„Мали Шенген“ на великом полиграфу

Аутор: Цвијетин Миливојевић

Све и да је невин да невинији бити не може, већ чињеница да се први полицајац Србије „самопозвао“ на полиграф у полицију, уз изгледну могућност да бројило, тј. истиномер / лажомер, као и у више једнако сензибилних случајева раније, очитава Врховни(к) командант лично – личи на претпоследњи чин седмоипогодишње фарсе.

Али, није. Јер, као и Врховник му, уосталом, не слуша добронамерне критичаре. Они слушају осуђене ратне злочинце – ко ми не верује да јесу осуђени нека пита Доглавника Дачића, његова је партија у то доба конролисала српски Ареопаг – Блера, Клинтона, Шредера, плус онај бебећи Институт за јавне политике и остале јавне и нејавне ствари, з.п. Титоград, МилоГора.

Замислите сад Врховника који се, у дану када Гана, заслугом мог друга с факса (тренутно, у функцији министра иноземних дела), повлачи признање Косова – уместо да, макар, послуша свог старијег сина који му је, тако Врховник сам тврди, лепо рекао да је „од ‘малог Шенгена’ значајније повлачење признања Косова“ – излапрда да је „повлачење признања само постизање наше неке тактичке позиције што неће драстично да промени ситуацију, док ‘мали Шенген’ мења будућност свих нас“!? Шта ли је човек хтео да каже, осим ако није да ће (његова) Србија, Србија онако како је он очитава и тумачи на имагинарном полиграфу, бити срећнија уколико буде у „малом Шенгену“, више него да Косово и Метохија остану у њој?

А Тајница му, иста она председница Владе која не зна шта је политика Владе о Косову, али зато зна да „председник Републике најбоље зна шта је најбоље за Србију“ – немилосрдно му, као да јој је Косово дедовина коју би да трампи, терцује ли терцује: „Стварање малог Шенгена’ између Србије, Албаније и Северне Македоније представља најважнију иницијативу у претходних неколико деценија на Западном Балкану“?!

Осим неколико поштапалица типа да је та антанта у настајању, заправо, иницијатива за веће и слободније тржиште, уклањање баријера у слободи протока робе, услуга, капитала и људи између Србије, Албаније и С. Македоније (овако, скраћено, име ове државе природније ми звучи, може да се чита и као „Српска“, као што се и дан-данас, грчком и бугарском читају остале две Македоније које су у Првом балканском рату ослобођене од турске окупације) – грађани Србије појма немају шта се иза „малог Шенгена“ ваља.

Бебећа пропаганда Србије прећуткује да се у ‘малом Шенгену’ тражи место и за – независну Републику Косово која ће, Боже мој, ако се овако настави, ускоро да призна, пазите сад, независност Републике Србије, као знак добре воље за све што је овај режим својим чињењем и нечињењем учинио на плану заокруживања независности једине НАТО државе у Европи.

Бебећа пропаганда Србије ћути о томе да „генијална идеја“ о царинској унији није рођена у глави Највећег Србина у историји, већ иза свега, па и иза последњег самита у Охриду стоји, у име официјелног Вашинтона – породица оног америчког тајкуна, емигранта из комунистичке Мађарске, Ђерђа Шороша.

Да будем конкретан, није наша државна политика баш толико визионарска: У то друштво „мртвих пролетера“ силом су нас гурнули Врховникови „амерички пријатељи“!

То је та утешна „жвака за лудака“ која нам следује након сурове одлуке Емануела Макрона кога, једнаким интензитетом, „волимо као што он не воли нас“. Свима нама из запећка (тзв. Западног) Балкана, вечитим кандидатима за ЕУ. Е, ако има неко да већ није чуо за то, то вам је тај Меркел – Макронов пројекат остављања Западнобалканаца у пози чучања на дну чекаонице или, тамо далеко, у дворишту ЕУ. А све са, истовременим, лукавим планом одвраћања ових земаља од окретања Русији, Турској или, можда, Кини!

