Диклић… о Српским костима које је вадио као бригадир из реке Саве

За Српску истотију говори Младен Диклић, човек који је на радној акцији у Хрватској вадио кости страдалих Срба од усташких кољача.

Интервју води Ђорђе Бојанић,
главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

–Младене, реците нам нешто о догаћају из 1983. где сте ви били учесник на ОРА Јасеновац, као бригадир словеначке бригаде „Прежихов Воранц“ – Равне на Корошкем, и каква су искуства из тог периода који памтите?

Већ на почетку смо имали непријатних искуства у Новској и околини, где су поједини проусташки елементи, псовали српским бригадирима мајку српску. Али, све се то заташкавало зарад „Братства и јединства“, које , види се из наведеног, никада није заживело у тим хрватским крајевима. Једино су, нажалост, Срби били опредељени за тако нешто, и највише су се управо они и изјашњавали као југословени.

– Срећом да је река Сава у том периоду имала низак водостај.

Недуго по почетку акције, река Сава је имала низак водостај, и почеле су да се појављују људске кости, а и на насипу, који се оронио, свугде су се виделе кости. Одмах је наложено да се из свих присутних бригада, издвоје појединци, и да се направи посебна бригада, која је упућена на вађење костију.

-Осим костију шта сте налазили?

Кости су вађене и из саме реке, муља, обале и насипа… Налажени су окови са ланцима на тим костима… А костију је било много, цела обала… а и дубље на копну су се видела огромна улегнућа у земљи, на великим површинама, која недвосмислено показују да су то групне гробнице. Што се и испоставило тачним. Кости смо слагали на гомиле, покушавајући да их колико тилико класификујемо… лобање, бутне, карлице, вилице, пршљенови… Гомиле су постајале све веће и веће… Ни броја се не зна  колико их је било… Сећам се да сам на једном месту, приметио део дечје ципелице, и полако разгрћући земљу, извадио сам скоро цео дечији скелет… Кости су се осипале, јер су биле прекриване кречом, чији трагови су се и даље видели на појединим деловима. Налазили смо и разне друге делове одеће, накита, зубних навлака. Претпоставка је била да су овде побијени пред крај рата, када су усташе биле већ у паници, јер зна се да док је логор „нормално“ функционисао, све предмете су усташе одузимале ,и накит, и златне навлаке и наочаре… И управо јер су били у журбу да побију сведоке, и заташкају злочине, нису стигли још и да пљачкају.

–Шта се десило са костима и пронађеним предметима, да ли се ишло до краја или је био обустављен рад?

Вероватно су политичари тадашње хрватске, затечени количином извађених костију, наредили обуставу даљих ископавања, и организовали брзу сахрану истих на скромној церемонији. Јер, ваљало је заташкати колико су људи побили усташки злотвори.

Е, управо да би сакрили истину, и обуставили су све то. А да би се све то урадило ваљано, било би потребно организивати радне акције са више бригада, само за вађење костију, јер је заиста велика површина земљишта у питању, и  заиста где год да загребеш мало, појављују се људске кости.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ СВИМ ЖРТВАМА УСТАШКИХ КОЉАЧА

Извор:
СРПСКА ИСТОРИЈА