У логору Јасеновац

Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац. Поче нагуравање вагона, ударање амортизера у низу вагона, а затим воз крене. Иде полако и ускоро стаде. Они крај решетки (постоје двије у вагону) гласно изговарају: „Ено Саве, возе нас према Сави”. „Ено воде”, гласно говоре други, „о, Боже, колико има воде”. Коначно, некако догураше и мене до решетке на лијевој страни вагона. Осјетим свјежину зрака иако вани сја сунце. Чини ми се – да ме баце у Саву, пливао бих и пио воду. Чују се извана све јачи гласови са пуно псовки. Више гласова људи који стоје поред решетки преноси нам обавијест да се око вагона распоређују усташе и да на пушкама имају бајонете. Тамо негђе десно од нашег вагона чује се јаук и престрављени плач неког човјека праћен псовкама усташа. Питају усташе оне крај решетки: “’Оћете воде, јесте жедни”? Сви јадници који то чуше вичу: „Јесмо! Дајте нам воде”, па се нагуравају према решеткама. Умјесто воде, усташе, довикујући разне погрде, бацају у решетке суху земљу са шодером и прашином. Јаук са десне стране све је ближе. Отварају се вагони уз заглушно лупање вратима, вику и псовке усташа. Наређују нам да излазимо из вагона. Јаук оног несретника не престаје, иде у нашем правцу. Усташе га туку некаквим комадима дрвета. Двојица људи га напросто носе – ставили му руке испод пазуха, а ноге му се вуку по земљи. Пролазе мимо нас. Та дрва, којима туку тога, већ раскрвављеног човјека, мени се учинише као они „цијепци” од таре (стана за ткање) или су баш били тако обликовани и подешени за батинање. По изласку из вагона, постројавају нас уз вагоне.

Вика и махање рукама усташа усмјеравају нас у оном правцу у којем одвукоше јадног постаријег човјека за кога неки рекоше да је Јоцо из Грђевца, чини ми се да рекоше из Великог Грђевца. Разабирем да усташе вичу: „Гони у раку! Сви у раку”! Пошто се код нас рака зове ископана јама гђе се сахрањује сандук, ладица са покојником, све се пропињем у знатижељи и страху да видим ту раку у коју сви идемо. Колона иде по сухој утабаној и прашњавој земљи, није то никакав пут, па ни стаза. Ускоро скрећемо и идемо помало низбрдо у некакву широку ископану јаму, врло велику. Изгледа ми то као јама од циглане из које се вози земља за прављење цигле. Сад се из непрекидне вике усташа разазнаје да нас настоје раздвојити у два реда (врсте). Зауставише нас. Гледам тко је у мојој најближој околини. Мало даље видим Стеву Смиљанића, мог вршњака. Он и ја смо повремено и наизмјенично сисали заједно његову мајку Марију и моју мајку Евицу, овисно какве су послове и обавезе имале на својим имањима или у узвратним мобама. Има ту још мојих вршњака и оних коју годину старијих, али никога не познам. Нешто даље опазим Милана Адамовића. Он је дотјеран са Козаре и био је два, три мјесеца код Јере (Јарослава) Голштајна (Готтстеина), чувао краве и радио остале пољопривредне и домаћинске послове.

