Три посланице туге митр. Филарета (Вознесенског)

МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

ПОСЛАНИЦЕ ТУГЕ

“Свети Оци и учитељи Цркве су нас поставили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог“.

Поштовани читаоци, пошто се блажени митрополит Филарет (Вознесенски), првојерарх Руске Заграничне Цркве (РПЦЗ) упокојио на данашњи дан, 8./21. новембра 1985. год, доносимо овде његове чувене Посланице туге (Писма бола – Скорбные послания). У њима он се обраћао православним јерарсима широм васељене по питању јереси екуменизма као и свих погубних јереси и новотарија које до данас угрожавају чистоту православне вере. Оне су савремене и веома примерене садашњем тренутку, у шта се сваки читалац може врло брзо уверити.

По светоотачком предању, светитељи се упокојавају на дан светитеља чијем су се подвигу уподобили. Судећи по томе што је св. архангел Михаило чувар чистоте Православне вере, чини се да је Бог и по томе показао свог угодника.

ПРВА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА

ПРВА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1969.)

Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве

Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава,

Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима.

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је да „кто нарушит одну из заповедей сих малейших и научит так людей, тот малейшим наречется в Царстве Небесном“ (Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме). Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: „Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания“ (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања). У 1.-ом правилу тог Сабора, Свети Оци томе додају и: “Приявшим священническое достоинство, свидетельствами и руководством служат начертанные правила и постановления, которые охотно приемля, воспеваем с Богоглаголивым Давидом, ко Господу глаголюще: „На пути свидений Твоих насладихся, яко о всяком богатстве“. Такожде: заповедал еси правду, свидения Твоя во век; вразуми мя, и жив буду (Пс. 118, 138 и 144). И аще пророческий глас повелевает нам во век хранить свидения Божия и жить в них, то явно есть, яко пребывают оные несокрушимы и непоколебимы.“ (Онима који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и руководство служе написана правила и одлуке, које радо прихватамо, и са богоглаголивим Давидом, певамо Господу: “На путу сведочанстава Твојих насладио сам се као за велико богатство; а такође и: Заповедио си правду, сведочанства су Твоја вечна;  уразуми ме и бићу жив (Пс. 118, 138,144).  И ако нам пророчки глас заповеда да заувек чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, онда је јасно да су она неуништива и непоколебива).

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.

Ако се искушење појави само у једној од Православних цркава, онда се и исправљење може пронаћи у тим оквирима. Али када неко зло проникне у скоро све наше цркве, онда то постаје ствар која се тиче сваког епископа. Може ли ико од нас да остане равнодушан ако види како истовремено мноштво његове сабраће иде путем, који и њих и њихову паству води у погибељну пропаст кроз губитак Православља, који они не примећују?

Хоћемо ли рећи, у том случају, да нам смирење налаже да се држимо ћутања? Да ли да сматрамо за нескромно да дајемо савете другим прејемницима светих апостола, од којих неки заузимају најстарије и прослављене столице?

Ипак, Православље исповеда једнакост свих епископа по благодати, правећи разлику међу њима само по части.

Да ли да се успокојимо тиме што свака црква одговара сама за себе? А шта ако се изјаве које смућују верне дају у име целе Цркве, а самим тиме и у наше име, иако ми никога нисмо овластили за тако нешто.

Свети Григорије Богослов је једном рекао да има случајева када се “ћутањем издаје истина“. Зар је нећемо издати и ми ако, видевши удаљавање од чистог Православља, будемо ћутали, што је увек лакше и безопасније?

Па ипак, ми видимо да нико од старијих не подиже глас и то нас приморава да говоримо, да не бисмо на Страшном Суду чули прекор да смо видели опасност од екуменизма, који угрожава Цркву, али нисмо упозорили њене предстојатеље.

Ми смо се, уосталом, већ обраћали и Најсветијем патријарху Атинагори, и Грчком архиепископу Северне и Јужне Америке, Јакову, исказујући тугу и смућење поводом њихових екуменистичких иступа, који су продали првородство Цркве за чинију сочива у виду аплауза спољашњег света. Али, позиција који су заузели православни представници на Генералној Скупштини Светског Савеза Цркава у Упсали, још дубље је забринула ревнитеље Православља, изазивајући код нас неопходну потребу да поделимо нашу тугу и смућење са свом браћом, православним епископима.

Нас могу да упитају, зашто ми пишемо о тој Скупштини тек сада, скоро годину дана после њењог завршетка? На то ћемо ми одговорити да овај пут ми нисмо имали својих посматрача и добијали смо сведочанства о тој Скупштини само из повремене штампе, на чију се тачност није увек могуће ослонити.

Зато смо чекали да добијемо званичне извештаје, које смо проучили и налазимо да смо принуђени да се обратимо правом посланицом свим православним епископима, које је Господ поставио да чувају Његову Свету Цркву на земљи.

Извештај о Скупштини у Упсали нас је заиста потресао, јер смо из њега увидели са још већом јасноћом, у којој мери низ наших цркава формално одобрава екуменистичку заблуду.

Када су чињени први кораци у организацији тог покрета, многи од наших су почели да узимају учешће у његовим конференцијама, на иницијативу Константинопољског Патријархата.  Тада то није изазивало сумње чак ни код најватренијих ревнитеља Православља. Њима се чинило да Црква не може претрпети никакву штету од тога што ће се њени представници појавити у кругу протестаната разних исповедања који траже истину, са циљем да њиховим разнообразним заблудама супротставе истину Православља. Такво учешће у међуконфесионалним сабрањима, на тај начин би имало мисионарски карактер.

Таква позиција, иако не увек доследно, постојала је у извесној мери још на Еванстонској Генералној Скупштини Светског Савета Цркава, 1954. године. Православни представници су тамо једногласно изјавили да су одлуке те Скупштине тако далеке од нашег учења о Цркви, да они ни у којој мери не могу да учествују у њима заједно са свима другима. Уместо тога, они су изнели учење Православне Цркве у посебним изјавама.

Те изјаве су биле толико одређене да је, у суштини, уз извесну доследност, требало да доведу до закључка да Православни не могу да остану чланови Светског Савета Цркава на заједничким основама.

Протестанти су могли да им кажу: “Ако ви не делите са нама основне одреднице, зашто сте уопште са нама?“ Нама је познато да су, у личним разговорима, неки од њих тако и говорили, али на сабрањима то нису изјављивали. То јест, Православни тек што су јарко нагласили да не припадају тој организацији чији су ипак остали чланови.

А шта видимо данас?

Свеправославно саветовање у Женеви, у јуну 1968. године, пошло је другим путем. Оно је изразило општу жељу Православне Цркве да буде органски члан Светског Савета Цркава. О томе је Најсветији патријарх Атинагора обавестио поменути Савет  нарочитом посланицом од 30. јуна 1968. год. Никаквих ограда, никаквог спомињања мисионарских циљева није било ни у том ни у другом случају.

Ми морамо појаснити себи, у каквој то религиозној заједници објављују да је Православна Црква њен “органски члан“ и какве су догматске последице такве одлуке?

1950. год. у Торонту су прихваћене основне одредбе Светског Савета Цркава, које су биле обазривије него оне које данас изјављују, али су већ тада противречиле православном учењу о Цркви. Тада је под тачком 4 писало да “цркве, чланице Светског Савета Цркава, односе других цркава према Светој Католичанској (Саборној) Цркви, која се исповеда у Символима вера, сматрају за предмет узајамног разматрања“.

Већ та формула је неприхватљива за нас, јер се Света Католичанска Црква ту не посматра као она која реално постоји у свету, већ као нека апстрактна вредност, о којој се говори у разним Символима вера. Уосталом, већ тада, под тачком 3, пише да “цркве – чланице признају да је припадност Цркви Христовој шира од припадности телу њихове цркве.“ [Six Ecumenical Surveys, NY, 1954, p. 13]. А пошто је у претходној, 2. тачки, наведено да “Цркве – чланице Светског Савета Цркава, на основу Новог Завета, верују да је Црква Христова једна“, добија се или унутрашња противречност или исповедање новог догмата, по коме се може припадати једној Цркви, притом не исповедајући њене догмате и без литургијског општења са њом. То је протестантско, а не православно учење.

