Његошева канонизација, за или против?

На позорју измученог и обезглављеног србскога народа догађаји престижу једни друге. „Духу времена“ се прикључила и Српска Православна Црква, која својој основној мисији христијанизације народа претпоставља дневно-политичке догађаје.

Са пријестоног Цетиња дошао је глас, да је Петар II Петровић Његош проглашен за светитеља, те се има прослављати заједно са многострадалним Светим Јовом (19.мај по јеретичком календару, 6.мај по православном).

Та вијест о канонизацији је, у сваком случају, прворазредна, али српском народу не доноси јединство, већ подјелу на оне, који ће несумњиво прихватити Рада Томова као светитеља, и друге, који ће се противити тој одлуци. И сама та подјела говори о народу, и о „пастирима“ који су донијели такву одлуку.

За неке ће овај потез личити на ватиканску цркву која канонизује и капом и шаком, а неки ће рећи „ваистину је био свет“.

Канони Цркве Православне јасно одређују пут којим се иде када се има донијети једна таква одлука. Поред нетљених моштију, прибрајају се свједочанства о пројављивању светости, нпр. исцјељења, чуда и сл. те се детаљно претреса сав живот светитеља. Наравно, ту постоји још услова којима се бави црква прије доношења тако значајне одлуке.

У титули коју му је додијелио Амфилохије Радовић стоји да је Његош тајновидац, и судећи по компилацији стихова на икони, мисли се, превасходно, на дјело „Луча Микрокозма“(у осталим дјелима, и онако, нема никаквог тајновидства).

Да не бих претресао на овом мјесту комплетно дјело (у којем је изнесено много не православних теорија и учења), узећу саму суштину радње тога дјела.

Његош у Лучи микрокозми исповједа учење о „предестинацији“, тј. да се човјек налазио на Небу, те да је, у тренутку побуне Сатанине стао на његову страну, па се након три дана покајао. Послије огромне битке анђела и демона, Бог побјеђује Сатану, те пресуђује овако: Пакао прави за Сатану, како би овај царовао (јер се побунио и тражио демократију на небу, тј. сувладарство са Вишњим) у својему царству таме, док је за колебљивог „Адама и његовог лика“ (да ли Његош указује да је човјек био анђео, па постао човјек?) направио земљу да у својем колебању „одслужи“ заслужену казну.

Ова и оваква учења су, још прије Његоша, осуђена од стране Православне Цркве, јер се противе њеном самом учењу .
У првом реду, никакве битке није било на Небу, већ је Сатана са својим присталицама, просто, избачен из духовног Царства Небеског.

Учење „Луче микрокозме“ се противи Књизи Постања, јер у Светом Писму пише да Земља коју створи Бог бијаше веома добра, те да је Едем – рај, постављен на њој „према истоку“, према Богу. Човјек је створен шести дан као круна Божијег стварања, створен да благује и управља земљом, значи да она није накнадно створена како би била мјесто неке казне, већ мјесто за вјечни живот људи у заједници са својим Творцем.

Пад људског рода који је изложен у Светом Писму директно побија Његошеву теорију о предестинацији и само изложење његове верзије човјековог пада.

Увођење оваквог учења под окриљем Цркве Православне је признавање јереси која се противи самој суштини Православне вјере.

Признавањем оваквог тајновидства, можемо слободно, онда, признати и Милтонов „Изгубљени рај“ (бави се сличном темом) или високотиражна учења Дена Брауна.

Оно што, још једном, суштински поражава теорију „Луче Микрокозме“ је, опет, Свето Писмо које говори о „силаску Вишњег Јерусалима“ на ову исту земљу и о томе, како ће се та иста земља преобразити послије другог доласка Господњег и страшног суда.

Не заборавимо ријечи из књиге постања „јер добро бијеше веома“.

Многи ће се позивати на чињеницу да је то „умјетничка слобода“, не спорим, али таква врста слободе (злоупотребе) не постоји у оквирима Цркве Православне, поготово када тако нешто исповједа митрополит, који превасходно, треба да брине о очувању чистоте православља.

О самом Његошевом животу постоје многа сазнања, писана и не писана. Наравно, има доста и нагађања, не провјерених чињеница и сл. Сигурно је, да Црква не би требала узимати не провјерене чињенице као вјеродостојне.

Но, оно што се засигурно зна, Његош је био завладичен изузетно млад, одмах након смрти његовог славног претходника Светог Петра Цетињског, којега је православни српски народ у Црној Гори за живота сматрао светитељем (јер су се, између осталог, Божија чуда догађала и за вријеме његовог земног живота).

Методи владавине Светога Петра и Његоша су се суштински разликовали. Док је Свети Петар сам себе приносио на жртву, неуморно, деценијама мирећи завађена црногорска племена, користећи се, искључиво, ријечима, владика Раде је организовао „гвардију“ једну врсту полиције, која је имала, репресивним методама, спроводити његову вољу. И та врста владавине Његошеве није спорна гледајући са земаљске стране (зачеци организовања државе). Но, у духовном смислу правила је непроцјењиве штете, и често међу црногорским племенима доводила до омразе сопственог владике.

Чињеница је, да се Његош није хтио прихватити владичанског чина и из његовог живота видимо да није пуно волио служити литургију, те је често скидао са себе мантију.

Његошев геније је неоспоран, али сама умност није довољна да неко постане светитељ.

У прилог тези да Његош не може бити светитељ многи спомињу и припадање масонској ложи (састанчили су у Котору, у кући Лумбардића, гдје је Његош и посвећен у масона). Црква је, такође, саборно осудила масонерију.

Затим и сама „љубавна поезија“ те као „најтрагическије“, репресија над сопственим народом, гдје сам примјер његовог претка, Св.Петра Цетињског, демантује присталице канонизације и даје суштинску слику како треба да се понаша један теократа.

Његоша, као изузетног књижевника, умног човјека и националног борца нико никада не може оспорити, али за светитеља, ипак, треба нешто више.

Српска Православна Црква, очигледно, није узела у обзир Његошев живот и дјело, те се ова одлука чини више политичка, и у дневне сврхе (суштински, прослављајући Његоша, Амфилохије слави самога себе). Ова одлука ће, опет, ставити мач међу сам народ, јер се Његош није, до сада, пројављивао као светитељ, а у (народном) предању је остало доста тога ружног о „пустињаку цетињском“, што се за Светог Петра Цетињског или Светог Василија Острошког не би могло рећи.

У свако случају, Амфилохије Радовић са својим дјелима остаје на трагу латинофилства, и у „добром“ старом католичком духу изгони православље из Црне Горе. У скандалозним изјавама, од прије неки дан, у интервјуу РТ Републике Српске, он исповједа да „ми и Хрвати имамо исту вјеру“, да „педофилије у Католичкој Цркви нема“, а Василија Качавенду пореди са Светим Нектаријем Егинским.

Завршио бих Господњим ријечима из Светог Писма, које нас опомињу на садашњи тренутак у Српској Православној Цркви:

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтjели“.

Војислав Н. Мистовић / mistakisradio