Србија поводом КиМ мора да се држи свог Устава и Резолуције СБ УН 1244

Kosovo-srpsko

ТРИБИНА „РЕИНТЕГРАЦИЈА ИЛИ РАЗГРАНИЧЕЊЕ“ – БЕОГРАД ДА РАДИКАЛНО ПРОМЕНИ КУРС

* Дејан МИРОВИЋ: Бриселским споразумом 1 суспендован је Устав у коме 60 чланова и Преамбула гарантују да је КиМ део Србије. На тај начин је од стране Владе Републике Србије, тадашњег председника и првог потпредседника Владе, а и Уставног суда, извршен – државни удар и уведено је неформално ванредно стање које (што се тиче КиМ) траје и данас

* Милош ЈОВАНОВИЋ: На срећу, принцип територијалног интегритета штити сваку државу од сваког облика сецесије. Са правног аспекта је све потпуно јасно: све што је урађено са КиМ од НАТО агресије у марту 1999. па до проглашења или формализовања сецесије 17. фебруара 2008. било је апсолутно и неупитно противправна работа

* Слободан САМАРЏИЋ: Ни једно разграничење није могуће према Резолуцији 1244.Не постоје разне форме разграничења. Међународно право познаје само разграничење међу државама. Дакле, ако разговарате о разграничењу са неким, тај неко је за вас искључиво држава. О разграничењу не могу да разговарају два субјекта која се међусобно не препознају као државе

* Бранислав РИСТИВОЈЕВИЋ: Сам израз `разграничење` је подвала Београда од кога и долазе наши највећи проблеми у решавању косовског питања у складу са Уставом и резолуцијом 1244

__________________________________________________________________________

„РЕИНТЕГРАЦИЈА или разграничење”, циклус трибина на Машинском факултету у Београду на којима академска заједница разговара о могућим решењима за Косово и Метохију, у трећој дискусији је окупила експерте правних наука.

Учесници  су једногласно констатовали да је Косово и Метохија и по унутрашњем и по међународном праву неотуђиви део Републике Србије и изнели пуну аргументацију да ће тако и остати само под условом да се Србија буде држала сопственог Устава и закона, међународног права – са посебним нагласком на Резолуцији СБ УН 1244, односно ако своје политичко понашање буде усагласила са унутрашњим и међународним правом.

Шта то усаглашавање конкретно значи, објаснили су универзитетски професори Дејан Мировић, Милош Јовановић, Слободан Самарџић и Бранислав Ристивојевић у закључку скупа у коме се каже да ”српске власти у преговорима са сецесионистима морају радикално променити курс – у смеру поштовања међународног и домаћег права, као јединог допустивог оквира за окончање косовске кризе.

Релевантни међународноправни акти, заједно са Резолуцијом 1244СБ УН гарантују територијалну целовитост Србије, али највиши српски државни представници истрајавају у њиховом пренебрегавању у тражењу коначног решења. Конкретно, власти су Бриселским споразумом из 2007. суспендовале Устав Србије који гарантује територијалну целовитост Србије, а потом и Другим Бриселским споразумом из 2013. на целој територији Косова и Метохије укинути су српско судство, органи МУП и Цивилна заштита, чиме је званична Србија помогла изручењу својих грађана илегалним сецесионистичким структурама у Приштини”.

– Сада се власти спремају да потпишу нови правно обавезујући Бриселски споразум – за разграничење, а да бисмо знали шта оно тачно представља треба да погледамо шта је права истина око Бриселског споразума број један. То је био споразум којим је суспендован Устав у коме 60 чланова и Преамбула гарантују да је КиМ део Србије и на тај начин је од стране Владе Републике Србије, тадашњег председника и првог потпредседника Владе и наравно Уставног суда  извршен – државни удар и уведено је неформално ванредно стање које траје и данас (што се тиче КиМ)”- објаснио је Мировић, који је професор на Правном факултету Универзитета у Приштини (измештеног у Северну Митровицу).

Он је указао да је нова, “напредњачка” влада била свесна да потписивањем Бриселског споразума обезбеђује континуитет политике претходне владе у време председника Бориса Тадића.