Десно од мене је кум Шандор Амиџић, психијатријски болесник, повратник из Америке. Сви су га звали кум. Ставио је обје руке на свој штап испред себе. То је комад грабовине, “пригла” од грабовине, како су га мјештани називали. Сјећам се тога штапа, којег сам виђао приликом повременог доласка кума Шандора у нашу кућу ради хране и да се огрије. Он је имао свој распоред у селу, па није никога посебно оптерећивао својим скромним потребама. Нетко га запита: „Куме, како је”? „Не ваља куме”, одговара Шандор. То ме се некако посебно чудно дојмило јер на такво питање у нашој кући или на улици, кум Шандор је увијек одговарао: „Добро куме”! Ходају усташе између наше двије врсте, па у ону врсту са друге стране преводе из наше старије и ђецу, а отуда у нашу врсту преводе младе људе. Оде преко и кум Шандор. Био је он просјед, али није био толико стар да би спадао међу старце. Ваљда се тако дојмио зато што је био необријан. Схватим, коначно, из усташких коментара и молби неких људи да иду међу старце, јер нису способни за рад, да сам ја остао међу онима који су способни за рад. Још је и Стево у овој врсти, али, ето, оде и он на ону страну. Кад то виђех, кренем ја сам на ону страну. Види ме усташа, подвикну ми: „Марш натраг! Тко ти је рек’о да прелазиш”. Полугласно коментирам како то да Стево оде тамо, а ја остајем овђе гђе никога од вршњака не познам. Нетко рече: „Он је показао руке да виде како не може са њима радити”. Схватим ја то, али опет кренем преко. Изгрди ме усташа најпогрднијим ријечима, да их не спомињем, те запријети: „Пробај само још једанпут”! Помирим се са судбином и останем ту гђе јесам. Чује се заповијед: „Гони ове, гони натраг у вагоне”. Окрећу се старци и неки вршњаци у врсти гђе је и Стево и одоше натраг у вагоне. Ускоро окренуше и нас, али у другом правцу.

Напуштамо раку и ускоро улазимо у жицу. То је велики простор ограђен жицом, у њему нема никаквих кућа нити барака. Терен је врло нераван, све некакве кврге. Као да је ту ходала стока по блату па остале рупе и кад се осушило, остало је овако. Тек сад сам видио колико нас је пуно дотјерано. Мало касније опет долазе, познајем неке, разговарају они и ови што дођоше са мном. Чујем како закључују да нисмо сви стали у раку па ће их још доћи. Посједасмо по тој неравној земљи и ођедном се створи нека гужва из које долази вијест: „Доносе нам воду”! Сви смо на ногама. Жеђ је досегла кулминацију. Сад видим једног човјека који носи канту, вјеројатно са водом будући да га сви пресрећу са некаквим својим посудама. Он покушава да им удовољи, али више се воде просипа него што се успе у те кантице, зђелице и тањуре које ти жедни људи пружају. Ето још неколико људи са кантама, а гужва се смањује јер неки пресрећу доносиоце воде. Добио сам и ја воде у моју зђелицу. Попијем је и чекам долазак сљедеће канте. Опет су гужве, но ипак добијем још воде.

Страх и тортуре које смо преживјели од изласка из вагона, избацили су из наше психе осјећај жеђи. Јачи је био нагон за одржање живота и борба против физичког уништења, чега смо чак и ми ђеца постали свјесни. Стравична слика старца Јоце из Грђевца мора да је код зрелих људи избрисала сваку илузију о опстанку и повратку кући у живот. У мени је несхватљив положај тог јадног старца будио велики страх и осјећај да то могу и мени учинити. Ту ми се први пут наметнула помисао и створио осјећај да се никада нећу вратити кући. Доживљај у раки, грозна псовка усташе то је још потврдила. Све то осјећај жеђи ставило је негђе изван нас. Тек појавом доноситеља воде, осјећај жеђи добио је сву своју вриједност – постали смо свјесни неподношљивости и измака физичке снаге. Том посљедњом снагом, сви смо на неки начин учествовали у гужви, настојећи доћи до воде. Ваљда је то био посљедњи улог избезумљеног ума у усмјерењу нагона за самоодржање. Одрасли, зрели мушкарци међу собом коментирају о људима који су доносили воду. Говоре како су мршави, како једва носе ону канту са водом, како су изгорјели од сунца, како су гладни, траже круха… Нетко рече: „Онај јадни Јоцо сигурно је завршио у јами”. Јаднога Јоце нигђе нема. Идем и ја нешто појести из мога завежљаја, цулца (како смо код куће звали такав завежљај). Развежем цулце, а онај комад пилетине смрди ми по ђубрету из вагона, комад круха, исушен и ђелимично издробљен, има исти мирис. Пробам јести, па некако ми не иде. Осјећам сада и глад, али не иде.