Засебне изјаве у име свих православних представника у Еванстону унеколико су поправиле ствар, јер су они јасно указивали на то да се православна еклисиологија толико суштински разликује од протестантске, да је немогуће заједно сачинити било какву заједничку изјаву. Сада православни учесници Светског Савета Цркава, поступају другачије. У покушају да сједине истину са заблудом, они су одступили од принципа изјављеног у Еванстону. Ако Православне цркве улазе у Савет Цркава органски, онда се све одлуке тог Савета доносе и у њихово име…

Ако су првобитно њихови представници били учесници екуменистичких скупова ради сведочења истине, вршећи некакву мисионарску службу међу исповедањима страним Православљу, сада су се они помешали са њима и зато сваки од нас има право да тврди да је све што је речено у Упсали – речено и у име Православних цркава које су учествовале тамо у лицу својих представника. Авај, то је речено и у име целе Православне Цркве…

Ми сматрамо за свој дуг да одлучно протествујемо против тога. Ми знамо да у том протесту иза нас стоје сви Свети Оци Цркве. Са нама су, такође, не само сва јерархија, клир и мирјани Руске Православне Заграниче Цркве, већ и многи из других Светих Православних Цркава, који су сагласни са нама.

Ми се усуђујемо да кажемо да се све до данас, очигледно, наша сабраћа епископи нису односили према овом питању са довољно пажње, и не помишљајући на то колико се дубоко наша Црква уводи у област противканонских, па чак и догматских усаглашавања са инославнима. На Лозанској конференцији 1937.год. представник Васељенског Патријархата, митрополит Германос је јасно изјавио да обновити јединство Цркве значи, да протестанти треба да се врате вероучењу древне Цркве Седам Васељенских Сабора.

“А које елементе хришћанског учења“, говорио је он, “треба сматрати неопходним или суштинским? По схватању Православне Цркве, сада нема потребе одређивати те неопходне предмете вере, јер су они одређени у древним Символима и одредницама Седам Васељенских Сабора. У складу са тиме, учење древне Цркве првих векова би требало да буде основа поновног јединства Цркве“.

Таква је била позиција коју су заузели сви православни представници на Лозанској и Оксфордској конференцији.

Што се тиче наше Руске Православне Заграничне Цркве, њен став је био веома јасно исказан 18./31. децембра 1931 г. при именовању представника у Комитет за продужење Конференције о Вери и Поретку.

Та изјава гласи:

“Чувајући веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, Архијерејски Синод исповеда да се ова Црква никад није делила. Питање је само ко јој припада а ко јој не припада. Уједно, Архијерејски Синод топло поздравља све напоре инославних исповедања да изучавају Христово учење о Цркви, у нади да ће кроз то проучавање, нарочито уз учешће представника Свете Православне Цркве, они, на крају крајева, доћи до уверења да је Православна Црква, будући “столп и утверждение истины“ (стуб и тврђава истине) (1 Тим. 3, 15), у потпуности и без икаквих грешака сачувала учење које је Христос Спаситељ предао Својим ученицима. Са том вером и таквом надом, Архијерејски Синод са благодарношћу прихвата позив  Комитета за продужење Светске Конференције о Вери и Поретку.“

Овде је све јасно и ништа није остављено недоречено. Ова изјава је суштински сагласна са оним што су у своје време говорили и званични представници других Православних цркава.

Шта се то променило? Да ли су се протестанти одрекли својих заблуда? – Не. Они су остали исти, а ни Црква се није променила, него су се променили само људи, који је представљају у наше време.

Да су представници Православних цркава наставили да тврдо чувају основна начела наше вере у Цркву, они не би поставили Православну Цркву у тако двосмислен положај, који је настао прошлогодишњим закључком Женевског Саветовања.

После Скупштине Светског Савета Цркава у Њу Делхију, православни представници већ не дају одвојене изјаве, већ се сливају у једну масу заједно са протестантским исповедањима вере. Све одлуке Упсалске Скупштине, донете су у име Цркве Која се увек спомиње само у једнини.

Ко то говори? Коме је дато право да даје еклисиолошке судове, не само у своје име, већ и у име целе Православне Цркве?

Молим Вас, Преосвећена сабраћо, погледајте списак цркава, које учествују у екуменистичком покрету и у Светском Савезу Цркава. Узмите макар прве редове списка са 444. стране Извештаја, под насловом „The Uppsala 68 Report“.

Тамо ћете видети следеће називе:

Евангелистичка црква на реци Ла Плата,

Методистичка црква Аустралије,

Црква Христа у Аустралији,

Англиканска црква Аустралије,

Конгрегациони савез у Аустралији,

Презвитеријанска црква Аустралије…

Треба ли и даље набрајати? Није ли јасно да су већ у првим редовима наведена вероисповедања дубоко раличита од Православља, која одричу Свете Тајне, свештенство, црквено предање, свештене каноне, не поштују Мајку Божију и светитеље и тако даље. Ми бисмо морали да набројимо скоро све наше догмате да бисмо указали на све оно што у Православном учењу не прихвата већина чланова Светског Савета Цркава, упркос чему је Православна црква сада именована као његов органски члан.

Међутим, у име тог разнородног сабрања представника свих могућих јереси, Упсалска Скупштина сво време изјављује: Црква учи, Црква чини ово, Црква чини оно…

О тој смеши заблуда, које су се веома удаљиле од предања, у одредби: “О Светом Духу и католичности Цркве“, каже се: “Свети Дух није само сачувао Цркву у прејемству (наслеђу) своје прошлости: Он је такође непрестано присутан у Цркви, остварујући њено унутрашње обнављање и препород“ (стр. 16).

Ми се питамо, где је “наслеђе прошлости“ код презвитеријанаца? Где је присуство Светог Духа код оних који не признају Свете Тајне? Како се може говорити о саборности код оних који не прихватају одлуке Васељенских Сабора?

Када би овој вероучитељној одредби претходиле речи које указују на то да један део цркве учи тако а други део другачије, и када би засебно било посведочено истинско учење Православне Цркве – то би одговарало стварности. Али тога нема, и у име разноразних вероисповедања се говори: “Црква учи“.

То је већ само по себи исповедање протестантског учења о Цркви, као оној која укључује у себе све оне који се називају хришћанима, макар они и немали општење међу собом.

Међутим, онај ко не прихвата то учење, не може бити органски члан Савета Цркава, јер се на њему заснива сва идеологија те организације.

Истина, резолуција “О Светом Духу и саборности Цркве“ пропраћена је у извештају низом напомена ситним словимао томе да,  због спорова, она не представља коначно решење већ материјал за разматрање цркава.

Па ипак, по питању других, сличних резолуција, таквих примера нема. Из протокола се не види да су православни представници изјавили да Скупштина не може да говори у име Цркве у једнини, и тако је свуда, у свим одредбама, без иједне сличне примедбе о томе.

Напротив, Високопреосвећени архиепископ Јаков, одговарајући у име Скупштине на поздрав шведског архиепископа, рекао је: “Као што је Вама добро познато, Црква Васељене је призвана да свету који то тражи, пружи потпуни доказ и сведочанство своје вере“. (стр. 103).

О каквој “Цркви Васељене“ говори ту архиепископ Јаков? О Православној?

Не. Он ту говори о Цркви која обједињује сва исповедања, о цркви Светског Савета Цркава.

Ова тенденција је нарочито видљива у Извештају Комисије за Веру и Поредак. У резолуцији у њеном Извештају, после набрајања успеха екуменизма, каже се: “Ми се слажемо са одредбом Комисије за Веру и Поредак, прихваћеном на њеном Бристолском заседању, да се настави њен програм изучавања јединства Цркве у ширем контексту изучавања јединства човечанства и твари. Ми истовремено поздрављамо изјаву Комисије за Веру и Поредак, да њен задатак остаје “објављивање јединства Цркве Исуса Христа“, као и то да стави пред Савет и цркве “обавезу да пројављују то јединство у име њиховог Господа и ради бољег остварења Његове мисије у свету“ (стр. 223).

Јасна тенденција свих тих резолуција је та да, упркос спољашњој раздељености цркава – постоји њихово унутрашње јединство. Задатак екуменизма у том светлу, састоји се у томе да ово унутрашње јединство постане уједно и спољашње, путем различитих пројава тог стремљења ка споља.

Да бисмо све то оценили са тачке гледишта Православне Цркве, довољно је замислити какву би реакцију на то имали Свети Оци Васељенске Цркве. Може ли ико да замисли да би Православна Црква тог времена могла да изјави да је органски члан друштва које обједињује евномијанце, аномеје, аријанце, полуаријанце, савелијанце и аполинаријевце?

Наравно да не. Напротив, 1. правило Другог Васељенског Сабора не позива на органско јединство са њима, већ их предаје анатеми. На сличан начин поступају и следећи Васељенски Сабори са другим јересима.

