„Центрићи“ у служби глобалних центара моћи

Аутор: Драгана Миљанић

Постоји ли веза између међународног капитала, прстенова педофилије и разних феминистичких перионица мозгова, попут српског „Центрића”?

Ако је неко до сада и бринуо да сеоске средине у Србији заостају за градским када је реч о родном активизму, биће обрадован вешћу да је у маленом Сићеву овог лета одржана још једна Феминистичка ликовна колонија. Неупућене попут мене, којима је тај догађај – јединствен не само на Балкану, него и у Европи – неким чудом промакао, можда ће изненадити податак да је то била четврта по реду „феми-колонија“, с обзиром да је свој уметнички и родно просвећени живот започела 2015. године.

Покретач колоније је нишки Центар за девојке, основан 1998. године, који је „део мрежа: АТ мреже и Мреже жена против насиља“. Како се наводи на њиховом сајту, „2002. године усмериле су свој рад на едукацију средњошколки“. Као своју циљну групу означиле су „девојке од 11 до 40 година“, премда остаје нејасно у ком се то кутку Србије девојчице од 11 и жене од 40 година сматрају девојкама. Истина, постоји извесна могућност да под најмлађом групом подразумевају припаднице ромске заједнице, будући да је у тој традицији (да не кажем култури) уобичајено једанаестогодишњакиње сматрати девојкама, па чак и женама. Ако томе додамо могућност да под најстаријом циљном групом заправо мисле на тзв. баба-девојке, поменута категоризација чинила би се донекле разумљивом. Шалу или збиљу на страну, једна озбиљна феминистичка организација тешко да би себи дозволила ту дозу политичке некоректности.

ДРЕСУРА, НЕКАД И САД
Активисткиње поменутог центра ударнички (да не кажем – мушки) раде на родном „оснаживању“ женске популације југа Србије. О томе сведочи импресиван податак да су „од 2002. одржале 1.708 едукативних радионица: о асертивности и самопоуздању, превенцији насиља над девојкама, женском здрављу, сексуалности и превенцији анорексије и булимије“. У средњим и основним школама Ниша и Лесковца, чак 23.609 ученица прошло је кроз радионице Центра за девојке. Под условом да ме калкулатор не вара, то би значило да је током двадесетак година та феминистичка организација у просеку одржавала нешто више од осам радионица месечно.

Сликовити назив удружења феминисткиња „јужне пруге“ некога би могао да подсети на чувену Топ листу надреалиста и епизоду о Школи за дресуру цура 8. март. Реч је о измишљеној високошколској установи смештеној у Хаџићима, у којој Неле Карајлић – у улози немилосрдне инструкторке Нермине – обучава жене кућанским и мајчинским вештинама, од кувања и прања посуђа, до храњења и повијања бебе. „Живио нам мужу драги, господару фамилије; славићемо твоје име, док у нама срце бије“, речи су песме која у војничком духу одзвања полигоном Школе за дресуру цура. Иако су надреалисти том епизодом несумњиво наговестили суноврат патријархалних вредности, вероватно је мало ко од њих могао да претпостави да ће, свега пар деценија касније, речи те баналне и шаљиве песмице звучати у тој мери превазиђено, затуцано, увредљиво, па и дискриминаторски, као што звуче данас.

Па ипак, једна ствар заиста би могла да буде заједничка надреалној школи за домаћице и нашем Центру за девојке, а то је – дресура. Додуше, дресура којом се баве у „Центрићу“ (како активисткиње тепају тој организацији на свом сајту), нема никакве везе са кувањем и прањем, а са бебама је повезана тек делимично, тачније онолико колико са њима имају везе нежељена трудноћа, абортус и средства за контрацепцију.

ЗЛОУПОТРЕБА НАДЕЖДЕ
Но, вратимо се на ликовну колонију с почетка приче. Наиме, како објашњавају из Центра за девојке:„Феминистичка ликовна колонија наставља пут Надежде Петровић, оснивачице колоније у Сићеву“. И управо та ноншалантна узурпација имена и дела једне од највећих српских сликарки целој причи даје чудан шмек. Истина је да је Надежда Петровић у Сићеву основала уметничку колонију давне 1905. године, али се поставља питање по ком су се то основу баш феминисткиње „Центрића“ препознале као њене достојне наследнице? Да ли по томе што су основале неко хуманитарно друштво, попут Кола српских сестара, или по томе што би оставиле своје плодне каријере и у друштву неког новог Воје Танкосића (ако такав уопште постоји) пошле на опасан пут, како би помагале угроженим хришћанима, као што је то у своје време чинила Надежда Петровић?

