Преносимо други део изузетног предавања оца Фјодора Бородина, настојатеља храма Светих Бесребреника Козме и Дамјана у Москви и оца осморо деце. Предавање је изворно објављено на порталу Православие.ру.
Деца и псовке – како их одвикнути?
– Ево деца иду у школу, друже се са вршњацима. А у школи псовке, погрдне речи. Како ви упозоравате своју децу да се не сме говорити оваквим речником?
Наравно, да. Шта је то хришћански духовни живот? Имате два главна правца. Прво је заштитно: ваше кандило гори и ви га штитите од ветра. Друго: ви морате досипати уље, додавати дрва на ватру. То јест, ви сте дужни да децу испуните правим животом. Дужни сте да се заједно молите с њима, и то обавезно.
То је најважнија ствар – заједничка молитва са женом и децом. Ово је веома важно, јер се у томе остварује домаћа црква. Јутарња молитва – тешко, јер сви устају у различито време, али вечерња молитва је обавезна, нека буде и скраћена за децу, да би малишани издржали. Али ви заједно наступате, и ви јесте црква. Ово је принципијелно важно, и, наравно, ви се борите, причате.
Сећам се када је првом детету било годину дана, био сам запањен тиме што му ти нешто говориш, а он тако: „У!” Још не може да говори, а већ се буни: „У!” Отишао сам код свог духовника, још је био жив, изврстан архимандрит Троијицко-Сергијеве Лавре, каже: „А шта си ти хтео? Ти си изучавао теологију на богословији, сећаш се првородног греха, ево га, дејствује!” Јер кад грех делује, заправо, природа је повређена. И ви на свом детету видите: ви улажете у њега све најбоље, а у њему се расцветава и добро и лоше. А ваш задатак као родитеља јесте да се стално борите против тога: рекли сте старијем да се не сме псовати, а сада пола године објашњавајте то и млађем.
Али, наравно, ипак је важно, и то је тако тривијална истина, али савршено очигледна, да се не може ни поновити:
Да се деца не би свађала, неопходно је да се отац и мајка не свађају, тј. да се деца васпитавају примером. Ако отац и мајка заобилазе сукобе, они ће и децу томе научити, иако не одмах, иако се дуго у њима мота то одрасло искуство, расте у њима. И они се не контролишу, и неспретни су, и у моралном смислу такође.
У овој борби често губите, јер дејствује грех.
Уопштено, занимљиво је да они у прелазном узрасту никако не воле да се грле, док у детињству то јако воле. Рећи ћу вам о томе, наравно. Мало дете осећа љубав родитеља на тактилан начин. То јест, мало дете морате обавезно грлити, љубити, ставити на колена, гњавити, назовите то како год желите. Ја, на пример, долазим из храма и двоје млађих синова, а за њима и кћер иду ка мени: „Тата, хоћемо ли да се ’гњавимо’?” Њима је потребно да се засите, знате, као јелен – он изађе из шуме, лиже со на јаслицама. Он њу лиже, потребна му је со. Деци треба топлина снажних родитељских руку. И они после иду савршено здрави, само пет минута након тога. Њима је то обавезно потребно.
Касније се они веома устручавају од тога. Али и даље то остаје најефикаснији начин. То јест, иако је он у бунту, ти му приђеш, загрлиш га, он се прво отима и на сваки начин показује да то сада не жели. Али ти гледаш у огледало, а он се осмехује, то јест, принципијелно је важно: шта год да му се деси, он мора да зна да је вољен. Он је вољен, он је важан, он је потребан, ето, он је такав какав је, тако неспретан, рошав у овом добу. Али то је још увек борба, наравно. У овој борби ви често губите, јер грех делује, јер сте први пут родитељ. Али, ја сам, ево, већ осми пут родитељ, а некакве ствари… Ево, старије смо више кажњавали, па чак и каишем.
Сећам се једног московског протојереја, старијег човека, ја сам тада био студент, дошао сам у његову кућу. Рекао ми је да је из традиционалне православне породице, у којој се вера није прекидала ни у совјетско време – рекао је: „А шта ти мислиш, имали смо три опасача у ходнику: црни за посне дане, црвени за празник, и смеђи за радне дане.” Ето и све је одлично, знате. Најдивнији човек, изузетан, одрастао, при чему има девет чланова породице.
А сада ме чак старији син пита (за млађе дете): „Тата, зашто га ви не кажњавате?” А ево, некако смо научили, искуство је дошло. Научили смо, зато што то свеједно нећемо. Ако можете завршити без телесног кажњавања, онда је боље без њега, наравно. Били смо млади, нисмо знали како, дешавало се. А сада се сналазимо без тога. Али ми се такође учимо, ипак је неопходно борити се: он је дрзак, понекад треба по устима да добије, не може се мајци тако рећи.
Ево, имао сам такву епизоду у детињству када су нас отац и мајка строго васпитавали у односу према одраслим особама. Ако је одрасла особа, мора се увек назвати и очество. И одједном се појавио очев познаник, уметник који није кажњавао своју децу и који је говорио: „Ма дај на ’ти’, шта ти мени ’ви’? Да, шта ти: Борис Петрович, дај само: Борис.” Потом ја њему: „Борисе.” Он се одазива. Касније, почнем ја као мој отац: „Борја!” – он се опет одазива. Ја њему: „Борка!” Нешто још сам му рекао, нешто тако дрско, а онда сам имао око 6 или 7 година. Погледао ме је, сећам се, и било је очигледно да није желео то да уради, али ипак ме је повукао за уши. И био сам повређен, плакао сам. Али осећао сам се добро. Ето, то су та мешовита осећања, која сам тек касније разумео, схватате.
