АНДРИЈА ЕРА ОЈДАНИЋ И ПИТАЊЕ КОСОВА

(Косово – последњи чин издаје, Шести део)

«И данас, кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.» (Милан Ракић)

Шта Ера Ојданић, развратник светског гласа, има заједничко са Косовом и Метохијом? Нити је он видео Косово, нити је Косово видело њега. Ипак, постоји веза, не тајна, већ јавна, са бине.

Песме Андрије Ере Ојданића, новокомпонованог певача и нису нешто познате, не певуше се тако често. Није он познат ни као неки чувени слухиста, тешко да би могао да запева у Миланској Скали, тешко да би запевао и на Песми Евровизије. Ера је познат по томе што је «храбро», још раних деведесетих, навукао опанке, брич панталоне и остале делове народног одела и тако, директно «у брк» публици певао и изазивао салве одушевљења због свог фолклорног патриотизма. «Доле трули запад, живела отаџбина! Доле хамбургер и помфрит, живела домаћа сарма!», биле су скривене поруке наступа овог хероја турбофолк поезије. Хвала му, задужио је Србију!

Док је Ера, тако, бранио Српство, успут јачајући турбофолк сцену новим младим надама лирике, доводећи из српских, некад побожних и патријархалних породица, сељанчице и сељанчиће да забављају Српство, Срби су лагано губили Крајине, делове БиХ., касније Црну Гору, а раније Вардарску Македонију. Јецајући, на овакав расплет догађаја су их, већ раније, упозоравали пророчки св. Николај Жички и св. Јустин Ћелијски. «Срби хоће у Европу… жене кренуле за европском модом… О, лешеви српски…,» говорио је отац Јустин. И предлагао… Предлагао Христа, пост, молитву, покајање, одбрану вере, да би се Српство сачувало. Није предлагао фолклорни патриотизам. Предлагао је Јеванђеље и све оно што из њега следи.

Коме би било до Крајине, до Косова, до Баније, до Црне Горе кад запева нека од младих нада Ере Ојданића, уз бокал шприцера или беванде, још када се заигра по кафанском асталу, падају све звезде, а камоли Крајина и западни Срем! Тако фолклорни патриотизам убрзо упада у своју природну последицу – анархију у стомаку, крви и глави. Пијана војска не брани праг.

Опростите на овој уметничкој слободи и опширном уводу, али другачије нисмо знали како да пластично објаснимо шта је то фолклорни патриотизам.

У Србији је родољубље било забрањено од 1945. Тада је комунистички режим почео са политиком «што слабија Србија, то јача Југославија». Било је забрањено певати, чак и песме у којима је имало изражено родољубље. Колико њих је пострадало и ишло на саслушавање у најближу станицу милиције због једне отпеване песме «Тамо далеко», «Ој, војводо Синђелићу» или “Онамо, ‘намо“. Шта је у тим песмама било опасно по јавни морал, знају Броз и његови полтрони. Ипак, када је 1980. Ј. Б. Тито сахрањен у српској престоници, почела је лагано да се буди јуначка «гуја» у срцу Срба. Срце је било искрено жељно своје отаџбине, своје вере, својих хероја, свега онога што је заиста вредело а било забрањено у комунизму.

Требало је некако ову народну енергију усмерити. Тада су створене монархистичке и патриотске странке, на малим екранима су се појавили епископи националисте. Сетите се раних радова Вука Драшковића. Он је деведесетих, из српских националистичких побуда, чак, негирао право вардарским Македонцима на сопствену државу а муслиманима у Пазару јавно обећавао да ће одсећи руку која би исламску заставу држала, да би се временом претворио у човека који из евроантлатских побуда негира и Србима право на сопствену државу. Кад се још подсетимо Вучића и Томе Николића, који су се некад борили за Србију до Карловца, Карлобага и Вировитице, а сада продају и Косово, можемо рећи – све је то био један јефтини фолклорни наступ типа Ере Ојданића.

Оних који пре избора играју Моравац, а после избора Бечки валцер (у оба случаја, са по две леве ноге) било је доста ових последњих година. Политичарима је, ваљда, то у опису струке – да се труде да преваре свој сопствени народ зарад свог личног профита. Маркс их је научио да Бога нема, па контају да им је све дозвољено. Али, ако би епископи и свештенство, аскете, играли Моравац и Бечки валцер, то би већ било трагикомично.

После митинга у Београду против издаје Косова, 10.05.2013., еврофанатични медији су осули паљбу против еп. Атанасија и м. Амфилохија због њихове политичке некоректности. Као да је право питање – јесу ли Вучић-Николић-Дачић потписали издају или не, заборављено, и еврофанатици су кренули у контранапад. Штампа бруји од питања, јесу ли епископи вређали покојног Зорана Ђинђића и јесу ли претили смрћу влади. Епископи су поводом својих изјава дали додатна објашњења и делимично их ублажили. Војислав Коштуница и покрет «Заветници» су се осетили позвани да стану у заштиту м. Амфилохија и еп. Атанасија.