Уз перманентно подгревање вруће утопије и влажног западнобалканског ЕУ сна. Већ одавно виђено, давно прочитано (а да, изнова, не изнервирам фанове ђенерала Недића):

„Европске Сједињене Државе ће, под вођством Немачке и Италије, не само остати радионица света, него ће и даље бити научни лабораторијум света. Европске Сједињене Државе под вођством средње Европе неће рушити европску индустријску продукцију него ће је хармонизирати…. КУЦНУО ЈЕ САТ УЈЕДИЊЕНЕ ЕВРОПЕ… Немац ће, у изграђивању Европе, стварати, пре свега, заједницу евопских народа као ЗАЈЕДНИЦУ ЕВРОПСКЕ РАДНЕ СНАГЕ, ИДЕЈЕ И СПОСОБНОСТИ, исто онако као што је изградио у оквиру Великонемачког Рајха… Данашња Европа, тежећи за уједињењем, налази генијалне ујединитеље опет у синовима та два народа – у Адолфу Хитлеру и Бениту Мусолинију. Често нам дрхти срце због смелости њихових дела Али, њихова одважност је храброст уметника који се заносе влеиком конструктивном идејом. А то је идеја уједињене Европе. До сада смо били Чеси. Останимо Чеси, али постанимо Европејци!

Трудимо се да будемо најсавршенији део не само Великонемачког Рајха, како је то рекао председник Хаха (председник немачке сателитске творевине, Протектората Чешке и Моравске од 1939 – 1945, прим. Ц.М), него и нове Европе…“

Овако је о Хитлеровој УЈЕДИЊЕНОЈ ЕВРОПИ, ЗАЈЕДНИЦИ РАДА, ЕВРОПСКЕ РАДНЕ СНАГЕ, ИДЕЈЕ И СПОСОБНОСТИ писао („Буна у Европи“, издавач „Орбис“, Праг, 1941) др Емануел Вајтауер, чехословачка новинар, политичар и писац, некадашњи љути револуционар, екстремни комуниста и учесник Конгреса Коминтерне 1920, потоњи националсоцијалиста, а најпознатији као перјаница чешког колаборационизма током немачке окупације Чешке.

Не знам за вас, али мене (пу-пу-пу) ова идолопоклоничка фасцинација „Уједињеном Европом“ и њеном „заједницом рада, радне снаге, идеје и способности“ забрињавајуће мнооого на неке и нешто подсећа…

Није овде реч о неком имагинарном страху од „брисања граница“ као таквих. Не, реч је о страху од неконтролисаног рушења граница баш према онима од којих нам је, на жалост, углавном долазила несрећа, а паралелном цементирању граница према деловима сопственог народа у окружењу и провереним пријатељима „тамо далеко“.

Чему „мали Шенген“ ако, на пример, имамо нешто што се зове ЦЕФТА, а то је она зона слободне трговине коју је, управо по наређењу вашингтонских кумова „малог Шенгена“, увођењем царина од 100 одсто на робу из Србије – „бомбардовала“ једина НАТО држава у Европи!

Или, како то наш Врховник мисли да успоставља „брзе траке за камионе“ на граници Србије и Албаније, ако, ево већ седам и по година, не сме ни да помене повратак до 1000 српских униформисаних лица (рачунајући и царинике) на КиМ? Да ли то онда значи да је фамилија Шорош одлучила да у ‘мали Шенген’ прими и своју привилеговану државу, Републику Косово?

Кад смо већ код малих и великих антанти, разних царинских, економских и осталих уговора и унија – људи моји, па имамо изгласану (12. априла 1999), а никад повучену, одлуку о приступању Савезу Русије и Белорусије! Дај да видимо шта актуелна власт која је, у претходним униформама, подигла руке за овај савез, данас има да каже по том питању…

Ако се једно с другим не коси, а постоји оправдан државни и грађански интерес, зашто онда не ући у што више таквих интеграција, али не тако да једна искључује или условљава другу? Па да, рецимо, зато што имамо „посебно посебан“ однос са Северноатлантском алијансом, наш Врховник седам и по година не сме да Српско-руском хуманитарном центру да чак ни (само) – службени статус!