Да ли су можда биле добровољне болничарке у неком од ратова који су се одигравали на просторима некадашње Југославије, као што је то учинила Надежда Петровић у Првом балканском и Првом светском рату? И на крају, да ли би се изложиле ризику да оболе од заразне и смртоносне болести, помажући српским рањеницима, као што је то учинила Надежда Петровић, која је 1915. године умрла од пегавог тифуса, током добровољне службе у Ваљевској болници? Чињеница да је реч о изузетно образованој жени, која се бавила сликарством, као што за себе верују да се баве и учеснице модерне сићевачке колоније, Надежду Петровић ипак не чини феминисткињом, поготово не у смислу који та реч данас подразумева. О томе најбоље сведочи овај кратки осврт на њену племенитост и пожртвовање свом роду. Стога у најмању руку изненађује како су заступнице једног егоистичног и саможивог концепта, оличеног у савременој феминистичкој идеологији, дале себи слободу да свој активизам на било који начин поистовете са његовом суштом супротношћу.

У интервјуу који је чувени холивудски филмски продуцент Арон Русо дао Алексу Џонсу за његову независну продукцију Infowars, препричан је део разговора између Русоа и Николаса Рокфелера о мотивима Рокфелерове фондације да подржи „ослобођење жена“ (womens lib). Пре свега, Рокфелери (иначе, једна од породица које су приватни власници злогласног америчког Система федералних резерви, а тиме посредно и пореске службе – ништа мање злогласног IRS-а), схватили су да су могли да опорезују само половину популације која је запослена (мушкарце). Када су жене „освојиле“ своје „право на рад“, цена рада је практично била преполовљена, а порез на доходак од тада плаћа читаво становништво. Тешко да је било када у историји крупни капитал остварио толики тријумф, као када је женама омогућио „право на ринтање“ и ту би требало потражити објашњење мотива због којих и данас мултимилијардери попут Сороша, Гејтса или Цукерберга подржавају „женска права“, кроз која савремени феминизам тражи незаслужене друштвене привилегије.

ПОСЛЕДЊА БАРИЈЕРА
Други разлог који велеуважени Николас Рокфелер лежерно наводи тада још увек наивном Русоу, био је да запошљавање жена пружа могућност да се деца раније пошаљу у школе како би на време била индоктринирана. Када се сетимо постпетооктобарских фигура попут Гаше Кнежевића и Тинде Ковач Церовић (која из далеке Холандије и данас има већи утицај на наш просветни систем од било ког ресорног министра), можда ће нам бити још лакше да поверујемо у верзију коју нам приповеда Арон Русо, који је до тог тренутка наивно веровао да је „ослобођење жена“ била племенита ствар.

У оваквој перспективи, знатно лакше можемо да разумемо жеље, намере и мотиве оснивача и финансијера овог и бројних других „Центрића“ код нас и у другим државама Источне Европе. Ослобођење жена је згодни еуфемизам за искорењивање патријархата, који је неуморном пропагандом у јавној сфери већ увелико изједначен са фашизмом и другим „бауцима“ прошлости. Свесна опасности да ћу као аутор оваквог и сличних текстова и сама бити етикетирана као један од „конспиролога“ (етикета која сваку озбиљнију анализу веза између савремених политичких дешавања и мултинационалног капитала дезавуише као шарлатанство), усудила бих се да закључим да би можда управо у оваквом контексту требало тражити узроке за брисање границе између детета од 11 и жене од 40 година, кроз збирни израз „девојке“ – јер, „девојке“ су, када о томе мало размислимо, сексуално најпожељнија категорија женског рода.

Да бих била брутално јасна – да, овде врло јасно имплицирам на потребу да се мало више размисли о везама међународног капитала, међународних прстенова педофила и разноразних феминистичких перионица мозгова, које су очигледно изузетно добро плаћене, не за борбу за било чија права, него за вршење индоктринације појединаца и промене свести маса, које би морале да буду покорније онима који мисле да владају светом зато што могу себи да га приуште.

А кад мислиш да имаш све и да ти је све дозвољено, онда још само остају деца, као последња баријера невиних жртава за задовољење бестијалних нагона псеудоелите. Зато ћу се и ја овде придружити многима који све чешће пишу једну од кључних парола за ослобођење од страха и безумља – „Џефри Епстин се није убио!“

Извор:
СТАНДАРД