Косара Гавриловић (слика са барикада на северу Косова): Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.

На митингу у Београду је било и лирике и епике. Епископ Атанасије је имао епски наступ говорећи о земаљском и небеском царству, а митрополит Амфилохије је певао са неком певачицом лирску песму «Јечам жела Косовка девојка». Можда је ово добар почетак покајања за њих двојицу, који су доскора пружали подршку еврофанатицима. Ипак, главни производ и штета, који су њих двојица у својству администратора Рашко-призренске епархије инсталирали на Косову – еп. Теодосије, има сасвим супротне ставове и он велича «покојну» владу којој је митрополит очитао опело. Уколико, се сада, не потруде да реше проблем еп. Теодосија, као онога који ради на издаји отаџбине и који подржава антиуставне делатности које су кажњиве законом, изаћи ће да је њихов патриотизам само једна фолклорна манифестација типа Андрије Ере Ојданића.

Епископ Теодосије је чир на телу Српске Цркве. Он је сплеткама дошао на положај Епископа рашко-призренског. Осим тога, он је и јеретик НАТО-фил. Уколико је Црква означила као јерес етнофилетизам (служење идолу нације гажењем Јеванђеља), онда је и служење идолу глобалне светске владе или евроатлантском пакту гажењем Јеванђеља, исто тако јерес. Дужност епископа је да чувају православно стадо и да га чувају од оних који греше у вери. Ћутањем се издаје Бог.

На крају, дужни смо и да покажемо шта је то истински патриотизам на неком примеру. Наравно, патриотизам није турбофолк, патриотизам је жртва, пожртвовање за своје ближње, за њихово вечно спасење:

Милан Ракић је човек кога Срби познају по неколико кратких песама које су изабране у оквиру обавезног образовања. Једна од тих песама каже:

На Газиместану (1907.)

 Силни оклопници, без мане и страха,

“Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.” (Писмо супрузи, Милици Ракић)

Хладни к’о ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.

Кад олуја прође врх Косова равна,

Косово постаде непрегледна јама,

Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша

Што посљедњи бесте. У крвавој страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи

Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Ово је написао Милан Ракић. Но, ово није песма. Овде је он исписао своју аутобиографију, пре него што је испунио на делу. Милан је рођен у Београду. Завршио је Правни факултет у Паризу. По повратку из иностранства, оженио се са девојком из једне од најугледнијих кућа. Иво Андрић је о Ракићу говорио као о највећем аристократи кога је икада познавао. По женидби, Милан је ушао у дипломатску службу и отишао на рад на тадашње дивље Косово, у конзулат Србије у Приштини, које је и тада, као и сада, било место крвавог гоњења над православним народом. Претходници на дипломатској служби у Приштини су му били, такође књижевници Војислав Илић и Бранислав Нушић који су, и један и други умирали, са сном да напишу еп о Косову:

«Жао ми је што ћу умрети, а нећу стићи да израдим Косово» (Војислав Илић пред своју смрт Нушићу)

«Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело «Косово» и да видим моје дете», говори болесни Нушић.

Ето какви су Срби раније били. Они умиру и живе Косовом, а не тргују њиме.

О Ракићу говори књижевни критичар: «…он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње…»

«Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу…»

Без позе и шовинизма.

«…он није поклоник ренесансе и Запада…», каже критичар.

Ево какво је било Косово тада: «Нигде, ваљда, нису животне прилике тако бедне, а живот без дражи као овде,» (Ракић). Ипак – «Па ипак, нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде.“

Али, шта хтедосмо да кажемо…

Када је  1912. почео Балкански рат, Ракић је напустио Министарство на објаву мобилизације, не јављајући се никоме од претпостављених, па чак ни широј породици, пријавио се у добровољце чувеног Старосрбијанског четника, војводе Алимпија Марјановића, где је био распоређен у

Прву чету, којом је командовао војвода Војин Поповић-Вук. Са 46 година, као високи државни чиновник, ушао је у борбени строј четника, студената и ђака. Ево речи самог јунака Ракића:

-Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране Гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегао се замишљено Муратово турбе … Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаце.

– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! … То је Газиместан, на ком је Обилић …

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:

На Гази-Местану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава … Исказа ме целог – планина! … Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама … Ево га позади, с бомбама … у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:

– Добровољац Ра-кић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе … први и последњи пут тада.

(Из дела: „Ракић на Косову“, Јована Пејчића)

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»