Мене су поставили на место, и успостављена је моја слика света где је одрасла особа – ауторитет. Тај ауторитет се заснива на поштовању родитеља као једног од темеља људског бића. Ето, све је стало на своје место, и осећао сам да је то много важније.
Уосталом, знате, тако се догађа. Ето, тако, на пример, дете бесни преко сваке мере, казне га, а он се после тога осмехује и смеје. То јест, он ће плакати три минута, стајати у углу 10 минута, затражити опроштај, и биће поново радостан и срећан, а дотле је био потиштен, било му је сасвим лоше. То јест, он мора бити стављен у тај оквир, док не буде могао да се сам у њега стави. Ево, они се свађају, туку се. Нарочито откако су почели да се баве самбом, туче су почеле с бацањем, много озбиљније.
Како мотивисати дете за посао, за учење?
– Како мотивисати дете за посао, за учење? Рецимо, син од 19 година напушта факултет. Шта радити?
Чини ми се да дете треба раније навикавати да ради. То јест, то је проблем који није решен на време. Могу рећи, понављам, да је дете дужно да буде учесник општих, заједничких, послова које нико неће урадити за њега, осим ако је болесно. И ево, сви су на њега навалили, и он то мора да уради. Тада се тај механизам формира, па ћу се вратити на ту формулу, формулу голмана – то је механизам одговорности. Ја сам задужен за овај простор, да овде не би било гола, схватате. Нико други не одговара. Мене траже све време. Долазим на факултет, простор се мења, али принцип у мени већ функционише, механизам већ постоји. Научио сам да одговарам за одређени део. То је лако, ви само пратите: нешто се ново појавило, склонили сте га са стола.
Ово треба формирати раније. Иако су деца веома различита. И, наравно, савремено расејано дете веома је повезано с геџетима, с друштвеним мрежама… Ако дозволите детету да пуно седи, биће срећан ако му још поклоните и велики, добар, паметни телефон. Апсолутно ће бити срећан, али то ће бити веома штетан поклон. То јест, дали сте детету паметан телефон, а за три месеца…
Ја имам сестру – педагога с великим стажом, која каже: „Могу без грешке да одредим које дете је почело да игра игрице на рачунару. Имало је петицу, месец дана касније била је тројка или четири минус.” Једноставно, дете је расејано, не може да се сконцентрише, оно је негде тамо. То нису, наравно, оне игре у којима смо ми играли у детињству – прво, ми смо излазили у двориште, учили смо да играмо фудбал или нешто друго. Ти учиш да се играш с другом децом, узајамно. Па и кад се играте коцкама, као што су „Лего”, то је прелепа, савршена игра, она учи раду. Ето, ако постоји могућност да имате такве играчке… Те коцке изврсне, оне уче размишљању, јер је мисао конструкција, а то је визуелно изражено у овим коцкама. Са 19 година прекасно је за овакво подучавање.
***
– Ако је породица школа љубави, какве ће бити породице које су се распале? Какав савет дати очевима, мајкама ?
Знате, и ја вама могу да поставим слично питање. Како играти фудбал ако имате поломљене ноге?
Ето, десила се трагедија и нормално је да је више не буде. Не може бити све здраво, добро и правилно у породици која се распала. Питање је само минимизирање негативних последица. Мало ту има начина како помоћи. То јест, треба дете укључити тамо где ће оно видети сценарио понашања нормално одраслог, великодушног мушкарца, где ће он видети такву особу, да би онда могао да га копира. А како га наситити љубављу ако његови отац и мајка не воле једно друго – то је скоро немогуће.
Сећам се развода својих родитеља: ево, ти имаш универзум и он се расцепио на пола. То је расцеп у целом твом свету. И то се дешава јер ми сматрамо да деца немају ништа с нашим разводом. Људи воле себе, пре свега, ми не желимо себе да мењамо.
Ево, ја имам једног пријатеља, његова жена је затруднела:
– Постала је тако ружна. Уопште не могу да је гледам.
– Наравно, ниси јој то рекао?
– Наравно да сам јој рекао.
Ето идиота, схватате. И породица се распала. То јест, тај човек једноставно живи за себе, а не за децу. То је трагедија, то је ужасно. Сада сам разговарао с једном женом, дошла је код нас у цркву, плаче. Син јој се оженио, родило се дете, а снаха је отишла. Узела је дете и отишла. Живи одвојено, тражи бољу прилику. Није отишла с другим, просто је отишла. Он је исцрпљен, изнемогао. Он жели да види дете свакодневно, а она не да. Схватате, такав чудовишни егоизам, шта ту посаветовати? Само се молити. Не, нема рецепта, нема. Треба смањити губитке – тај човек пада на асфалт, треба сачувати главу, да бар не добије потрес мозга.
Превод: Радмила Благојевић, Православна породица, мај 2018.
Извор: Православие.ру