Сједим крај те моје јадне софре у двојности, дилеми и напрезању између осјећаја глади и неподношљивог, смрдљивог, ђубретарског воња и изазовно лијепог изгледа комада пилећег меса. Ту је ваљда и асоцијација на посљедњи поклон моје брижне мајке који ми је у задњи час угурала у руке, кад ме усташе у грубишнопољском парку утјераше међу одрасле мушкарце. Док сам сједио са мојом непомичном дилемом, дакле, исто сједећом, наиђе један од доносилаца воде па ме замоли да му дам мало круха. Дадем му цијели комад и кажем да би му дао и месо, али да оно јако заудара на ђубре из вагона. Нисам ни завршио, а он узе оно месо и оде. Кад, ето и другога, пита имам ли још што за јести. Кажем му да немам показујући на моју ланену салвету, а он се сагну, покупи мрве са салвете, а онда је истресе на један длан, преклопи га пред устима и сасу мрве у уста. Ваљда сам мало задријемао кад нетко виче да се иде на шишање. Говоре да шишају до голе коже, а одрасле шишају и испод пазуха, а и доље. Нетко пронесе глас да је међу брицама и Миле (Милан) Босанац, брицо из Грубишног Поља, који је 26. априла 1941. отјеран у Копривницу међу оних 504 Србина. То је било велико изненађење јер смо ми већ имали увјерљиве податке да су сви ти људи отјерани из Копривнице у Госпић и поубијани у Јадовну и на отоку Пагу.

Идем и ја на шишање и стварно видим кума брицу (тако смо га звали у Грубишном Пољу), јавим му се и он ме препозна, измијенисмо пар ријечи и ја одох јер су други наилазили на шишање, а многи људи жељели су са њим да поразговарају. Вратим се тамо гђе сам малоприје сједио и сложим моју крпару да прилегнем. Размишљам – како то да ту нема никакве зграде у којој бисмо сви спавали, како ћу спавати под ведрим небом, вани, а имам само крпару и плахту што ми је мама дала на одласку из парка у Грубишном?! Опет поче неко комешање, кретање, разговарање… То се одмах чује јер је иначе тишина, сватко је са својим мислима, сви углавном шуте. Сад кажу да се дијели храна, а многи немају у што да је приме. То је нека чорба. Дијеле је са кутлачом, шефљом. Многи немају ни кашике, неки срчу из тањура па при томе и просипају.

Не знам како сам дошао у ситуацију да и ја сркнем из тањура. Окус је био готово одвратан. Ради се о доста бистрој текућини, несланој, а у њој плива по који комадић љуске од крумпира и види се по која мрва крумпира. Један од логораша, који се још ту нашао, тражи да му препустим тај тањур и напросто ми га узе. Ја, без животног искуства, мислим – бит ће сутра нешто боље, нешто друго, па ћу сутра јести. Неки у близини мене коментирају, разговарају о сусрету са брицом Босанцом, па о томе како је у води било и косе, а да ми онако жедни то нисмо виђели. Па онда о храни коју смо добили без круха. Кажу: „Бар да је било круха, ипак би се нешто појело”. Поред раније жеђи, многи људи су били и гладни већ неколико дана јер су пар дана боравили у логору у парку, а били су из села ван Грубишног Поља. Ја сам имао пилетине јер је мама поручила Анки Трегнеровој да оде у наше двориште и да ухвати пиле или кокош и да нам испече. Она нам је то учинила. И крух је испекла и донијела у парк.

Пада помало мрак. Људи лијежу на ону голу суху, тврду и неравну земљу. Никако да се смјестим за спавање, увијек нека кврга жуља, напросто нема нити за корак равне земље. Постаје зима, стављам пола крпаре под себе, а половицом се покријем. Мало задријемам па се опет будим дрхтећи од зиме. Повремено се чује тихи разговор, ништа разумљиво. Пошто не спавам, напрежем се да чујем који разговор, шапутање, али ништа. Неки људи ходају, с вечери их је било неколико, а сада готово сви ходају, неки сједе. Та несана ноћ, хладна, а никаквог рјешења или изгледа на боље нема, улијева неку злу слутњу, осјећај безизлазности, а беспомоћност је већ ту. Људи разговарају о томе како је јучер био врућ дан, ноћ ведра, а, ево, пред зору се навуче ова маглуштина пуна влаге. Кажу да се јутрос мање види него ноћас. У тој маглуштини освану и јутро. Не знају људи ни колико је сати, нитко нема сата. На улазу у логор била су два стола, сваки са једне стране. Наредили су нам да сав новац, оштре предмете, ножеве, шкаре, новчанике, прстење, златнину, оловке и пенкала ставимо на те столове – уз обавезну пријетњу: „Тко нешто не преда, бит ће стрељан”. Људи су све предавали, а неке су и опипавали не би ли штогод нашли.

