слабијим позицијама у све слабијој Европској унији, чија се друштвена елита (свјетовна, а одскора и духовна, с несхватљивим и неизазваним провоцирањем Руса) већ готово деценију понаша као да је без компаса, врхунац чега за Грке штетни и срамотни Преспански споразум – тада би било довољно само једно историјско evet актуалног или сјутра можда неког другог „султана“ с Босфора, па да се „мали Шенген“ изметне у „Неосманску унију“. „Мали Шенген“ до Дијарбакира, умјесто до Калеа.

Вјерујемо да званични Цариград, који се и даље, као, уосталом, турска политичка и културна елита, с нескривеном сјетом сјећа „славних дана“ јањичара (тј. нама Србима незаборавног аџами оглана и других облика перманентног геноцида које су Османлије над нама вршиле) не би имао ништа против једне, без сумње, тако дубоко укоријењене „заједнице вриједности“.

Овдје се „султану“ с највишег мјеста, на трагу „легендарног“ претходника Тадића, отварају све капије и двери. Можда ово звучи као „политичка научна фантастика“ – или боље као поджанр политичкоисторијске страве и ужаса; али ко је прије мјесец дана могао сањати да ћемо се пробудити у „малошенгенској“ унији у настајању?

С друге стране, извјесно је да оно што се сада званично издаје за суштину новоотпочелог пројекта то свакако није. Ако је већ његово започињање тако невјероватно, није могуће искључити и нове, можда још невјероватније обрте, када ће се јасније оцртати не само цјелокупне границе, него и праве намјере и истински инспиратори (Вашингтон, Берлин, Анкара, или већ нека комбинација геополитичких центара сила) нечега што се из нашег угла може описати као саучесништво званичног Београда у политичкој, историјској и идентитетској деструкцији Срба и Србије.

[1]Узгред, за НАТО и ЕУ потпуно је неспорно да између Албаније и Косова и Метохије нема никакве границе, али зато треба видјети како, чак и физички, изгледа граница између Србије и Српске.

Извор:
ФАКТИ