AНЂЕЛИ У ПАКЛУ “НДХ” Страдање деце у хрватским логорима током Другог светског рата

Истражујући геноцид над децом у НДХ се наилази и на невјероватну причу из Ливна када је хрватски усташа, иначе месар, објесио у свом месарском излогу располовљено новорођенче и на његовим половинама написао :“СРПСКО ОДОЈЧЕ!“

Кости деце су разасуте дуж обје обале Саве, од Крапја до Дубичких кречана, шумама Крндије, Кошутарице, по Млаки, Јабланцу, Старој Градишци и другим стратиштима. Јасеновачки крематориј-Пичилијева пећ, Граник, Скела, Сабласно језеро, Логор ИИИ Ц, само су нека мјеста у централном дијелу логора где су убијана и деца.

У Доњој Градини на 117 хектара се простире највеће дечије гробље у свијету. У 125 до сада откривених гробница су пронађени дечији скелети, а у некима су само покопана деца. Просјечна старост ове деце је износила око 7 година.

Најновијим истраживањем и увидом у преко 1000 докумената, међународна комисија за истраживање геноцида под водством др Србољуба Живановића утврдила је да је само на јасеновачким стратиштима страдало преко 30.000 деце.

Драгоје Лукић, преживјело дијете са Козаре, прошао је кроз злогласни логор Јасеновац и ослобођен 26. августа 1942. заједно са другом децом из Јастребарског и Јован Кесар и још неки преживјели Козарчани утврдили су до сада да је у усташки логор Јасеновац и друге логоре депортовано 23.858 само козарачке деце. Најмлађи су били у колијевци, а најстаријима је било тек 14 година. Данас је познато такође именом и презименом и 19.432 детета са Козаре страдала само на јасеновачким стратиштима. То су само они за које се успјело утврдити идентитет. Морамо напоменути да је послије ослобађања логора Јастребарско 26. августа  1942. од стране партизана, много деце остало, наиме, партизани су повели са собом само здраву децу. Та деца су након повлачења поново сакупљена и враћена у логор.

У неким крајевима, нарочито тамо где је била српска већина становништва, побијено је најмање половина становника, док су нека села потпуно угашена. Тако је нпр. у Босанској Градишки пред рат живјело 32.000 становника, а побијено их је 9.400, а међу њима око 5.500 деце, док је само у Јасеновцу из среза Градишког убијено 3.689 деце. У општини Босанска Дубица, са изразито српским становништвом, где је уочи рата живјело 28.000 становника, побијено је тачно пола становништва, а од тог броја 4.099 деце. Стожерник тзв. „Хрватске крајине“ у Бања Луци, др Виктор Гутић, поручио је крајем маја 1941. сљедеће: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, а друге Савом без лађа. Издао сам драстична наређења за њихово економско уништење, а слиједе нове мјере за потпуно истребљење. У том погледу имам одријешене руке. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих“. На пријему код римокатоличког жупника Кауриновића у Приједору Гутић је допунио своју пријетњу : „Ову српску гамад од 15 година па навише ми ћемо побити, а њихову децу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици“. Сличну изјаву о уништењу српске деце дао је и римокатолички свештеник Дионизије Јурчевић, иначе усташки официр и кољач: „У овој земљи не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њиме. Данас није гријехота убити ни мало дијете од 7 година које смета нашем усташком поретку. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, кад је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе“.

Велика непријатељска офанзива на Козари почела је 10. јуна 1942. године под командом њемачког генерала Штала и трајала је до 4. јула. 2. Козарачки народно-ослободилачки партизански одред „Др Младен Стојановић“ супроставио се са око 4.000 српских бораца њемачко-усташко-домобранским снагама које су бројале око 40.000 војника, опремљених у то вријеме најсавременијим оружјем и војном логистиком. Офанзива је окончана средином јула, а из обруча, којег су партизанске јединице пробиле 4. јула на пропланку Патрија, на слободну територију су изишле само мање паризанске јединице и мали број становништва. У оружаним борбама погинула је половина бораца 2. Козарачког одреда „Др Младен Стојановић“ и преко 33.000 српских цивила. Преживјели Срби, њих преко 70.000 депортовано је у јасеновачке логоре и тамо на звјерски начин побијено, а међу њима и већ поменути број српске деце, без оне деце убијене у Драксенићу и Дубичком православном гробљу, као и без оних жена и деце побијених у збијегу код манастира Моштанице. Тачан број страдалих Срба са Козаре никада није пописан.