Неки се запиткују хоће ли бити каквог доручка? Било чега, само да буде топло. Међутим, ништа се не догађа, а поче помало и киша да пада. Она маглуштина поче да се претвара у ситне капи, хладне као солка. Тако, поред хладноће, поче и влага. Не знају људи што ће са собом. Неки су само у кошуљама, а већина само у љетним капутићима јер су тако затечени код куће овог, до јучер врућег, октобра. Солка коначно пређе у кишу. Ја сам имао шешир – лијеп, браун, а крпару сам ставио преко рамена. Од доручка нема ништа, а некако почетком кише почеше нас постројавати. Стојимо у строју, киша пада, чекамо неко вријеме и онда крећемо. Тога јутра држао сам се ближе Пери Амиџићу и његовом очуху чика Тоши. Тако сам се нашао у реду иза њих. (У Грубишном Пољу смо били комшије, пета кућа преко пута). Колона улази међу неке бараке, ту опет стојимо, па мало кренемо и уто чика Тошо извади из џепа невелик комад круха, откину комадић и даде га Пери. Ја гладан, без икаквог срама, рекох: „Чика Тошо, дајте и мени мало”. „Немам, Милане, више од шаке. Морам чувати за Перу”. Изненадих се и зашутим. Сјетим се оног комада круха што га дадох оном јадном доносиоцу воде.

Пред нама је нека шупа – надстрешница, постављена попријеко у односу на наше кретање. Са десне стране на повишеном мјесту, као на некаквој трибини, налази се повећа група усташа. Има њих и са лијеве стране, али овђе нема трибине. Гласно говоре, ваљда коментирају наш долазак, смију се, забављају се… Ођедном Перо гласно рече: „Ено Ђурћа”! Довикује: „Ђурћ, ево и мене”, и махну руком. Гледамо на ту страну и чика Тошо и ја. Не познам ја Ђурћа иако сам га некад, прије пар година, виђао код Пере. Али, видим, један усташа престаде да се смије и одговори Пери: „’Еси дош’о, пичка ти материна српска“! Перо зашути, а чика Тошо му истовремено рече: „Шути Перо”.

То ме је страшно погодило. То је био још један прилог слутњи о безнађу. Киша пада и не пада, хладно је и влажно, а и наши капути су мокри.

Ђурћ, Ђурић, Ђуро Крамарић је најмлађи син извјесног Крамарића са Боровца, више Велике Ператовице. Најстарији син му Миле Крамарић, живио је у засеоку Сталовица у Грубишном Пољу. За средњега сина не знам. За Ђурића знам да је послије завршене основне школе био код Пере, ту се хранио, са Пером спавао. Није то било пар дана, нити пар мјесеци, већ више година. Перо је био од мене старији четири године, а Ђурић од њега двије-три године тако да смо се ријетко заједно играли.