Мучени краљ Александар Уједитељ, спас од италијанских територијалних апетита, од претеће реинкарнације Аустро-Угарске, од бугарских ревизионистичких тежњи, тражио је у разним војним и сличним, великим и малим „антантама“, од оних са Чехословачком и Румунијом, преко кокетирања са Кемал-пашином Турском, до оних краткотрајних искрица љубави са Алекдандром Стамболијским који је нудио улазак Бугарске у југословенско краљевство. Тита је, у једном тренутку, његов колега Енвер Хоџа просто преклињао да Албанија пре Бугарске уђе у Југославију као њена седма република; Милошевић је предлагао конфедерацију са Мицотакисовом Грчком…

Једино су модерни српски суверени, наводећи увек неке „ужасне спољне притиске“, одбијали и да чују вапаје својих сународника из окружења који већ два века сањају своје снове о што чвршћој вези са матичном државом.

Зар, заиста, неко верује да би, на неком народном „полиграфу“, нешто налик „малом Шенгену“, уз оволики мањак поузданих информација и огроман вишак скривених загонетки, имало шансе да „прође“?

Кад већ споменух КиМ као главну одгонетку великих мајстора „малог Шенгена“,

ја бих часност њихових намера врло једноставно истестирао. Ето, као, ја немам ништа нити против „малог Шенгена“, али, као знак добре воље, ни против учешћа Косова, као, у овом случају, делимично аутономног субјекта, у њему.

Чули сте сви за Андору. Осим што њена ногометашка репрезентација служи за поправљање гол-разлике, она је знана и по томе што је држава (или „држава“) са француско-шпанским корегенством, са два регента: положај „шефа државе“ екс официо је подељен између председника Републике Француске и, територијално надлежног, шпанског епископа, тако да њих двојица „владају“ у име грађана Андоре.

Кондоминијум, као једна врста условног сувласништва, у међународном се праву дефинише као политичка територија – може да буде држава или ограничена област – у којој се више различитих суверених ентитета формално слаже да дели (и то у пракси и чини) једнаке доминијуме, у смислу суверенитета, и остварује своја права заједнички, без дељења у засебне „националне“ зоне.

Примера је, на земаљској кугли, много. Антарктик је, де факто, кондоминијум, а њиме се управља консултативно на основу Антарктичког споразума. У Европи, рецимо, река Мозел и њене притоке, Зауер и Ур, још од 1816. године, чине кондоминијум подељен између Луксембурга и Немачке.

Немачка и Аустрија су, са Швајцарском (на различитим основама), власници тројног кондоминијума — главног дела језера Констанц, познатијег као Боденско језеро, без његових острва. А, пошто Швајцарска тврди да граница пролази средином језера, не постоји међународни уговор који одређује куда иду границе Швајцарске, Немачке и Аустрије у и око овог језера.

Брчко Дистрикт, кога чини територија предратне општине Брчко, представља заједнички кондоминијум између државних ентитета у Босни и Херцеговини, Федерације БиХ и Републике Српске.

Ако већ о судбини Србије одлучују изасланици, климоглавци и колаборационисти „Уједињене Европе“ („ЕУ која нема алтернативу“), мање на основу аутентичких интереса грађана Србије, а више сходно налозима из Вашингтона и те „ЕУ која нема алтернативу“ – хајде, макар, да из свега покушамо да извучемо неку корист. Да оголимо до краја наше стварне и фиктивне владаре.

Ја бих, на пример, захтевао од њих да услов за улазак Косова у „мали Шенген“ буде привремено двојно старатељство над тим привременим кондоминијумом између две стране. Једне, којој та територија стварно, правно, власнички и историјски припада, а то је Република Србија, и друге, а то је представник НАТО окупатора на КиМ, а ко би то и формално, у име НАТО-а, био – сам НАТО, Вашингтон, Брисел, Тирана, неко Н.Н. лице из Приштине, сасвим је свеједно.

Па, да видимо зашто је то, као свог фаворита, уместо „Соросевих плаћеника из опозиције“, Ђерђ Шорош за главног извођача „малог Шенгена“ изабрао Највећег Србина.

Извор:
НСПМ