– У извештају који је 2013. Народној скупштини поднео нови Преговарачки тим, а потписао га Ивица Дачић, писало је да су Боркови споразуми (противуставни споразуми које је потписао Борко Стефановић као Тадићев шеф Преговарачког тима) међународна обавеза Србије и да се мора наставити њихов континуитет. Када Вучић, Селаковић и Дачић  кажу да Србија купује време, погледајте Бриселски споразум и његову имплементацију, видећете да се не ради ни о каквој куповини времена, већ о хитном поступку уништавања српских институција и хитном повлачењу Србије са КиМ кроз Бриселски и допунске споразуме о енергетици, телекомуникацијама, о расформирању Цивилне заштите, расформирању полиције и расформирању правосуђа. При томе, за разлику од прописаних (хитних) рокова у којима су расформиране српске институције, за формирање Заједнице српских општина – споразумом није одређен никакав рок!, рекао је Мировић и упозорио да би по многим правним теоријама споразум Вучић-Мустафа из 2015. о правосуђу могао бити протумачен као да је Србија де факто признала Косово.

“Многе теорије кажу да је предаја надлежности из оквира правосуђа тест за de facto признање. Вучић је тад био премијер и потписао је споразум којим је на целом КиМ укинуо српско, а уведено косовско правосуђе. Потом је 2017. позвао српске судије да положе заклетву пред тзв председником Косова Хашимом Тачијем”, додао је Мировић.

Он се вратио на противуставност Бриселских споразума подсећајући да је председник Вучић после дискусије да Тачијем у Берлину 2018, сам констатовао да Бриселски споразум није у складу са Уставом Србије.

– То је рекао јер се Тачи жалио да споразум није у складу са “уставом Косова”, па му је Вучић одговорио да није у складу ни са српским Уставом. Дакле, имате формулацију да је то неуставан и незаконит споразум. Генерације правника ће га проучавати као најсрамније у српској правној историји. Једино што може бити срамније је такозвано разграничење – оно у суштини значи да ми дајемо преко 90 одсто наше територије КиМ, а вероватно нешто и на територији уже Србије. Разграничење значи да на 800 годишњицу аутокефалности наше СПЦ предајемо 1600 сакралних објеката, укључујући и четири сакрална објекта која су на листи Унеска, а за узврат ће се Приштина после тога ујединити са Албанијом. Само се треба држати истине и видећете шта значи Бриселски споразум и шта значи Бриселски споразум број 2 који је у најави – такозвано разграничење, упозорио је Мировић.

Милош Јовановић је указао да Бриселски споразум “јесте извор међународних правних обавеза Србије, али је наш највећи проблем то што Уставни суд није имао храбрости да га прогласи противуставним.”

– На срећу, принцип територијалног интегритета штити сваку државу од сваког облика сецесије. Ниједан документ међународног права не прихвата отцепљење и самооопредељење као средство промене граница. Са правног аспекта је све потпуно јасно: све што је урађено са КиМ од НАТО агресије у марту 1999. па до проглашења или формализовања сецесије 17. фебруара 2008. било је апсолутно и неупитно противправна работа. И спрам унутрашњег права – не постоји ни једна правна норма која не иде у прилог тезе да је КиМ саставни део Србије. Шта више, Влада Србије је донела Одлуку о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности 14. фебруара, одлуку је 18. фебруара потврдила Народна Скупштина, Одлука није никад замењена и као таква производи правно дејство и данас. Али је друго питање што смо ми, у смислу примене и поштовања унутрашњег права у сивој зони – упозорио је на почетку излагања Јовановић.

Он је објаснио да је сасвим логично што ни један правни документ од Повеље УН преко међународних пактова о грађанским, политичким, економским, културним, социјалним правима, преко Резолуције Генералне скупштине УН 2625 о пријатељским односима и сарадњи 1970. год, до Завршног акта из Хелсинкија)  не признаје право на отцепљење илити спољашње право на самоопредељење, јер међународно право праве државе и ни једна држава неће “пуцати себи у ногу” тако што ће дозволити отцепљење ако се деси демографска или нека друга промена њене територије.

Ни једна међународна институција, како је рекао, од ОЕБС-а до УН никад није стала на друго становиште до оног да принцип територијалне целовитости апсолутно штити сваку државу од покушаја сецесије, што потврђује пракса од Молдавије и Придњестровља, Азербејџана и Нагорно Карабаха, Грузије и Абхазије односно Јужне Осетије или Руске Федерације и Чеченије, а сада и Каталоније.

Јовановић је указао да постоји нешто што се зове противправно стварање држава, односно противправно признање противправно насталих ситуација, али је и ту, како је казао, недвосмислено јасно да постоји обавеза непризнавања противправно насталих ситуација.