У тој офанзиви на Козару је истријебљено потпуно 130 села. Усташка наредба тада је гласила: „Сва лица затечена у борби стријељати. Све становништво похватати и спровести у сабирне центре а мушкарце изнад 14 година отпремити у концентрационе логоре. При покушају бјекства без милости употријебити ватрено оружје. Младе жене и ђевојке транспортовати на рад у Њемачку; старије жене и децу отпремити у Јасеновац који може примити неограничени број затвореника.“

Средином августа 1942. Године, Макс Лубурић је са јасеновачким усташама починио страховите покоље по славонским селима у којима су се налазили и бројни Срби из Поткозарја. Том приликом убијено је 1.267 Козарчана. У Мословачкој Дубрави налазило се више од 300 жена и деце из Кнежпоља. За кратко вријеме овде је убијено 88 деце. У селу Пиоковцима, 15. августа 1942, спаљено је 70 жена и деце са Козаре. Највећи усташки злочин у Славонији почињен је у селу Слобоштини. Ту је 16. августа 1942, убијено 1.368 жена и деце од којих је 1.165 било са Козаре. Жртве су повезали жицом и живе бацали у пет великих бунара. Овај стравични догађај преживјела је 15-годишња Станка Панић из села Требовљана, која свједочи: „Кад су нас потјерали према бунарима, усташа ме је снажно ударио кундаком и ја сам пала у дубоки шанац обрастао купином. Мој брат Здравко и сестре од стрица Драгиња, Јованка, Зора и Радосава убијене су у сеоској православној цркви. Моје рођаке Анка, Душанка, Зорка и Стана Пашалић, поклане су и бачене у један од дубоких бунара у црквеној порти. Овде је смрт нашло много жена и девојака из Бистрице и Требовљана. У дубоким бунарима угашен је живот око стотину деце из наших заселака Чикића, Гускића и Лајића. Касније смо их препознавали по ођећи. Даница и Гроздана Шиник из Милошева Брда извукле су из једног бунара и свог четворогодишњег брата Душана.“О страдању жена и деце у јасеновачким логорима свједочило је неколико преживјелих логорашица које су се самим чудом спасиле и изнијеле свијету истину о геноциду над српском и осталом децом.

Једна од њих је и Мара Вејновић-Смиљанић која свједочи о догађајима у логору Стара Градишка, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимали малу децу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке с децом у већи круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су с пушком и бајонетима на њих и силом су их раздвајали. деца и мајке су се чврсто збијали, запомагали, отимали. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе су их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се продужавале у најстрашнијем болу, покушавале су да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљина између њих постајала је све већа, у највише случајева и физички коначна“.

Мика Мандић из села Турјака јуначки се супротставила усташама и није допустила да јој одузму двогодишњег унука Луку. Убили су их заједно поред логорског зида. Јованка Лукић из Милошевог Брда скамењено је гледала док јој узимају једну по једну ћерку Госпаву, Зорку, Драгињу, Стајку и Јелку. Кад су пошли по сина јединца Ђоку скочила је на зликовце као лавица. Убили су их у загрљају. Стравичном призору отимања деце од мајки у логору Стара Градишка присуствовала је и десетогодишња Савка Лајић из Бистрице. Она каже да је у том великом метежу видела како је једна жена увила своју бебу у плетенице косе и скочила у дубоки бунар у логорском дворишту.