Органска припадност православних, заједници савремених јеретика, ове последње не освећује, већ православне који ступају у њу избацује из саборног православног јединства. Саборност (католичност) обухвата сва покољења Светих Отаца. Свети Викентије Лерински у свом бесмртном делу пише: “Никада се није дозвољавало и никада се неће дозвољавати да се хришћанима објављује (проповеда) нешто што они раније нису примили – а увек је било, јесте и биће наша дужност да анатемишемо оне који објављују (проповедају) било шта друго, осим оног што је једном заувек прихваћено“.

Хоће ли неко рећи да су се времена променила и да јереси сада нису тако зле и рушитељске, као у дане Васељенских Сабора? Али зар су протестанти који одричу поштовање Богоматере и светих, који не признају благодат јерерхије или римотаколици који измишљају нове заблуде, ближи Цркви него аријанци или полуаријанци?

Али, ако савремени исповедници јереси и нису тако ратоборни у односу према Православној Цркви као они древни, то није зато што су њихови погледи ближе Њој, већ зато што су их протестантизам и екуменизам васпитали у убеђењу да на земљи нема једне истините Цркве, нема једног истинитог исповедања, већ постоје само заједнице људи, заблуделих у различитом степену. То учење само по себи укида ревност у исповедању онога што се сматра за истину и зато савремени јеретици изгледају мање сурови него древни.

Па ипак, сама та равнодушност према истини у много чему је гора него способност да се ревносно штите заблуде прихваћене за истину. Рекавши “Шта је истина?“, Пилат није могао да се обрати у веру, али је гонитељ хришћанства, Савле – постао апостол Павле. Зато ми и читамо у Апокалипси страшне речи упућене анђелу Лаодикијске цркве: „Знаю твои дела: ты ни холоден, ни горяч; о, если бы ты был холоден или горяч. Но поелику ты тепл, а не горяч и не холоден, то Я извергну тебя из уст Моих“ (Апок. 8, 15-16). (Знам твоја дела, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих). (Откр. 3,15-16).

Екуменизам чини Савет Цркава таквом заједницом, у којој сваки члан са лаодикијском равнодушношћу према истини признаје заблуделима и себе и друге, бринући се само како да пронађе формуле које би биле прихватљиве за све. Да ли је тамо место у својству органског члана – Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је свагда исповедала да нема ни мрље ни порока, јер јој је глава Сам Христос?

57. (68.) правило Картагенског сабора каже за Цркву да је она “голубица“ (Песма над песмама 2,10), “једина мајка свих хришћана, у којој се спасоносно примају сва вечна и животворна Тајинства која, између осталог, оне који пребивају у јереси предају свакој осуди и казни.“

Ми још сматрамо за дужност да изјавимо да Руска Православна Црква није законито и правилно представљена на Свеправославним саветовањима, које сазива Његова светост патријарх Атинагора. Они епископи који иступају на тим саветовањима у име Руске Цркве, на челу са митрополитом Никодимом, не представљају истинску Руску Цркву већ само оне јерархе који, по вољи атеистичких власти, носе титуле појединих епархија Руске Цркве. О томе смо већ имали прилике да подробније пишемо Његовој светости, патријарху Атинагори. Ова лица учествују на иностраним скуповима само уколико је то угодно грађанској власти, најсуровијој у историји света. Пред њом бледе Неронова зверства и мржња према хришћанству Јулијана Одступника.

Не треба ли приписати утицају посланика те власти, у значајној мери, и све политичке одлуке Скупштине у Упсали, које понављају низ парола добро познатих из комунистичке пропаганде на Западу?

У завршној речи, председавајући др. Пајн је говорио о томе да “Црква Исуса Христа треба активно да показује састрадавање Христово у свету који је у невољи“ (стр. 272). Али нити он нити ико други ни једном речју није споменуо милионе мученички пострадалих хришћана у СССР, нико није изустио ни речи саосећања за њихову судбину.

Лепо је изражавати саосећање са гладним становницима Бијафре, са онима који страдају од непрестаних оружаних сукоба на Средњем Истоку или у Вијетнаму, али зар се тиме исцрпљују данашња људска страдања? Зар чланови Светског Савета Цркава не знају за прогон религије у СССР? Зар им није познато да тамо царује обесправљеност? Зар они не знају да се тамо затворени и разрушени храмови броје у многим хиљадама? Зар не знају да се тамо мученици за веру броје у милионима, да се не штампа Слово Божије, а да се за његово ширење шаље на принудни рад? Зар не знају за забрану да се деца уче основама вере, па чак и да се доводе на богослужење? Зар не знају за хиљаде депортованих због вере, за децу отету од родитеља да не би добила религиозно васпитање?

Све то је, наравно, добро познато свакоме ко чита новине, али се о томе не говори ни у једној одредби Светског Савеза Цркава. Екуменистички свештеници и левити пролазе ћутке и незаинтересовано, чак не бацивши ни поглед на измучене хришћане у СССР. Они ћуте о њима зато што званични представници Руске Цркве, и поред све очигледности, одричу те прогоне да би угодили грађанској власти.

Ти људи нису слободни. Хтели они то или не, они су принуђени да говоре оно што им прописује комунистичка Москва. Тежина прогона их чини достојнијим сажаљења него  осуде. Али, будући морални заробљеници безбожника, они не могу бити истински представници Руске Православне Цркве, измучене, обесправљене и безгласне, прогнане у тамнице и катакомбе.

Покојни патријарх Сергије и садашњи патријарх Алексеј нису били изабрани по правилима донешеним на Сверуском Црквеном Сабору 1917. године, када је обновљена Патријаршија, него по указу најжешћег прогонитеља Цркве у историји – Стаљина.

Можете ли да замислите епископа Рима, изабраног по указу Нерона? – А Стаљин је био много пута гори од њега.

Јерарси одабрани од Стаљина морали су да обећају своју покорност атеистичкој власти чији је циљ, по комунистичком програму – уништење религије. Садашњи патријарх Алексеј је писао Стаљину одмах по кончини свог претходника, да ће чувати верност његовој влади: „Радећи у пуном јединству са Саветом за Дела Руске Православне Цркве, заједно са Светим Синодом који је успоставио покојни Патријарх, бићу заштићен од грешака и погрешних корака“.

Свима је познато да „грешке и погрешни кораци“ на језику московских властодржаца значе одступање у било чему од указа комунистичке власти.

Ми можемо да жалимо несрећног старца, али га не можемо признати за закониту главу Руске Цркве, чијим неотуђивим делом сматрамо и сами себе.

На патријарха Алексеја и његове сараднике нарочито се односи претња 30. Апостолског правила, и 3. правила Седмог Васељенског Сабора: „Аще который епископ, мирских начальников употребив, через них получит епископскую в Церкви власть, да будет извержен и отлучен, и все сообщающиеся с ним“. (Ако неки епископ, употребивши светске властодршце, преко њих добије епископску власт у Цркви, да буде свргнут и одлучен – он и сви који су у општењу са њим.)

Епископ Далматински Никодим (Милаш – прим.прев.) у тумачењу 30. Апостолског правила каже: „Ако је Црква осуђивала незаконити утицај светске власти приликом постављања епископа у времена када су владари били хришћани, тим пре је, дакле, била дужна да осуди то, када су владари били незнабошци.“ А шта рећи онда када патријарха и епископе постављају отворени и борбени непријатељи сваке религије?

Када је део епископата на челу са покојним патријархом, тада митрополитом Сергијем, стао на пут саглашавања са безбожним непријатељима Цркве 1927. године, значајан део, и најуторитативнији део епископата, на челу са митрополитом Јосифом Лењинградским и првим кандидатом патријарха Тихона за дужност мјестобљуститеља (чувара трона – прим.прев.)  – митрополитом Казанским Кирилом, није пристао да иде тим путем, претпостављајући томе прогоне и мучеништво. Митрополит Јосиф је већ тада дошао до закључка да при постојећој власти, која је отворено поставила за свој циљ искорењивање религије свим средствима, законито постојање црквене управе постаје немогуће без исувише великих и греховних компромиса. Он је зато приступио тајним хиротонијама владика и свештеника, створивши тако Катакомбну Цркву која у тајности постоји све до данас.

Њу безбожници ретко спомињу из страха да је не учине још познатијом. Само се јако ретко у совјетској штампи појави саопштење о суђењу некоме од њених чланова. Али о њој говоре приручници за оне који раде на ширењу атеизма у СССР. Такозвани основни подаци о тој тајној цркви, под именом “Истинита Православна Црква“, наведени су у приручнику под заглављем “Речник атеисте“, изданом у Москви 1964. године.