Зато га сада не бих препознао, особито међу једнако униформираним усташама. Ето захвалности! Коначно улазимо у ту надстрешницу, која је већ готово пуна, има мало мјеста. Ускоро поче вика иза нас. То усташе вичу и нагоне људе да се гурају и улазе у већ испуњени простор. Ето, ми смо сретни што смо стали под кров. Дрхтим од хладноће, али је све већи проблем стајање. Нема се гђе сјести, а, да и има мјеста, доље је земља, а и блато. Не дају нам ништа јести, а ни воде нисмо данас пили. Негђе у ноћи киша поче јаче падати. Стојим и дријемам, сви шуте. Сватко је ваљда био свјестан свога и положаја свих нас. За моје године то је било нешто тешко, неиздржљиво, страшно. Ни од кога не можеш тражити и очекивати помоћ. За разлику од одраслих, био сам поштеђен размишљања о судбини свих, то ми је било недокучиво, хрвао сам се са својом немоћи. У тој мојој немоћи стојим, дријемам, људи се гурају па ме помјерају, не можеш, а нема ни помисли о томе, да се опиреш, одупиреш. У томе гурању и несвјесном помјерању нађем се на мјесту гђе на мене цури киша са крова надстрешнице. Зло! Сва срећа да имам шешир, али и он се као напунио па то цури по раменима и врату. Не могу да се помакнем. Нитко не би пристао да се замијенимо за мјеста ако му кажем разлог. Но, гурање се ипак настави, јер ваљда то није било једино мјесто гђе је кров цурио па се нетко јачи успио помакнути и тако ту преноћисмо.

Сутра прије подне дадоше нам опет онакве неслане крумпирске чорбе. Посркао сам је из моје зђелице, остале су само љуске. Ипак, топла је и мало ме је окрепила. Сад ми настаје амнезија све до смјештаја у једну бараку близу кухиње у којој је поред одраслих људи било доста мушке ђеце. Већину бараке заузимали су одрасли, ђеца су спавала и боравила на крају лијеве стране од улаза. Сад ми је најближи био Милан Адамовић, ђечак дотјеран са Козаре, око двије године старији од мене. Моју крпару смо стављали под себе, а капутима смо се покривали стиснути један уз другога. Његов капут је био сиве боје, од војничког сукна. Ја му приговорим да није добро да носи тај капут јер ће га усташе сматрати партизаном. Питам га како то да није понио неки други капут. „Ама, немам другога. Овај сам донио са Козаре јер га нитко други није хтио. Кад су нас Нијемци и усташе опколили, партизани су скидали са себе све војничко, бацали то нама, а они облачили све што су могли обући. И онда је по ноћи било зима, па сам ја узео тај капут и, ето, до сада га стално носим. Не знаш, брате, како је на Козари било страшно”, каже. „Сједи читава фамилија око ручка, а оно удари граната међу њих. Наиђе авион па баца мале бомбе па њима све поубија и израњава. Онда пуца митраљезом, па се враћа, па опет. А онда кад дођоше усташе и муслимани, поклаше јако пуно чељади. Клали су цијелим путем, неке изводили у шуму, а неке одмах ту у јарку, граби”, говори. Рече ми да има брата у партизанима. Не зна да ли је жив. За себе је говорио да је од Приједора, ништа поближе.

Једно јутро видимо – дотјерано доста народа. Мушкараца, жена, ђеце, стараца… Значи, њих нису раздвајали, то су цијеле породице. Сједе у просушеној, повисокој трави, ту, педесетак метара од нас, десно од пумпе гђе се даје вода, и ту је увијек гужва. Тај народ није тамо гђе смо ми били, на оној голој земљи, него са ове стране жицом оплетеног простора. Милана су одредили да иде правити гајбе од летвица за воће, јабуке и шљиве, па се виђамо тек увечер на спавању. Тако ја одлутам тамо према пумпи, гледам тај свијет за који кажу да је дотјеран из Црквеног Бока и да ће их вратити кући. Помишљам како би било добро кад бих могао до њих, па да и ја изађем из овог пакла. Видим да неки нешто једу и то ме привуче к њима. Кад, ето ти на коњу оног заставника кога зову „101” (Стоједан). Опсова ме издалека, ја потрчим према бараци, а он баци некакву батину за мном. Мислио сам да сам готов, али он на срећу не пође за мном. Прича се по логору да је назив „101” добио по томе што је негђе ођедном заклао стотину и једног Србина! Он се ту врло често мотао, најчешће са коњем, тако да смо га брзо упознали. Они из Црквеног Бока су кроз један или два дана нестали са оног простора. Наиђе опет по који лијепи дан. Некакви редари почели су, једанпут или двапут дневно, одводити групу ђеце у кухињу да гуле и режу крумпир и слатку репу. Видим једног дана дугачки ред људи од пумпе за воду (ту је и пролаз, врата) па тамо до оног ограђеног простора гђе смо прву ноћ ноћили. Приђем нешто ближе и у реду видим Перу Амиџића. Можда ми се он и јавио из тога реда. Углавном, питао сам га камо иду, а он одговори: „За Њемачку на рад”, и помало се насмијеши. Чика Тошу не видим. Завидим Пери гђе оде из овог зла, а ја остајем. Не видим неколицину других младића из Грубишног Поља које сам видио у парку. То су Ђуро Гашпаревић и Милан Векић, дечки од 16 до 17 година.

