ЈЕДАН ОД НАЈБЕСТИЈАЛНИЈИХ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА

Највећи кољачи били су Андрија Буљан, Иван Јовановић Црни, Мирко Арар Ранковић, Мате Иванковић, Андрија Шего, Јозо Јерковић, Јозо Остојић, Божо Турудић, Јозо Прусац, Јаков, Мате Иван и Јозо Васиљ, који су у једном дану у јаму бацили 470 српских жртава – 237 дјеце и 233 жене.

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ

У јаму Голубинку код Шурманаца 6. августа 1941. године од 7.30 до 14.30 часова усташки злочинци су бацили око 500 српске нејачи из Пребиловаца – наводи књижевник из Источног Сарајева Душан Зуровац.

„То је је један од најгнуснијих усташких злочина над српским женама, дјецом и старцима“, каже Зуровац за Срну и напомиње да се о овом злочину ни данас не зна много.

Он наводи да су Пребиловци херцеговачко село источно од Чапљине, у којем је некада било 119 кућа, од тога 116 српских и три муслиманске, са око 1.000 житеља, од чега 994 српске националности.

„Злочин је заборавити злочин, па се човјек с правом пита да ли су саучесници и они који су га заборавили – они који су више од 50 година ћутали и још забетонирали херцеговачке и велебитске јаме `армираним бетоном заборава`, све у име братства и јединства“, истиче Зуровац.

Он, као ријетке примјере, наводи професора Владимира Ћоровића који је написао „црну књигу „о аустроугарским злочинима у Првом свјетском рату, која је била утамничена осамдесетих година, као и књижевника Мирослава Тохоља, који је 2002. године објавио своју црну књигу о злочинима над српским цивилима у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату.

И хрватски професор Виктор Новак написао је 1948. године књигу под називом `Магнум кримен – Велики злочин` која говори о злочинима католичког клера над Србима, али та књига, наводи Зуровац, завршила је на ломачи јер је католички клер откупио цијело издање и запалио га по угледу на Гебелса.

„Нажалост, ни данас се поуздано не зна колико су сви ти Гутићи, Мајсторовићи, Лубурићи, Фригановићи (који је за ноћ клао више од хиљаду Срба и Рома у Јасеновцу), али и Ђиласи, Драпшини, Ковачевићи, Ранковићи, Шегрти, Капичићи и други побили своје једнородне браће.

Намјерно ова имена усташа и комуниста стављам у једну реченицу јер су и једни и други криви за смрт на хиљаде српских невиних жртава“, наглашава Зуровац.

Он наводи да се, на основу изјава свједока и на основу пресуда које су злочинцима изречене на Окружном суду у Мостару 1957. године, у потпуности може реконструисати сва бестијалност усташких кољача током августа 1941. године.

За овај крвави пир над Србима, усташки логорници и таборници окупили су око три хиљаде кољача и повели их у Пребиловце, гдје су затекли само нејач јер су одрасли Срби побјегли и склонили се у шевар Хутовог блата и херцеговачке пећине.

На почетку претреса побијено је ипак 12 Срба, а пошто се остали нису одазивали на позиве усташа да се могу слободно вратити у своје село, разјарене усташе су кренуле у покољ.

„Учитељицу Стану Арнаут јавно су силовали њени ученици из Габеле, а кћерке су усташе силовале пред очима њихових мајки. Таква звјерства могу чинити само умоболници и они који патолошки мрзе“, наводи Зуровац.

Усташе су чак тјерали дјечаке да сексуално опште са својим сестрама и мајкама.

Увече, 4. августа дуга измучена колона, у којој су неке мајке носиле и своју мртву дјецу у наручју, кретала се према мосту на Брегави, а успут је убијена деведесетдвогодишња старица Сава Медан јер више није могла да пјешачи.

Сви су затворени у злогласни силос код Тасовчића, гдје су усташе наставиле са својим бестијалностима. Сутрадан је несрећна српска нејач камионима пребачена на жељезничку станицу у Чапљину, гдје је око њих 500 натрпано у шест сточних вагона.

