Коњ Дамјана Југовића

Дамјанов Зеленко је коњ чији врисак за погинулим господарем одјекује кроз векове и не престаје да нам притиска душу и ум. Тај коњски врисак је наш, ономатопеја наше туге, незацељена рана, сећање на несрећу. Он је ослонац наше судбине. То је наше свето звоно.Дамјанов Зеленко је из царске коњушнице, као и остали коњи браће Југовића. Ергела, основана још у доба цара Душана, негде између двеју Морава, давала је царској коњици неколико хиљада коња и била извор расних грла с педигреом. Сувласник те ергеле, у доба кнеза Лазара, био је његов канцелар и таст Југ-Богдан (кнез Вратко). Да би својим синовима, будућим јунацима и витезовима, изабрао и поклањао у време њиховог пунолетства и момчења најбоље коње, подигао је нову коњушницу под Гочем, у Врњцима, и ту гајио само расну ждребад, пажљиво одабрану и проверену. Ту се налазио и тренажни полигон за коње и јунаке, као и борилиште за витешке игре.

У тој пространој долини одиграни су многи двобоји, као и онај између Бановић Страхиње и Младена Моравца (каснијег Влах-Алије). У тим играма учествовали су и Југ-Богданови синови, па и Дамјан, најстарији од браће Југовића, са својим Зеленком. Дамјан Југовић је пре Зеленка, променио многе добре коње и с многима је побеђивао у важним двобојима на витешким турнирима. Зеленко му је био последњи коњ у животу и најбољи од свих, које је до тада имао. С њим је највише и побеђивао. Зеленко је био коњ с људском душом, каже легенда. И још каже да је разумевао људски говор. Дамјан је, каже та прича, и побеђивао, захваљујући томе што је коњ слушао његове команде и знао правила борбе. Чак је, кажу, често, у току борбе, инстиктивно, сам и мимо Дамјана, доносио исправну одлуку, која је спашавала живот његовом господару. Дамјан је знао да има необичног коња, па се трудио свим силама да му проникне у душу и нарав. Колико пута му се учунило да његов Зеленко има људска осећања: једном, после пораза у неком двобоју, видео је сузе у његовим очима.Дамјан је највише времена проводио са својим коњем: није дао да га хране и тимаре његови коњушари већ је то сам радио, што није био обичај оног времена да се високи племић бави таквим пословима. Тренирао је с њим сваки дан. `Већ је њега Дамјан научио: до поноћи ситну зоб зобати, од поноћи на друм путовати`, каже народни певач.

Дамјан је, као и његова браћа, погинуо на Косову. Сви су изгинули, бранећи кнеза Лазара, свога зета и владара. Косовску трагедију, кажу, преживели су сви коњи браће Југовића. И сви су се вратили у Крушевац. Нико не зна како и на који начин су успели да напусти крваво бојиште, а да их Турци не похватају и не одведу са собом. То је једна од великих тајни Косова. Кажу да је једна монахиња у Љубостињи, на маргини свог требника, записала да су коњи Југовића сами дошли с Косова и да је пред њима ишао Дамјанов Зеленко. Тај коњ је калаузио осталима. Још у овом запису стоји да је монахиња удовица Дамјана Југовића. Шта је после било с коњима браће Југовића, и са Дамјановим Зеленком, запис у Љубостињи не каже. Легенда каже да је Дамјанов Зеленко вриштао за својим господарем годину дана. А онда је, једне ноћи нестао, из кнежеве коњушнице. Дуго се о њему није знало ништа, а онда се, три године после Косовског боја, уочи Видовдана тачно у подне, чуло његово вриштање у планини Гочу. Слушајући тај коњски плач, кажу да је плакао цели Крушевац. Да је, којим случајем, устао Дамјан и завирио у очи своме коњу, можда би у њима нашао сузе. Зеленко је вриштао за Дамјаном, али и за свим што је изгубљено на Косову. Да је жив, можда би и данас вриштао, ко зна? …јер, битка у којој погину Дамјан још траје.