Још сам препознао неколико одраслих људи који ’41. нису отјерани у Копривницу – један од Дражића и један кочијаш из паромлина, мислим да се презивао Ковачевић (познавао сам га по имену Милан Кијурина). Ујутро добивамо чорбу, увијек готово исту како сам је описао. Уз њу добијамо око петнаест дека ’леба. Мали комад, али тежак као цигла. То је за мене био нови термин – проја. Размишљао сам о томе како ћу је кухати ако одавђе изађем. Некад је за вечеру слатка репа (то се код нас звало цуко репа, од ње се правио сируп). Сад сам је први пут пробао као јело – несхватљиво лоша, огавна. Сви је приме као оброк, но, унаточ неподношљивој глади, увијек је има у киблама испред кухиње, не поједе се. Почесмо ми ђеца ићи на рад – чупање предива (лана). Идемо у реду по два, прати нас неколико усташа. Не идемо далеко. Зима је, блато, влага, солика… Зебу руке. Али, руљимо сјеме лана и једемо. Подношљиво је. Пуно боље од цукор репе. Нажалост, добисмо прољеве, тешке прољеве. Неки одрасли редари, који нас понекад воде умјесто усташа, кажу нам да је то од сјемена. Не знам да ли смо их послушали. Кад нас постројавају за доручак или вечеру (то је уједно и ручак), усташе вичу: „Наступ”! Ту се морамо журити јер буде и батина. Онда обично идемо у реду по два, сваки са својом порцијом. Прије вечере у наступу дају се и понека обавјештења, приопћења. Ту се некад изричу и осуде. Једном приликом наредише наступ, још се види, управо су се вратиле колоне са послова на насипу. Некако пуно вичу: „Наступ, наступ, ајде, трком”! Стрчасмо се. Постројише нас у неколико врста. Људи нешто коментирају: „Ма, зашто они леже? Ма, како то, зашто леже”? Знатижељни запиткују оне напријед: „Шта је, како леже, кол’ко и’ је”? Сад ту испред нас стоји више усташа него обично. Један стоји испред наше групе, а они људи што леже су између њега и нас. Имамо сазнање да људи леже на леђима, да су им руке свезане на леђима. Усташа нам гласно саопћи да су ти људи, док су помагали кухарима у кухињи, покрали и јели крумпир који је био одређен и намијењен за прехрану свих заточеника, тј. нас. За то недозвољено ђело кажњавају се смрћу стријељањем. Издвоји се један усташа и чују се пуцњи. Ми се следили. Послије њега наставише други, убише шеснаест људи. Вичу: „Одступ! Вечера”! Нахрупише људи према казанима, који су били изнесени иза нас, да што прије добију вечеру. Како је маса нагрнула, причало се да су неки страдали од вруће пуре, опржили руке, главе, упали у казане. Ноћ је била неспокојна – страх, немир. Никако да се заспе, а томе помаже и хладноћа. Зима је и одозго и одоздо. Послије устајања и доручка одредише једну групу ђеце да иду на рад у кухињу. Некад сакупе доста ђеце, па нам неки учитељи држе наставу. Причају о томе како код нас има пуно воћа, особито јабука, по земљи, а нитко их не купи.