Без отворених храмова, на тајним окупљањима, слично катакомбним сабрањима древних хришћана, ти исповедници вере савршавају своје молитве, остајући невидљиви за спољни свет. Управо они и јесу истински представници Руске Православне Цркве, а њихова ће сва  величина постати позната свету тек после пада комунистичке власти.

Из тог разлога, иако су представници Московске Патријаршије учествовали у одлукама прошлогодишњег Свеправославног Саветовања у Женеви, ми сматрамо да су све одлуке тог саветовања, а нарочито одлуку о томе да Православна Црква постане органски члан Светског Савета Цркава – донете без учешћа Руске Православне Цркве. Та црква је принуђена да буде безгласна, а ми, њени слободни представници, тугујемо због тога што је једна таква одлука била донета. Ми категорички протестујемо против те одлуке, противне природи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Отров јереси није толико опасан када њена проповед долази само извана. Много пута је опаснији отров који постепено, у све већим и већим дозама,  уносе у организам они који би, по свом положају требало да буду – не тровачи, већ духовни лекари.

Зар ће православни епископ заиста остати равнодушан према тој опасности? Неће ли бити прекасно да се заштите наше словесне овце, када их вукови већ буду прождирали пред очима пастира, у самом тору?

Зар се већ не види подигнут божански мач (Мт. 10, 34), који раздељује оне који су верни исконском исповедању свете Цркве, од оних који ће се, по речима Најсветијег патријарха Атинагоре у његовом поздравном говору на Скупштини у Упсали, трудити да створе “нови правац у екуменистичком покрету“, ради остварења “опште хришћанске обнове и јединства“, путем реформаторства и равнодушности према истини?

Ми смо горе, чини нам се, већ довољно јасно показали, да то назови-јединство није јединство у чистоти истине Православља, већ смеша белог и црног, добра и зла, истине и заблуде.

Ми смо раније већ протестовали против неправославних екуменистичких иступа патријарха Атинагоре и високопреосвећеног архиепископа Јакова, у писмима која су била широко разаслата епископима у разним земљама. Добили смо из неколико земаља изразе сагласности са нама.

Али, сада је дошло време када протест треба да иде гласније и шире, да би зауставио дејство отрова док још није стекао такву снагу, какву су у своје време имале древне јереси аријанства или несторијанства или евтихијанства, које су потресале цело тело Цркве, тако да се чинило да јерес може да прогута Православље.

Ми се обраћамо свим преосвећеним епископима Православне Цркве, умољавајући их да проуче предмет наше посланице и устану у заштиту чистоте Православне вере. Такође, усрдно молимо за њихове молитве за Руску Православну Цркву која страда од безбожника, да би Господ скратио дане њених искушења и ниспослао јој слободу и мир.

† Митрополит Филарет, Председавајући Архијерејским Синодом

Руске Православне Заграничне Цркве.

Њу Јорк

14/27. јула 1969. Године

Недеља Светих Отаца

Шест Васељенских Сабора

Извор: http://vishegorod.ru/index.php?id=380&Itemid=1&option=com_content&task=view

Превод: Православна породица, октобар 2015.

ДРУГА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1972)

Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве

Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава, Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима.

Сваком епископу поверен је народ Господњи у његовој епархији и он ће за њих дати одговор Богу (Ап. 39). По 34-ом Апостолском правилу „епископ чини само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају“.

Ипак, догађа се да неке појаве по своме значају могу да утичу не само на чада једне епархије, већ и на многе Помесне Цркве истовремено. Такве појаве васељенског карактера не могу више бити ствар која се не тиче сваког православног епископа, као прејемника Светих Апостола који је постављен да штити своју паству од различитих саблазни. Нарочито се то односи на наше доба, када се помоћу технике различите вести и идеје тако брзо шире.

Наша паства, која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је по целом свету. Зато се речено на њу односи и више него на било кога другог.

Услед тога и наши епископи на својим Саборима не могу ограничавати свој суд уским границама пастирских и административних проблема који се појављују у њиховим епархијама, него су принуђени да обрате пажњу и на питања од општег значаја за сав православни свет, јер несрећа за једну Цркву треба да буде несрећа и за другу, и да од ње захтева живо учешће (Фил. 4,14-15; Јевр. 10,33). Ако је свети Апостол Павле патио са онима који пате и пламтео са онима који.су били саблажњени, можемо ли ми, архијереји Божији, да остајемо равнодушни према расту заблуде која прети спасењу душа многе наше браће у Христу?

Покретани таквим осећањем, ми смо се већ једном обраћали Посланицом Туге свим епископима свете Православне Цркве. Било нам је драго када смо сазнали да је у складу са нашим обраћањем неколико архијереја Грчке Цркве недавно упутило свом Синоду представку о томе како је неопходно да се о екуменизму суди као о јереси и да се размотри питање припадности Светском Савету Цркава. Радујемо се тако здравој реакцији на ширење тзв. екуменизма, јер она нам улива наду да ће Црква бити заштићена од новог потреса који јој прети.

Од времена када је написана наша прва Посланица Туге, прошле су две године. Иако су се у Грчкој сада појавиле нове изјаве о неправославности екуменизма, ипак ни једна Православна Црква још није објавила да иступа из Светског Савета Цркава.

У нашој првој Посланици Туге (1969.) ми смо јасно представили у којој је мери органска припадност Православних Светском Савету Цркава, основаном на чисто протестантским начелима, противна елементарним начелима православне еклисиологије. Сада, по овлашћењу нашег Сабора, желели бисмо да продубимо наше претходно упозорење и да покажемо тај бездан јереси против самог појма Цркве, у који се увлаче сви учесници екуменистичког покрета.

Његов садржај врло јасно је одредио католички теолог Ив М. Ж. Конгар.

Он пише да је то „покрет, који подстиче хришћанске цркве да желе обнову изгубљеног јединства, и зато да добро упознају себе и схвате једна другу“. Даље он каже да овај покрет „представља целину осећања, идеја, послова и институција, скупштина или конференција, церемонија, манифестација и издања, који су усмерене ка томе да припреме успостављање новог јединства, не само појединих хришћана, него и фатички постојећих посебних цркава. Заправо, реч „екуменизам“ – наставља он – која је протестантског порекла, сада одређује конкретну реалност: укупност свега набројаног на основу прихватања једног броја веома одређених убеђења. Ово није жеља или покушај сједињења оних који су сматрани подељенима у једну цркву, која се сматра за једину истиниту. Екуменизам почиње тамо где се прихвати да у свом данашњем облику ни једно хришћанско исповедање не поседује пуноћу хришћанства; ако је неко од њих и истинско, оно ипак као исповедање не поседује пуноћу истине, него ван њега поетоје и друге хришћанске вредности, не само код хришћана који су од њега одвојени вероисповедањем, него и у другим црквама и другим исповедањима као таквим“.

Оваква дефиниција екуменистичког покрета, дата од стране римокатоличког теолога пре тридесетчетири године, остаје тачна и данас, с том разликом што се током ових година покрет још више развио, откривајући нове и још опасније перспективе.

На жалост, последње време изобилује чињеницама које сведоче о томе да су неки представници Православних Цркава у своме дијалогу са онима који верују другачије, усвојили чисто протестантску еклисиологију, за којом следи и протестантски приступ питањима црквеног живота, који је свој израз добио у данас тако распрострањеном модернизму.

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима. У Русији он се појавио почетком двадесетих година нашег века, у тзв. обновљенском покрету, или „Живој цркви“. На Оснивачкој скупштини „Живе цркве“, 29. маја 1922. године, њени циљеви били су одређени као „преиспитивање и измена свих области црквеног живота, онако како то тражи савременост“. Ово је био покушај реформације прилагођене условима комунистичког уређења. Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота. Ми видимо како у западним исповедањима ово доводи до укидања постова, до крајњег скраћивања и упрошћавања богослужења и, на крају, до потпуног духовног оиустошења, које је понекад повезано са попустљивошћу према противприродним пороцима, не искључујући чак ни грехе за које св. Апостол Павле вернима саветује да их чак и не помињу.

Управо модернизам лежао је у основи одлука несрећног Свеправославног Конгреса у Константинопољу из 1923. године, на који су очигледно утицај извршила настојања обновљенаца у Русији.

После ове Конференције, низ Цркава, иако није у потпуности пошао путем реформи које су тамо предлагане, ипак је прихватио западни календар, а понегде чак и западну пасхалију.

Ово је био први корак Православне Цркве на путу модернизма: изменити поредак црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретичких заједница. У питању је било нарушавање принципа установљених црквеним канонима, који су, напротив, усмерени ка одвајању верних од оних који мисле другачије него православна Црква, а не ка зближавању са њиховим молитвеним животом (Ти. 3,10; Апост. 10,46,65; Лаод. 32,33,37 идр.).