– Према томе, и свако политичко решење које се тражи у косовскометохијској кризи мора да буде у складу са темељним принципима Повеље УН и поштујући територијалну целовитост СРЈ (Србије) којој су, како се каже у уводу Резолуције 1244, све чланице привржене, закључио је Јовановић и додатно упозорио да се Резолуција 1244 не сме и не може тумачити на неки други начин него као резолуција која штити територијалну целовитост наше државе у складу са општим одредбама међународног права.

Он је у том смислу посебно аргументовао: “Став 4 Резолуције 1244 јасно каже да ће једном када се повуку снаге Југославије бити омогућено једном броју функционера и припадника српских, односно југословенских снага безбедности да се врате на КиМ. Индикатив у праву је императив. Кад се каже да ће бити омогућено, то не значи некад или можда него да ће морати. У Анексу 2 се додатно прецизира шта ће бити улога тих снага безбедности и њихов број – пише “не хиљаде већ стотине”, ја то тумачим као 19 стотина, односно да је у складу са овом резолуцијом да се врати 1999 војника на КиМ. Онда погледате четири функције због којих се та војска враћа и видите да оне јасно додатно печатирају наш суверенитет: деминирање, држање везе са Кфором,чување културне баштине и снаге безбедности треба да чувају главне граничне прелазе између Србије и Албаније”.

Поред покушаја да се Резолуција 1244 тумачи искривљено, Јовановић је упозорио и на друге контроверзе око ње и око Устава Србије, које се, како је рекао, на жалост пласирају “из наших редова, ради политичких циљева”

– Говоре да се Резолуција 1244 не односи на Републику Србију, већ на СРЈ. А у Уставној повељи пише: у случају иступања Црне Горе из Државне заједнице СЦГ, међународни документи који се односе на СРЈ, посебно Резолуција 1244 СБ УН, односиће се и у целости важити за државу Србију као следбеницу. То је  јасно i невероватно je да наши државни органи говоре потпуно супротно томе. Имате и скандалозну тезу да Устав не брани разграничење или неку другу форму признања сецесије. Устав важи и док је тако, све што се радило до сада поводом КиМ је било противуставно што је признао и председник Вучић у дискусији са Тачијем, па се сабрао и мало исправио да “смо урадили против Устава или није потпуно у складу са Уставом”, рекао је Јовановић.

Он је закључио да међународно право није увек једнако ефективно већ зависи од односа снага у свету, али је “добра вест да се враћа равнотежа у међународне односе и да зато морамо да бранимо Устав и Резолуцију 1244 јер су нам то гаранти и тапије. Ми не смемо да их променимо, а онда ће однос снага у свету урадити други посао”.

Самарџић и Ристивојевић додатно су указали на преварантски карактер политике разграничења јер та политика, како је објаснио Самарџић почива на томе да председник државе прецизно изложи шта мисли, а не да прецизно изложи шта ради.

-Тако слушамо о разграничењу Срба и Албанаца – што је блиско нашој свакодневној свести, с обзиром на конфликте које имамо са њима – а то ће у чињењу бити разграничење Србије и Косова, а не Срба и Албанаца. Влада и председник су се обавезали да то учине, објаснио је Самарџић.

У дискусији, одговарајући на питање које правне форме разграничења би биле могуће према Резолуцији 1244, Ристивојевић је казао да је “та реч разграничење – подвала Београда од кога и долазе наши највећи проблеми у решавању косовског питања у складу са Уставом и резолуцијом 1244”.

Самарџић је прецизирао да ни једно разграничење није могуће према Резолуцији 1244.

– Не постоје разне форме разграничења. Међународно право познаје само разграничење међу државама. Дакле, ако разговарате о разграничењу са неким, тај неко је за вас искључиво држава. О разграничењу не могу да разговарају два субјекта која се међусобно не препознају као државе, то онда није разговор о разграничењу, а ако се преговара о разграничењу – разграничавају се само државе. То је јасно, објаснио је Самарџић.

У дискусији је било покренуто и хипотетичко питање каква би била правна процедура и ко би требало да реагује ако би неко од садашњих или будућих званичника Србије потписао признање независности Косова или разграничење, поделу, размену.

Према Мировићевом гледишту, то је contradictio in adjecto, јер у таквој ситуацији треба да реагује власт. Дакле, како је рекао – нека следећа власт, јер би ови сами себе требало кривично да гоне, а то сигурно неће да ураде.

Извор:
ФАКТИ