Ту их је обишао чапљински усташки логорник Фрањо Вего са највећим усташким крволоком Андријом Буљаном. Они су одамах наредили да се из масе издвоји десетак најљепших српских дјевојака, које су одведене у усташку станицу гдје су их силовали и над њима се иживљавали око 15 дана, након чега су све побијене и закопане на непознатој локацији.

„Нажалост, сличан сценарио и злочин над Србима поновио се и током 1992. године у злогласном логору Дретељ“, констатује Зуровац.

Он подсјећа да су 6. августа српски заточеници пребачени у Шурмановце према јами Голубинка. Кад су стигли на локацију Вранац близу те јаме, они су прво опљачкани. Зуровац истиче да се 1990. године са спелеолозима спуштао у ту јаму на дубину од око 80 метара да би вадили кости страдалих.

Највећи кољачи били су Андрија Буљан, Иван Јовановић Црни, Мирко Арар Ранковић, Мате Иванковић, Андрија Шего, Јозо Јерковић, Јозо Остојић, Божо Турудић, Јозо Прусац, Јаков, Мате Иван и Јозо Васиљ, те Иван Соче и Лудвиг Ивановић, који су тог црног дана у јаму бацили 470 српских жртава, 237 дјеце и 233 жене.

Подјећања ради, истиче Зуровац, у Сребреници су у догађајима 1995. године страдале само четири жене.

Након бацања српских жртава у јаму, усташе су набацали камење по њиховим тијелима, а Јовановић је лично убацио и три бомбе у отвор јаме.

„Послије овог злочина усташе су у празне и опљачкане српске куће уселиле своје породице држећи у тајности тај злочин. Они су покушавали да одбјегле Србе, око њих стотињак, лажима и обманама убиједе да се врате у село и да ће им предати живе и здраве чланове њихових породица. Какав цинизам!“, примјећује Зуровац.

Он подсјећа да је приликом вађења српских костију из Шурманачке јаме, половином новембра 1990. године, извађено око триста дјечијих лобања.

Сви извјештаји комисија о злочинима над Србима били су повучени и „закапијани“ далеко од очију јавности.

На основу записника са суђења у Мостару 1957. године, јасно се види сва монструозност злочина над Пребиловчанима. Крволоци су вадили живу дјецу из мајки, клали их и тако преклане поново враћали мајкама у распорену утробу.

„Дон Илија Томас у име католичког клера био је један од главних инспиратора и организатора овог злочина у Шурманачкој јами безданици.

Не смијемо ћутати због 24 звјерски убијена Панђура, 27 Брњашића, 167 Булута, 98 Драгичевића, 86 Екмечића, 28 Ждракановића, 10 Кеса, четири Крунића, 32 Медана, девет Медића, 19 Надаждина, 28 Сухића, 42 Трифковића, 21 Ћирића, 13 Ћукова, 40 Шарића и свих осталих побијених Срба“, поручује Зуровац.

Од трагичне смрти, наставља он, нису умакли ни многи Арнаути, Зецовићи, Ратковићи, Гачићи, Остојићи, Зеленовићи – било да се радило о двадесетогодишњацима или о дјеци старости мјесец, два или три.

Према његовим ријечима, ове стравичне злочине у Херцеговини чиниле су у највећој мјери усташе из Чапљине, Гњилишта, Чељева, Клепаца, Лознице, Вишића, Габеле, Драчева, Крушева, Бурмуза, Горњег и Доњег Бјелојевића, Хутова, Храсна, Кошћеле, Свитаве.

Злочинци су долази и из Хотња, Почитеља, Рјечице, Стоца, Домановића, Прења, Црнића, Локава, Бивољег брда, Љубушког, Имотског, Шурманаца, Бијаковића, Међугорја, Звировића и Широког бријега.

Извор:
ЈАДОВНО