Жалостан плод ове реформе било је нарушавање јединства молитвеног живота православних хришћана у разним деловима света. У време док једни славе Рождество Христово заједно са јеретицима, други још посте. Такве поделе понекад настају у једној истој Помесној Цркви. Понегде се чак допушта празновање Пасхе по западној пасхалији. Тако се у име зближавања са онима који верују другачије, напушта принцип прихваћен на Првом Васељенском Сабору, да се сви православни хришћани, по целом свету истовремено, једним устима и једним срцем радују и славе Васкрсење Христово.

Покушаји увођења реформи без обзира на претходне општецрвене одлуке и обичаје – упркос 2-ом правилу Шестог Васељенског Сабора – стварају само неред. О томе је лепо говорио блажене успомене Патријарх Србски Гаврило (Дожић) на црквеном саветовању у Москви 1948. године.

„Последњих година – рекао је он – појављују се у Православној Цркви разна стремљења која изазивају оправдане стрепње за чистоту њеног вероисповедања и за њено догматско и канонско јединство.

Сазивање Свеправославног Конгреса и Ватопедске Конференције од стране Васељенског Патријарха, са циљем да се припреми свеправославна предсаборска комисија (просинод), нарушило је једанство и сарадњу Православних Цркава. С једне стране одсуство Руске Православне Цркве на овим скуповима, а са друге журба и једнострани поступци неких Помесних Цркава и непромишљени иступи појединих њихових представника, унели су у живот Источне Цркве хаос и аномалије.

Једнострано увођење новог Григоријанског календара у неким Помесним Црквама и очување етарог календара у другим, поколебали су јединство Цркве и унели тешке потресе у живот оних који су тако лако прихватили нови календар“.

Недавно је проф. Теодор, један од представника Грчке Цркве на Конференцији у Шамбезију 1968. године, истакао пренагљеност календарске реформе у Грчкој, указујући на то да Грчка све до данас страда од поделе изазване том реформом.

Осетљивој савести многих чада Цркве није промакло то да је календарском реформом већ положен темељ преиспитивања целокупног устројства православног живота, који је освећен многовековним предањем и утврђен одредбама Васељенских Сабора. Већ на Константинопољском Конгресу покренуто је питање другобрачности свештенства и других реформи. У то време Архиепископ Северне и Јужне Америке (Константинопољске Патријаршије), Јаков, заложио се за увођење жењеног епископата.

Снага Православља одувек је била у чувању свих начела Црквеног Предања. Међутим, осим реформе календара, у програм будућег Великог Сабора покушавају да укључе не старање за што боље очување поменутих начела, него преиспитивање целокупног устројства живота Цркве, почев од укидања постова, другобрачности свештенства и свега осталог, изналазећи тако путеве за зближавање са начином живота јеретичких заједница.

На жалост, у последње време ми видимо обележја таквог развоја екуменизма уз учешће православних, да је он постао озбиљна претња, водећи ка потпуном уништењу Православне Цркве путем њеног утапања у море јеретичких заједница.

Питање јединства сада се не ставља у ону раван у коју су га стављали Свети Оци. За њих, када је реч о јеретицима, радило се о присаједињењу које је било условљено прихватањем свих православних догмата и повратком у наручје Православне Цркве. Екуменистичко виђење подразумева да обе стране – и православни и неправославни – негде греше, али могу да се сједине ничега се не одричући, при чему се ово односи не само на римокатолике, него и на протестанте. Патријарх Константинопољски Атинагора јасно је то изразио у својој поздравној речи кардиналу Вилебрандсу у Константинопољу 30. новембра 1969. године.

Патријарх је кардиналу пожелео да његова делатност „означи нову епоху прогреса, не само у ономе што се тиче наших двеју Цркава, него и свих хришћана“. Патријарх одређује нови приступ проблему јединства тако, да „нико од нас не позива другог према себи, него, као Петар и Андреј, заједнички се упутимо ка Исусу, једином и заједничком Господу, Који нас сједињује у једно“.

Недавна размена посланица између Римског Папе Павла VI и Патријарха Атинагоре лродубљује и развија ово неправославно схватање, што је нас дубоко узнемирило.

Ободрен разним изјавама Предстојатеља Константинопољске Цркве, Папа му је 8. фебруара 1971. написао: „Верне, који су се окупили у базилици Св. Петра у недељу јединства, ми подсећамо, да између наше Цркве и уважених Православних Цркава већ постоји, макар и несавршено, али готово пуно општење, које проистиче из нашег заједничког учешћа у Тајни Христовој и Његовој Цркви“.

У овим речима садржано је ново за римокатолике, али за протестанте старо учење о томе да је подела које постоје међу хришћанима на земљи у суштини привидна, и да она не допире до неба. Оно што је Спаситељ рекао Својим ученицима о значају кажњавања оних који су непослушни Цркви (Мт. 18,18), на тај се начин сматра неделотворним. Такво учење представља новину не само за православне, него и за Рим. Енциклика „Мог1аНшп Апипоб“, коју је 1928. године издао Папа Пије XI, била је сасвим другог садржаја. Ипак, римокатолици су за нас „изван“, и промене у њиховом мишљењу нас се директно не тичу. Њихово приближавање протестантској еклисиологији тиче нас се само утолико, уколико се оно одвија истовремено са усвајањем таквих погледа и од стране оних, који настављају да себе називају православним хришћанима. Екуменисти међу православнима и екуменисти међу католицима и протестантима, постају истомишљеници у једнојистој јереси.

Патријарх Атинагора је 21. марта 1971. у истом духу одговорио на Папину посланицу. Наводећи његове речи, посебно ћемо истаћи најважније догматске изразе у њима.

Занемарујући догматску сагласност, Папа позива Патријарха Атинагору „да учини све што је могуће како би што пре дошао толико жељени дан, када ћемо у форми саслуживања моћи заједно да се причестимо из једне чаше Спаситељеве“, док му Патријарх Атинагора одговара у истом смислу.

Називајући папу својим „старијим братом“, Патријарх пише да хоће да се потчини „божанској вољи Господа, који жели да Црква буде видљиво једна у целом свету, тако да би цео свет могао бити обједињен у њој. Ми се спокојно предајемо Духу Светоме, који нас води ради тврдог продужавања и усавршавања светог дела које сте Ви започели и развили у нашој светој и општој жељи да створимо и покажемо свету једну, свету, саборну и апостолску Цркву“.

Даље Патријарх пише: „Заиста, чак и ако су се Цркве Истока и Запада одвојиле једна од друге, Само Господ зна из ког разлога, оне ипак нису биле одвојене од постојања њиховог општења у тајинству Бога и Човека Исуса и Његове Богочовечанске Цркве“.

Патријарх са жалошћу каже како „смо били одвојени од љубави један према другом и зато смо били лишени светог блага једнодушног исповедања вере Христове“. Он пише да је „од нас био одузет такође и благослов да заједно приступамо олтару и причешћујемо се тим драгоценим Телом и драгоценом Крвљу, без обзира на то што нисмо престајали да признајемо један другом ваљано апостолско свештенство и ваљано савршавање Свете Тајне Евхаристије“.

Сада је међутим, сматра Патријарх, код обе стране приметна жеља да се врате у општење, зато он пише да смо „призвани да идемо према потпуном јединству у саслуживању и причешћивању Телом и Крвљу Христовом из једне Чаше“.

У овој посланици изнесено је много неправославних схватања, која по своме логичком развитку доводе до најпогубнијих закључака.

Екуменисти које предводи Патријарх Атинагора не верују у Цркву у оном облику у коме ју је основао Спаситељ. Упркос Његовој речи (Мт. 16,18) она више за њих не постоји, а Патријарх хоће да заједно са Римским Папом „створи и покаже“ нову Цркву, која обједињује цело човечанство.

Нису ли ужасне те речи „створити и показати“ у устима православног Патријарха? Не представљају ли оне одрицање од Цркве Христове која постоји? Да ли је могуће створити нову Цркву, а при томе се претходно не одрећи оне Цркве коју је створио Господ? Ономе ко припада њој и верује у њу није потребно стварање никакве нове цркве.

Па ипак, и ту „стару“ Цркву светих Апостола и светих Отаца Папа и Патријарх представљају у искривљеном облику, зато да би је у мислима читалаца привидно повезали са новом црквом коју стварају. Цркви Христовој покушавају да припишу особине те нове цркве, коју хоће да створе.

Зато се труде да покажу како поделе између Православља и Католиштва заправо никада није ни било.

