АЛАРМАНТНО Четири особе дневно у Србији изврше самоубиство

Годишње у Србији око 1.400 особа дигне руку на себе, у просеку четири дневно. Алармантни одаци забрињавају још више, јер скоро четвртину самоубистава изврше млади до 25 година, а није реткост да се на овај чин одлуче и деца.

Према подацима Светске здравствене организације више од 800.000 људи у свету се убије сваке године, односно једна особа на 40 секунди, а три пута чешће на себе дигну руку мушкарци него жене.

Проблем са бројем самоубиства у Србији је аларманатан и представља важан друштвени проблем, о чему је говорио за Директно.рс психолог Зоран Миливојевић.

– У Србији отприлике 30 жена настрада у породичном насиљу годишње, а истовремено три стотине жена дигне руку на себе. Дакле, то је већи друштвени проблем. Када је у питању самоубиство људи мисле да је то воља појединца, да је особа дигла руку на себе и да то не може да се спречи. Међутим, може. Када би држава на исти начин на који третира насиље, подигла кампању када су у питању самоубиства, мислим да би се тај број значајно смањио – каже Миливојевић.

Зашто људи дижу руку на себе?

Има више разлога, а главни разлог је зато што они према својој субјективној процени, мисле да је живот постао неподоношљив, сматра наш саговорник.

– Људи не виде начин да ће та неподношљивост престати и онда им се самоубиство јавља као могућност бегства од бола, те патње и тако даље. Када су у питању млади људи, онда је један од највећих разлога неко љубавно разочарање. Што значи да млади људи често верују да је љубав са одређеним партнером смисао живота. И када не могу да остваре ту љубав њихов живот губи смисао. Или ако су остварили љубав па су остављени, нису само тужни што је отишао партнер, него је отишао и смисао њиховог живот који у том тренутку постаје бесмислен – каже Миливојевић.

Постоји неколико уверења о којима би требало едуковати младе, те има указати на њихову погрешност, сматра наш саговорник. Важно је нагласити да је и помоћ у кризи врло важна, иако није решење проблема. Наиме, особи која размишља о самоубиству, лоше се осећа и близу је извршења, могућност да са неким поразговара битно смањује ту емоцију.

Миливојевић додаје да постоје начини од тога како медији треба о самоубиствима да извештавају па до интервентних ситуација, како радити са суицидним особама да се самоубиство спречи. Наглашава и да су људи који изврше самоубиство углавном социјално изоловани, те да неки од њих најаве, или дају сигнале које окружење обично не разуме.

Први знак је спомињање самоубиства

Наш саговорник наводи да чим особа почне са индиректним изјавама попут „није ми више до живота“, „чему све ово“, „неки пут мислим да је најбоље да прекратим себи муке“… исте треба схватити озбиљно.

– Обично се дешава да окружење не разуме те изјаве или да мисли да су изречене у шаљивом тону, отписују њихову важност, а када особа изврши самоубиство онда схватају да је та особа слала неке сигнале да је у кризи, да размишља о самоубиству и да су могли да јој помогну. Тада се код пријатеља и породице јавља осечај кривице. Некада људи немају сигнале. Једноставно су затворени, не причају ни са ким, нико не зна шта их мори и онда изврше самоубиство, а ако не оставе писмо, онда уопште не знамо како је та особа живела, а она је у ствари била социјално изолована, без блиских веза.

Пораст броја самоубистава је важан друштвени проблем, а систем неуређен да би на њега одговорио, сматра Миливојевић.

– Потребан је неки централни регистар да би људи знали. Он би помогао друштву да схвати колико је ово велики проблем. Када би се то схватило, држава би морала да покрене различите механизме. Не само медицина, него и у школама да се прича о томе и уверењима која доводе до самоубиства.

У Војводини је највећа стопа самоубистава, тврди саговорник Директно.рс.

– Тамо где расту самоубиства опадају убиства. У зависности где људи окрећу агресију, да ли према другом или према себи. На југу је према другом, а на северу обратно. То после иде из Војводине, у Мађарску се прелива, па онда средња Европа, Словенија је исто висока.

Директна и индиректна самоубиства и „на рате“

Постоје директна и индиректна самоубиства, али и самоубиства „на рате“, каже Миливојевић. У ову други групу спадају она када особа одлучи да се баци под камион, на пример.

– На тај начин особе које одлуче да се убију мисле да ће породица мање патити, јер неће знати. Некада људи раде те ствари, а сви мисле да је несрећа. Када се људи убијају алкохолом, неким дрогама или сувише ризично возе, то је самоубиство на рате. Све ово је јако важно, а некако је потцењено и да се тако изразим – политички назанимљиво, па се не обраћа довољно пажње – закључује наш саговорник.

Чињенице

– јун и октобар су месеци кад се бележи највећи број самоубистава у Србији
– међу данима који су „критични“, судећи по статистичким подацима, „најцрњи“ су петак и понедељак
– најмање самоубистава се догађа недељом
– самоубиства се повећавају у празничним данима

Подсетимо, недавно је Клиника „Др Лаза Лазаревић“ и Министарство здравља покренуло националну СОС телефонску линију за превенцију суицида, која ради у оквиру те клинике. На телефонски број 011/7777-000 могу се јавити они који помишљају на самоубиство или њихова породица, а са њима ће разговарати психијатри, психолози и социјални радници.

И Центар „Срце“ нуди помоћ

Центар за пружање емотивне подршке и превенцију самоубиства „Срце“ нуди саветовање с психолозима и стручним тимом преко бесплатног позива на број 0800 300 303 и 021 6623 393 или путем електронске поште вања“центарсрце.орг.

Извор:
ДИРЕКТНО