Кажу да Нијемци од таквих јабука праве мармеладу, те да би тако требало и код нас радити. За једног учитеља кажу да је Стево Ребровић. Он је млад човјек. Има и један старији. Њега зову „учо”. Он ми је једном пришао и каже ми: „Ти си нови. Одакле си”? Кажем: „Из Грубишног Поља”, а он се заинтересира и постави ми доста питања. Ја му испричам шта се све догађало. Највише пита о партизанима. Кад год би ме видио пригрлио би ме и поставио по још које питање. Једном ме пред једним човјеком питао нешто што ме је већ раније питао, ваљда да и овај то чује. Приликом мојега некаквог мотања око кухиње, тај исти човјек ми приђе и даде ми коријен од купуса, неогуљен, са доста купуса око њега. Халапљиво сам то појео на осами, даље од погледа свих гладних очију. Сјећам се да је био равно подшишан и рекоше да је он шеф кухиње. Кад се врате они са рада у кухињи, увијек донесу по који крумпир, сиров. Дакле, ни оно стријељање неки дан није била препрека нагону за одржањем, нити код ђеце! Нека ђеца из других крајева дуже су ту од нас са Билогоре. Они стављају те крумпире у џепове, сашију џепове па се крумпири скухају кад одијело иде на парење, разушивање. Купање и чекање на робу из паре (гђе смо напросто умирали од зиме испред некакве бараке, голи), звали су „дезинфекција”. Повремено видимо у логору двојицу малих усташа. У црним су униформама, за опасачом им припасан нож. Прича се да они нареде одраслом човјеку да се сагне како би га шамарали. Послије једног доручка, пробраше између нас приличан број ђеце и кажу да идемо градити “насип”. Постројише нас, вичући на нас да се журимо: „Трк, трк”! Сустигосмо колону одраслих, који су ишли испред нас. Ускоро улазимо у некакав пут, блато, у правом смислу ријечи, до кољена. Усташе иду по насипу и стално нас пожурују: „Трк, трк”. Некима остају ципеле у блату, некима испадне каква торба или порција. Тко покуша да потражи ципелу па се задржи и тако омета друге у кретању, бива пребијен. Одмах усташе силазе са насипа и туку. То је било стравично. Коначно из тога блата, али и из жице, излазимо на прелаз пруге. Ту нас усташе прикупише у краћу колону. Чело колоне је пред прелазом. Наилази влак. Усташе вичу на оне у првом реду да приђу ближе, а неки стављају камење у простор између шина на прелазу. Влак прође, а камен под налетом точкова није излетио и није никога од логораша ударио. Тако су пропали шала и весеље усташа. Нитко, на њихову жалост, од тих јадника није био повријеђен. Послије неког времена дођосмо до „насипа”. То је гомила влажне земље, широка као пут, са неколико метара нагнутим, скоро стрмим странама.

Не види се колико је дугачак. У те нагнуте стране удара се коље, између коља прави се плетер, а онда се то насипа земљом. Логораши возе земљу у тачкама. Има и коња са некаквим колицима у којима се вози земља. Ми ђеца доносимо грање. Усташе стално пожурују на рад. Наложене су и ватре, али не дају да се гријемо. Код једне ватре налети неки усташа на коњу па некаквом батином, колцом растјера два, три човјека што су покушали да се огрију. Један паде, а усташа навраћа поново коња према њему и сваки пут удара гђе стигне. Оста јадник лежати. Ми настављамо посао без застоја. Рекоше касније да је затрпан у насип. Наводно се то чешће догађало. У предвечерје се враћамо у логор па идемо у строј за вечеру. За вечеру обично пура. У току дана на насипу се даје и кратак одмор. Онда се може сјести на грање, а тко има што за јело, може то пригријати на ватри. Један човјек је имао некакву дугуљасту кутију од бомбона (пиксу), а у њој нешто кукурузног брашна и масти. То је загријао и јео, а цијели насип је замирисао – то ми је остало незаборавно. У вријеме једног таквог одмора, позове ме један усташа и даде ми своје блатне глежњаке да их оруљим и очистим. Били су полусухи. Мучим се ја, јадан, руљим, а руке ми црвене од зиме и руљења. Отирем глежњаке и о своје хлаче, само да буду што изгледнији. Поче он да ме испитује штошта, ја одговарам како би њему боље „пасало” и тако сам некако остао жив – није ме за мој труд наградио ни ножем, ни метком, ни батином. Могао је како је хтио, а ја сам тога био свјестан и стално сам се бојао да ће крај бити такав. Узе глежњеке и вели мени: „Ајде ти сад даље ради”! Влага и магла, солка пада, хладно је. Опет у повратку: „Трк, трк”! Опет батине, пребијања, јауци, вика и кревељење усташа. Улазимо у жицу, ту је мање блата иако га и ту има доста. Хлаче су ми блатне до кољена, отежале. „Наступ” за вечеру и ручак заједно, па у бараку.