У својој заједничкој молитви у храму Св. Петра и Павла у Риму, Патријарх Атинагора и Папа Павле VI су изјавили да се сматрају већ сједињеним „у проповеди Јеванђеља, у истом крштењу и учешћу у истим Светим Тајнама и истим благодатима“. Ако су Патријарх и Папа објавили скидање Анатема које су постојале више од деветсто година, значи ли то да су свима познати узроци поделе престали да постоје? Да ли су нестале те заблуде Рима, којих је сваки Латин морао да се одрекне приликом присаједињења Православној Цркви?

Римокатоличка црква са којом Патријарх Атинагора жели да има литургијско општење и са којом је преко Митрополита Лењинградског Никодима и других ушла у општење Московска Патријаршија – то више чак и није иста она са којом је унију одбио Свети Марко Ефески, а за њим и цела Православна Црква. Она се од тог доба увођењем нових догмата још више удаљила од Православља, а сада све више и више прихвата начела реформације, екуменизма и модернизма.

Цели низ одлука Православне Цркве сматрао је Латине за јеретике. Ако су их ту и тамо примали у општење по истом поретку као аријанце, вековима, све до наших дана, Грчке Цркве су их примале кроз крштење. Ако су у прво време после 1054. године Латини различито прихватани у Грчкој и у Руској Цркви – час кроз крштење, час кроз миропомазање – то је зато што су их сви сматрали за јеретике, али нису имали опште установљену праксу њиховог примања у Православну Цркву. Тако, на пример, на самом почетку XII века србски кнез, отац Стефана Немање, био је принуђен да свога сина крсти латинским крштењем, да би га потом по повратку у Рас поново крстио православно.

Професор Е. Е. Голубински, у свом капиталном делу „Историја Руске Цркве“ из 1904. године, описујући односе Руса према латинству, наводи много чињеница које указују на то да су и поред различитих облика примања Латина у наручје Православне Цркве у разним периодима, тј. или кроз крштење или кроз миропомазање, и Грчка и Руска Црква полазиле од тога да су они јеретици.

Зато тврдња да је тобоже током ових векова „јединство кроз општење у Светим Тајнама, а посебно у Евхаристији (Између Православне Цркве и Рима), несумњиво било сачувано“ никако не одговара стварности. Подела између нас и Рима је постојала и постоји, и то не привидно, него реално.

Она може бити привидна само за оне који не верују у силу Спаситељевих речи упућених светим Апостолима, а преко њих и њиховим наследницима: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт. 18,18).

Спаситељ каже: Заиста, тј. Истину вам Говорим, а Патријарх му противречи и објављује да је то што Он каже неистина. По његовим речима излази да су Латини, без обзира на то што су од стране целе Православне Цркве сматрани за јеретике, што им није давано причешће, што су током многих векова примани кроз крштење, и што на Истоку не знамо за одлуку која би то правило укинула да су они ипак остали чланови Тела Христовог и да нису били одвојени од Светих Тајни Цркве. Ту нема логике, ту постоји само одбацивање чињеничне историје Цркве. Ту се у пракси примењује протестантско учење о Цркви, према коме заблуда и одлучење од Цркве које је њоме изазвано не онемогућује припадност Цркви. Другачије речено, „општење у тајни Бога и Човека Исуса“ није условљено постојаном припадношћу Православној Цркви.

У покушају да се нађе било какво оправдавање ове екуменистичке теорије, труде се да нас убеде како је у прошлости већ допуштана припадност Цркви без догматског слагања са њом. Патријарх Атинагора и званично саопштење Фанара које прати објављивање његових писама Римском Папи, труде се да, упркос чињеницама које смо навели, сугеришу како Источна Црква није прекидала општење са Римом кад се тамо већ појавило неслагање са њом. У историји се могу наћи појединачни факти општења у неким местима чак и после 1054. године. Може се приметити и то, да се ни пре ове године источни јерарси нису либили да као јерес окарактеришу разна лажна учења која су се појавила у крилу Римске Цркве.

Али дуготрајна болест која претходи смрти ипак је болест, и смрт која је њоме изазвана остаје смрт, ма како касно наступила. Одступање од учења Цркве не развија се увек брзо. Оно је резултат извесног процеса. У односу на Рим, овај процес се појавио већ за живота Св. Патријарха Фотија, али је тек касније, 1054. године, дошло до одвајања Рима.

Преписка Најсветијег Патријарха Атинагоре са Римским Папом принудила нас је да се зауставимо на односу Православне Цркве према Риму. Али Патријарх Атинагора, као вођа екумениста, иде и даље од признавања римокатолиштву једнакости са Православљем. Позната је његова изјава г. Роже Шутцу, пастору Реформатскопротестантске цркве Швајцарске: „Хоћу да Вам одам признање. Ви сте – свештеник, и ја бих могао да из Ваших руку примим Тело и Крв Христову“. Следећег дана је додао: „Ја бих код Вас могао да се исповедим“.

У име остварења таквог општења са јеретицима екуменистима, православни екуменисти подривају значај Васељенских Сабора, као што се то показало приликом преговора са представницима монофизита.

На саветовању са њима у Женеви потпуно јасну православну тачку гледишта штитили су у суштини само један или двојица учесника, док су истовремено други показали екуменистима својствену тежњу да поштопото дођу до општења у Светим Тајнама, макар и пре но што монофизити дођу до једномислености са Православном Црквом. Представник Грчке Цркве, Романидис, је оправдано за православне учеснике Саветовања рекао: „Ми смо све време били објекат екуменистичке тактике, која има за циљ да постигне узајамно општење или сједињење без сагласности у вези са Халкидоном и V, VI и VII Васељенским Сабором“.

Као резултат те тактике, један од закључака Саветовања (8.) води ка томе да покаже могућност постизања споразума о сагласности, који не би био у равни исповедања вере или догматског опредељења, него би представљао темељ на коме би православни и монофизити могли да предузму кораке ка сједињењу и заједничкој Евхаристији.

Без обзира на сасвим категоричну тврдњу монофизита како они не могу да прихвате Васељенске Саборе почев од Халкидонског, православни су потписали резолуцију (6.) према којој нема потребе да они прихвате Диоскора као светитеља, ни монофизити Папу Лава. Но, успостављање општења јасно подразумева да формално буду скинуте анатеме са обе стране.

На другој конференцији, у Адис-Абеби, неправославне изјаве представника Православних Цркава биле су подржане од стране Митрополита Лењинградског Никодима и протојереја Виталија Борова. Тако је било прихваћено да међусобне анатеме могу да буду одбачене. „Да ли је за то потребна званична декларација или церемонија? Многи од нас мисле да је много једноставније тихо одбацити анатеме, како су неке Цркве већ почеле да чине“.

У овом случају опет се у пракси остварује протестантска концепција о Цркви. Сагласно њој, догматска заблуда и одлучење које је њоме изазвано нису препрека јеретицима да би припадали Цркви.

Отац Виталије Боров је то у Адис-Абеби јасно исказао у реферату под називом „Прихватање светих и проблем анатема“. Он тврди да су монофизити и римо-католици – пуноправни чланови Тела Христовог. Он такође тврди да православни, римо-католици и монофизити „имају једно Свето Писмо, апостолско предање и свештено порекло, и у суштини исте Свете Тајне и исте догмате; они представљају у суштини Цркве исте вере, исте побожности и истог пута ка спасењу“.

Уз овакав приступ, не изненађује што у узајамним односима између православних присталица екуменизма, римо-католика, протестаната и анти-халкидонаца царује компромис. Превазилазећи чак и самог Патријарха Атинагору, представник Московске Патријаршије Митрополит Никодим је 14. децембра 1970. године у Риму, савршавајући Литургију у цркви Св. Апостола Петра, својим рукама причестио католичке клирике, уз певање хора студената Понтификалног Колеџа.

У позадини таквих практичних остварења тзв. екуменизма, назиру се и шири циљеви, усмерени ка потпуном уништењу Православне Цркве.

Светски Савет Цркава и дијалози између различитих хришћанских исповедања, па чак и између различитих религија (ислама и јудаизма на пример), представљају карике у ланцу у који, по замисли екумениста, треба да се укључи цело човечанство. Овај задатак јасно је постављен на Скупштини Светског Савета Цркава у Упсали 1967. године.

Све то би, по мишљењу екумениста, требало да се оствари кроз нарочит сабор, који би у њиховим очима био заиста васељенски, док раније Васељенске Саборе они не прихватају у потпуности као такве. Пут је указан у римокатоличком журналу „Иреникон“ и састоји се у следећем:

„1. Гестови помирења, за које као пример може да послужи скидање одлучења из 1054. године између Рима и Константинопоља.