Децу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по 50 деце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3-4 часне сестре, ишле од собе до собе, носиле су канте с текућином и кистовима мазале деци уста. Гласно су говориле да је то текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва деца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. деца су се превијала од болова, а јауци и крици постајали су све ужаснији. Малишани су болно цвилили: „Мајко, умирем“, „Сејо, боли ме“, „Тетка, жедан сам“. Дечија тијела грчила су се и почела падати, а како мјеста није било рушила су се у гомили као љеса. Измјешале су им се руке, ноге, главе. Отварале су се живе ране на тијелима те јадне деце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима, и то је трајало данима. Група логораша, коју су усташе за то одредиле, трпала је у деке мртву децу и односила на мјеста за уништавање лешева… И призор гушења деце у плинској комори, који сам гледала, био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора била је пуна голе деце, набацане једно на друго, на гомилу. Стално су повећавали ту гомилу живих дечјих тијела, носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 деце. Прије пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем, врло окрутним зликовцем. Једно дијете, старо годину дана, лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу детенцета, другу ногу је ухватио руком, рашчењио је дијете и бацио га на гомилу уз псовке, а затим је дао налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

У овом злогласном логору у Стаој Градишци, на хиљаде деце је било згурано у казамате са бетонским подом, где је некада био обор за свиње. Међу овом децом су се шириле заразне болести у великој мјери, а прехрана кукурузним брашном је била недовољна па је значила свјесно убијање деце глађу. Дечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, јер није имао довољно хране у исушеној дечијој кожи. Када би се та кожа натегла прсима, није се враћала на мјесто већ би остајала згужвана. Зуби су деци испадали заједно са комадима чељусти и свако дијете је било тешки смртни болесник. Томе су се придружиле и заразне болести као што су тифус, дифтерија, грип, оспице, хрипавац, пјегавац, шарлах и друге. Помор ове деце је био по 40-50 дневно. Усташе су децу неспособну за живот гушили плином, а лешеве деце су бацали на једну хрпу у дворишту, одакле су их гробари носили на гробље, али се дешавало да лешеви остајали по неколико дана у дворишту међу још живом децом. деца су дословно лежала у гомилама на поду једући међусобно властите измете а многа деца су умирала и од жеђи јер ни воде није било.

Љубо Врањеш, преживјели логораш свједочи : „Једна жена држала је на грудима дијете старо можда 6 мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: “ Молим вас, да ли би га дозволили мени?” И узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: Готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према детету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према логорашу Љуби Врањешу и упитао: “ Да ли си ишта видио или чуо?” Рекао сам да ништа нисам видио. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен“.

Милош Батајић, из Међувођа код Босанске Дубице, дечак од 14 година, преживио је логор Јасеновац је свједочио какав је био његов боравак у Јасеновачком мучилишту. Усташе су овом 14-годишњем дечаку наредили да ложи ватру под котловима и „роштиљем“ у којима су кувани и печени људи. Милош каже: “Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увијек подложени и да у њима кључа вода. Онима који су били осуђени да умру у највећим мукама најприје би везали ноге и руке, а затим их по четворицу убацивали у казане. Усташки „роштиљ“ био је још стравичнији. Двије жељезне шине, причвршћене на висину од једног метра, могле су одједном да приме шест логораша.”

Крајем лета 1942. Лубурић је примијетио да се много деце налази на таванима радионица и по затвореничким баракама, те је наредио усташама да прегледају цијели логор и покупе сву децу. Тако се открило да се у логору налази преко 400 деце. Лубурић је дао сву ту децу регистровати и смјестити у посебне просторије да би се васпитавала у усташком духу. Хвалио се коко ће од њих направити нове јањичаре. Међутим, Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју деце, чинило им се да одгој не напредује довољно у усташком духу, а установили су и да су та деца великом већином српска. То су пријавили Лубурићу, те је он одлучио да се та деца ликвидирају. Усташе су ту децу одвели у групама од 60-80 у Градину, где су их Цигани заклали и закопали. Овде напомињемо да су многе злочине у Градини већ од 1942. године вршили и Цигани гробари који су помагали усташама у обављању прљавих послова. Они су клали, убијали маљевима, вадили златне зубе те силовали. Ово су радили само неки цигани, а у НДХ су готово сви Цигани истријебљени, већином у јасеновачким логорима, а усташе су их у логору третирали као и Србе. Ова свједочења о страдању ове и друге деце су дали Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека,као и други преживјели логораши .