2. Општење у евхаристији, или, другим речима, позитивно решење проблема узајамног општења (интеркомунион)…

3. Јасна свест о томе да припадамо васељенској целини (хришћанству), којој различитост треба да уступи место…

4. Овај сабор треба да буде знамење јединства људи у Христу“.

Важно је приметити да се појам јединства не везује за припадност једној истинској Цркви. Тамо се каже да се овом подухвату посветио „Католички Секретаријат за Јединство“, о чему је говорио Кардинал Видебрандс у Евијану. С друге стране, Скупштина Одељења за веру и поредак узела је за централну тему „Јединство Цркве и јединство човечанства“. По новом опредељењу, екуменизам обухвата „све, што се тиче обнове и уједињења Цркве, као фрагмента ширења Царства Божијег у свету људи који траже своје јединство“.

На Конференцији Централног Комитета Светског Савета Цркава у Адис-Абеби Митрополит Георгије (Ходр) је изложио реферат који је имао тенденцију да све религије повеже са Црквом. Он хоће да види дах Духа Светога чак и у нехришћанским религијама. По његовом мишљењу, када се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми се сједињујемо са свима онима које обухвата љубав Господња према људима.

Ето куда иде Православна Црква. Спољашња пројава читавог тог подухвата су бесконачни „дијалози“. Православни представници воде дијалоге са римокатолицима и Англиканцима. Ови пак, са своје стране, воде дијалоге један са другим, као и са лутеранима, другим протестантима, па чак и са јеврејима, муслиманима и будистима.

Недавно је представник Патријарха Атинагоре у Северној и Јужној Америци, Архиепископ Јаков, узео учешћа у дијалогу са јеврејима. Он је и сам приметио да, колико му је познато, ни у једном ранијем периоду историје није било „богословског дијалога са јеврејима под званичним покровитељством Грчке Цркве“. Осим питања националног карактера, „група се такође сагласила да проучи литургију са грчким православним научницима, како би преиспитали своје литургијске текстове са тачке гледишта ублажавања помињања јевреја у негативном или непријатељском контексту“.

Као што видимо, Патријарх Атинагора и његови истомишљеници се не ограничавају само на идеју о унији са римокатолицима. Они иду и много даље.

Ми смо већ наводили речи Патријарха Атинагоре, да Господ жели „да Црква буде видљиво једна за цео свет, како би читав свет био обједињен у њој“. У том духу пише и један грчки богослов, професор Филипидис, бивши декан Атинског Богословског факултета. Развијајући екуменистичко учење о Цркви, он долази до оваквих екстремних закључака: каже да се противници екуменизма супротстављају вољи Божијој. Бог, по његовим речима, „обухвата све људе наше планете као чланове Његове Јединствене Цркве, јуче, данас и сутра као пуноћу те Цркве“.

Иако би свакоме ко се и мало разуме у догмате Православне Цркве требало да буде јасно колико је такво схватање Цркве далеко од учења Светих Отаца које исповедамо у Символу Вере, ми не можемо а да не констатујемо каква је противречност у питању.

Где је и када Господ обећао да ће цео свет бити уједињен у Цркву? У питању је хилијастичко очекивање које нема основа у Св. Јеванђељу. Сви су људи позвани на спасење, али далеко од тога да се том позиву сви одазивају. О хришћанима је Спаситељ говорио као о онима који су му дати од света (Јн. 17,6), и молио се не за цео свет, него за људе који су му дати од света (Јн, 17,11). И свети Апостол Јован Цркву ставља насупрот свету и хришћанима говори: Не љубите света ни штоје у свету. Ако неко љуби свет, љубави очеве нема у њему(\. Јн. 2,15).

О чадима Цркве Спаситељ је говорио да од света нису, као ни Ја што нисам од света (Јн. 17,16). Цркву оличену у Апостолима Спаситељ је упозоравао да ће у свету имати само жалост (Јн. 16,33), објашњавајући ученицима: Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света, него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15,19).

Свето Писмо указује на још већу разлику између чада Цркве и остатка човечанства. Апостол Петар, обраћајући се вернима и разликујући их од неверних, каже: Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1. Пет. 2,7-9). Реч Божија нам никако не наговештава победу правде на земљи пред крај света. Она нам не говори о преображавању света у свеобједињујућу цркву, како о томе маштају доследни екуменисти, него упозорава на понестајање вере у последње дане, на велике патње и мржњу свих народа према хришћанима због имена Спаситељевог (Мт. 24,9-12).

Ако је у првом Адаму сагрешило целокупно човечанство, у Новом Адаму – Христу – сједињује се само онај његов део који је рођен свише (Јн. 3,3,7). Док у материјалном свету Бог Својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45), дотле, с друге стране, неправедне Господ не прима у Своје Царство. Њима су упућене страшне речи: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21). Следеће речи Спаситељеве несумњиво се већ односе на јеретике: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу имјасно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23).

Дакле, Господ јеретицима каже: „Ја вас никада нисам знао“, а Патријарх Атинагора се труди да нас убеди како они „никада нису били одвојени од општења у тајни Бога и Човека Исуса и од Његове Богочовечанске Цркве“…

Вера у обнављање целокупног човечанства у новој свеобједињавајућој цркви, даје екуменизму и обележје хилијастичке јереси. У екуменистичким настојањима око уједињења без разликовања истине и заблуде, и у стремљењу ка стварању не само нове цркве, него и новог света, све јасније и јасније се показује хилијазам. Проповедници ове јереси неће да верују у то да ће земља и сва дела њена изгорети, да ће небеса са хуком проћи и да ће се стихије у пламену распасти (2. Пет. 3,10-12).

Они заборављају да ће после тога ново небо и нова земља, где ће обитавати правда, настати речју Божијом, а не трудом људских организација. Право славни хришћани не треба да се труде око њиховог стварања, већ треба да побожно живе у јединој истинској Цркви, да би тако постали учесници у њима после Страшног Суда Божијег. Међутим, покушаји стварања Царства Божијег на земљи кроз лажно уједињење различитих исповедања и пренебрегавање истине која се чува само у предању свете Православне Цркве, удаљава нас од Царства Божијег у царство антихристово.

Ако се Спаситељ упитао хоће ли наћи веру на земљи када дође (Лк. 18,18), такво се стање припрема не само директним проповедањем безбожности, него и екуменизмом.

Историја Цркве нам говори да се хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између хришћана и неверника, него путем проповеди истине и одбацивања сваке лажи и заблуде. Уопште, ни једна се религија никада није ширила преко оних који су сумњали у њену потпуну истинитост. Нова свеобухватна „Црква“ има обележја Лаодикијске Цркве разобличене у Откривењу. Она није ни хладна ни врућа, и на њу се односе речи упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16). Зато се уместо препорода вере пошто није примила љубав истине да би се спасла – на њу односи упозорење Апостола: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,10,12).

Преосвећени чланови нашег Сабора Епископа једногласно су прихватили да горе изложено служи као основа да се екуменизам прогласи за опасну јерес. Одавно пратећи њен развитак, они су нам ставили у задатак да своје истраживање поделимо са својом сабраћом, православним епископима целог света. Ми од њих тражимо да се пре свега моле за то, да Господ сачува Свету Цркву од потреса нове јереси, отварајући нам духовне очи разумевање истине пред лицем заблуде. Нека нам Господ свима помогне да у потпуној чистоти и неповређености сачувамо поверену нам истину, и да нашу паству васпитавамо у верности тој истини и у побожности.

Њујорк, Недеља Православља, 1972. године

Превод: Младен Станковић

ТРЕЋА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1975)

Митрополитa Филаретa, Предстојатељa Архијерејског Синода Руске Православне Цркве – Заграничне.

Обраћање Предстојатељима Светих Божијих Цркава, Преосвећеним Православним Архијерејима, поводом „Тијатирског Исповедања“.

Учећи нас да у свему тврдо чувамо православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј дужан да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит. 1,9).

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.

Управо из тог разлога у нама је велику тугу изазвало читање тзв. „Тијатирског Исповедања“, које је недавно издато у Европи са нарочитим благословом и одобрењем од стране Светог Синода и Патријарха Константинопољске Цркве.

Ми знамо да се аутор те књиге, Преосвећени Митрополит Тијатирски Атинагора, раније показао као заштитник православне истине, и тим смо мање од њега могли да очекујемо исповедање које тако далеко стоји од Православља. Да је у питању био само његов лични став, ми о томе не бисмо писали. Подстакло нас је то што се на његовом делу налази печат одобрења целе Константинопољске Цркве, у лицу Патријарха Димитрија и његовог Синода. У посебној патријаршијској грамати на име Митрополита Атинагоре назначено је да је његово дело размотрила нарочита Синодална комисија. После одобрења те комисије, патријарх је, сагласно одлуци Синода, дао благослов за објављивање тог, како пише, „значајног дела“. Дакле, одговорност за то дело преноси се са Митрополита Атинагоре на целу константинопољску јерархију.