Српска деца са Козаре која нису убијена у самом Јасеновцу или Старој Градишци, била су одведена у друге логоре, где су умирала од глади и болести, јер су усташе биле увјерене да је немогућ спас ове деце јер је за то мањкало простора и средстава, и да деца само мијењају мјесто умирања. Хиљаде српске деце је одгајано у усташком духу у разним заводима за васпитавање од стране часних сестара или је подијељено ревносним католицима да их васпитавају као римокатолике у мржњи према својим коријенима, а стварајући од њих нове јањичаре. У овој акцији су активно учествовали католички свештеници са одобрењем високог римокатоличког клера.

У транспортима из Старе Градишке у Загреб крајем јула 1942. је доведено у прихватилиште на Јосиповцу 800 српске деце, од којих је за само неколико дана помрло 530, а њихова тијела су умотавана у папир и сахрањена као безимена на посебној парцели на гробљу Мирогој у Загребу. На Мирогоју од 1967. године постоји мала спомен плоча о страдалој козарачкој деци.Током августа 1942. године је у Стакленик Загребачке надбискупије и Јеронимску дворану смјештено 972 српске деце, од којих је убрзо умрло 306. Кроз Стару Градишку је прошло око 10.000 српске деце, а само је у лето 1942. у Јастребарско отпремљено 3.591 дијете.

Први логор за српску децу је основан у Горњој Реци код Крижеваца. Логор је основан уз помоћ усташког министра удружбе Ловре Сушића, а био је под руководством “усташке младежи”. Сврха овог логора је била да се мала српска деца одгајају у усташком духу и од њих створе нови јањичари. Како свједоче преживјели из овог логора, у логору је свакодневно вршена обука деце која су била обучена у мале усташке униформе. Силили су их и да свакодневно пјевају усташке пјесме од којих је, по сјећању Живка Мишљеновића једна гласила: “Пушка пуца, а топ риче, грми као гром, то усташа бојак бије за хрватски дом.” Први транспорт у овај логор је стигао 24.јуна 1942. године са око стотину српске деце из логора Уштице. Други транспорт такође са стотину деце је стигао 2. јула, трећи са око 200 деце 4. јула и четврти транспор поново са око 200 деце 13. јула. Овај први логор је постојао до 14.августа 1942. године, када су прживјели мали логораши, њих око 300 пребачени у логор Јастребарско. Од почетног броја допремљене српске деце умрло је око 250, док је 50 послано у Заразну болницу у Загреб где су помрла.

У књизи „Нови Мароф“ Милана Бруновића постоји неколико свједочења о овом логору, па износимо само неке цитате због преопширног текста. Милица Хасанец-Галаш из Горње Реке свједочи: „…Деце у логору је било много. Тачан број никада нисмо сазнале…Виделе смо и то како понеко дијете изађе напоље, дотрчи до травњака, баца се на земљу и грицка траву, пасе…Мој брат Звонко ми је причао да деца умиру од неке болести или глади, па кад их закопавају или бацају у бунар камионима довозе другу. Бунар у који су највише деце побацали, полијевали су вапном, а кад се тај напунио дечијим лешевима, закопавали су децу иза дворца, али то тако површно, да су често дечије кости вириле напоље. Осим тога усљед распадања лешева надалеко је страшно заударало. Ако би неко дијете нешто скривило или тешко оболело, бацили би га у подрум, где би убрзо умрло…“

Учитељица Зденка Бруновић наводи: “…По свему се видело да су ти мали људски створови усташама на терет, да им сметају, да треба чинити све да их што прије нестане. О томе свједоче и поступци према деци. Злостављали су их, убијали, и то за сваку и најмању грешку или преступ, иако заправо ни грешке ни преступа није било. Пазили су на сваку гесту детета, као да су чекали кад ће погријешити, да би их могли казнити, а те су казне најчешће биле мучење па смрт… Они би дијете шчепали и ставили на муке, и то такве муке послије којих или под којима би дијете издахнуло… Људи који би пролазили близу дворца наилазили су на мртва дечија тијела, сасвим плитко, набрзину закопана и то одмах иза дворца. Пролазници би опазили одсјечене дечије руке, све до лаката…“