Наше раније „Посланице туге“ већ су изразиле жалост која нас обузима када са престола светих Прокла, Јована Златоустог, Тарасија, Фотија и многих других Светих Отаца чујемо учење које би они несумњиво осудили и предали анатеми. Горак је осећај писати о томе. Како бисмо само желели да са престола Константинопољске Цркве, која је родила нашу Руску Цркву, чујемо реч црквене правде и исповедање истине у духу њених великих светитеља! С каквом бисмо радошћу примили такве речи и предали их у наук нашој благочестивој пастви! Напротив, осећамо велику жалост због тога што морамо да је упозоравамо, јер из овог некад чистог извора православног исповедништва сада излази гњила реч саблазни.

Ако се вратимо самом „Тијатирском Исповедању“, тамо има толико много унутрашњих противречности и неправославних мисли, да бисмо требали да напишемо целу књигу како бисмо их све побројали. Мислимо да то није неопходно. Довољно је да укажемо на оно главно, на чему се зидају и из чега произилазе све неправославне мисли у овом исповедању.

Митрополит Атинагора на једном месту пише да православни верују да је њихова Црква – Једна, Света, Саборна и Апостолска и да предаје пуноћу католичанске истине. Он такође признаје да друга исповедања нису сачувала ову пуноћу. Но, даље он као да заборавља на то, да ако одређено учење у нечему одступа од истине, онда је оно самим тим лажно. Људи који припадају религиозној заједници која исповеда такво учење, самим тим су одвојени од једне истините Цркве. Митрополит Атинагора је спреман да то прихвати када је реч о древним јеретицима као што су аријанци, но када говори о савременим, он неће да узме у обзир њихову јерес. У односу на њих он се не позива на древно предање и каноне, него на „ново схватање које сада преовладава међу хришћанима“ и које је „карактеристика нашег времена“.

Да ли је то сагласно са учењем Светих Отаца? Подсетимо се да нам прво правило Седмог Васељенског Сабора даје сасвим другачији орјентир у схватању црквеног живота: „Онима који су примили свештеничко достојанство – каже се тамо -као сведочанство и руководство служе постојећа правила и одлуке…“ И даље: „Божанска правила са сладошћу примамо и свецело и непоколебиво их се држимо, онако како су установљена од свехвалних Апостола, светих трубљи Духа, и од шест светих Васељенских Сабора, и од оних који су се помесно сабрали ради издавања таквих заповести, и од Светих Отаца. Јер су сви они, будући од једног истог Духа просвећени, оно што је корисно озаконили“.

Упркос овом принципу, у „Тијатирском Исповедању“ се све време инсистира на „новом схватању“. „Хришћани – стоји тамо – сада посећују цркве и моле се са хришћанима разних традиција, са којима им је раније било забрањено да опште јер су називани јеретицима“.

Али ко је раније забрањивао такво општење? Зар није Свето Писмо, зар нису Свети Оци и Васељенски сабори? И зар се ту ради о онима који су само називани јеретицима, а да заправо то нису били? Прво правило Св. Василија Великог даје јасно одређење назива јеретик: „Јеретицима су (Св. Оци) називали оне који су се потпуно отргли и у самој вери отуђили“. Зар се ово не односи на западна исповедања која су отпала од Православне Цркве?

Св. Апостол Павле нас учи: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3,10), а „Тијатирско Исповедање“ нас позива на религиозно зближавање и молитвено општење са њима. Правило 45. Светих Апостола заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде и молио само, нека се одлучи“. О томе говоре и 65. Апостолско и 33. правило Лаодикијског сабора. Правило 32. овог последњег сабора забрањује узимање благослова од јеретика. „Тијатирско Исповедање“ напротив, позива на заједничку молитву са њима, и иде тако далеко, да чак допушта православнима да од њих узимају причешће, као и да им га дају.

Митрополит Атинагора сам наводи сведочанства о томе, да међу Англиканцима већи део епископа и верних не признаје ни благодатност јерархије, ни светост Васељенских Сабора, ни пресуштаствљење дарова на Литургији, ни друге Свете Тајне, ни поштовање светих моштију. Аутор „Исповедања“ и сам указује на она места англиканског исповедања где је то изражено. И опет, пренебрегавајући све то, он допушта причешћивање православних код англиканаца и католика, и сматра да они могу да се причешћују у Православној Цркви.

На чему се заснива таква пракса? На учењу Светих Отаца? На канонима? Не. Као основ за то, указује се само на чињеницу да је таквог безакоња већ било на делу, и да постоји „пријатељство“ англиканаца према православнима.

Који год положај да заузима онај ко дозвољава такав акт забрањен канонима, и какво год било то пријатељство – то не може да буде основ за праксу коју канони осуђују. Како ће Небеском Судијд да одговоре они јерарси, који својим духовним чадима саветују да уместо истинског причешћа примају оно, што често и сами они који га дају не сматрају за Тело и Крв Христову?

Такво безакоње проистиче из потпуно јеретичког, протестантског или, да се изразимо савременим језиком, екуменистичког учења „Тијатирског Исповедања“ о Светој Цркви. Оно не види у њој никакве границе. „Дух Свети – читамо тамо – делује како унутар Цркве, тако и ван ње. Зато су њене међе увек широке и нигде нема граница. У Цркви постоје врата, али зидова нема“. Но, ако Дух Божији ипак делује како унутар Цркве, тако и изван ње, зашто би онда Спаситељ морао да долази на земљу да би је основао?

Брига о чувању и исповедању истине коју нам је предао Господ наш Исус Христос, Свети Апостоли и Свети Оци, уз овакву концепцију постаје излшина. Иако „Исповедање“ говори како Православна Црква „оправдано сматра себе у данашње вреше и у историји, за једину Цркву коју је Христос, Син Божији, основао на земљи“, оно ипак не видки неопходност да се неповређено чува њена вера, допуштајући тако саживот истине и заблуде.

Упркос речима Апостола, да ју је Христос ставио пред себе као славну Цркву, која нема мрље ни боре, или шта томе слично (Еф. 5,27), „Тијатирско Исшоведање“ Цркву представља као да су у њој помешане истина и оно што се у самом том исповедању сматра за одступање од истине – заправо јерес, иако се овај израз ту не употребљава. Оповргавање таквог учења јасно је изражено у познатој Посланици Источних Патријараха о Православној Вери: „Несумњиво исповедамо као тврду истину да Католичанска Црква не може погрешити, или пасти у заблуду, или изрећи лаж уместо истине; јер Дух Свети који свагда делује кроз Оце и Учитеље Цркве који верно служе, чува је од сваке заблуде“ (чл. 12).

Подчињавајући се новом догмату угађања савремености, аутор „Тијатирског Исповедања“ очигледно заборавља поуку Спаситеља о томе, да ако брат твој ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и исту такву поуку Апостола: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3,10).

Дакле, са дубоком тугом морамо да кажемо да се у тзв. „Тијатирском Исповедању“ из Константинопоља разлегао не глас православне истине, него глас екуменистичке заблуде која се све више шири.

Питамо се шта сада следи од стране оних које је Дух Свети поставио за епископе да напасају Цркву Гопода коју стече крвљу Својом (дап. 20,28)? Хоће ли ово званично објављивање лажног учења у име целе Константинопољске Патријаршије остати без протеста од стране Архијереја Божијих? Хоће ли се и даље, по речима св. Григорија Богослова, ћутањем издавати истина?

Будући да смо млађи међу предстојатељима Цркава, хтели смо да чујемо глас старијих пре него што сами иступимо. Али до сада се тај глас није чуо. Ако они још нису упознати са садржајем „Тијатирског Исповедања“, молимо их да га пажљиво прочитају и не оставе без осуде.

Страшно би било кад би се на нас односиле речи Господње упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,15-16).

Ми сада упозоравамо нашу паству и обраћамо се нашој сабраћи, њиховој вери у Цркву, њиховој свести о нашој општој одговорности за паству пред Небеским Пастиреначалником. Ми их молимо да не занемарују наша обавештења, како јавно искривљавање православног учења не би остало без обличења и осуде. Оно се сада шири и то нас је подстакло да своју забринутост саопштимо целој Цркви. Хтели бисмо да се надамо да ће наш вапај бити услишен.

Превод: Младен Станковић

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.