Идем према своме лежају. Као и обично, ту нађем Милана. Он је одлучио да ноћас из „заставниковог врта” украде главицу купуса. Тако је и учинио и ми је у тишини цијелу поједосмо, ни мрве трага није остало. Тамо гђе ради, чуо је од неког младића са Козаре да они повремено донесу по неку главицу. Једне од наредних ноћи убили су неког човјека са главицом зеља у руци. Доста се пуцало и сутрадан смо чули шта се десило. Милан Адамовић предложи да ће од свога пешкира направити обојици торбе, а мој ћемо пешкир преполовити да обојица имамо за брисање. Ја сам то весело прихватио јер је било неспретно везати зђелицу за каиш, а кашику носити у џепу. И са пешкиром је незгодно. Милан то уради на наше велико задовољство, пребацимо упрту преко рамена и дивота. Његова је порција некаква кантица са поклопцем. Послије једног повратка са „насипа” не нађох Милана у бараци. Чекам, мислим доћи ће, негђе се задржао.

Прође и вечера, а њега нема. Немам кога питати, нисам никога знао тко је с њим радио. Прођоше тако два, три дана, а њега нема. Мени су почеле да отичу ноге. Како сам некад чуо, народ каже: „Отекле к’о ступе”. Осјећам притисак као да је на поткољеницама кожа тијесна. То сам примијетио ујутро кад сам растављао блатне ногавице које су се за вријеме спавања слијепиле. Знао сам да има болесне ђеце и да неки не иду на посао. Тако се и ја јавим неком редару, покажем му ноге и он рече да могу остати лежати. Помало шетам око бараке до кухиње и натраг, по неколико пута. Опазим на једном младићу Миланову торбу! Приђем му и упитам: „Откуд ти та торба? Гђе је дечко чија је”? Он се све нећка да одговори, али ја му покажем да је иста као моја и кажем како су направљене. „Њега је заклао један усташа тамо на послу. Неки њему познат, из његовог краја”, одговори ђечак. Сав сам се следио. „А торба је остала, па сам је ја узео”, додаде он.

Гледамо се нијемо и ја га замолим да мени даде Миланову кантицу, а да ћу ја њему дати зђелицу. Он пристаде. Кантица је погоднија, има поклопац. У та два, три дана кад нисам ишао на „насип”, упознам нека два човјека што спавају ту, близу улаза у бараку. Питају ме с ким спавам, па им ја упола испричам што се догодило са Миланом. Питају с чим се покривам. Имам крпару и плахту. Имам и још једне хлаче од овог капута. Предложише ми да ја спавам између њих, да они имају по ћебе и једну „целту” – шаторско крило. Ја одмах пристанем и те ноћи ми није било зима, а „целта” се ујутро сва бијелила од мраза, скорила се. Идемо сва тројица најприје на „кибле” да мокримо и сад их ја упитам: „Какви су то мртваци на тој хрпи”? Већ сам то видио неколико јутара. Онда дођу заточеници (зову их гробари) па их по двојица бацају у кола и одвозе.

Ако не стану сви ођедном у кола, деси се да људи коментирају: „Па, ено, онај је још жив”. Наводно је ту близу болница па су то умрли болесници. Негђе трећи дан како ја не идем на „насип”, дође Учо и каже ми: „Иди сутра на посао јер ће сва болесна ђеца ићи преко Саве. Свакако иди”! То „преко Саве” је познати, свакодневни термин и сви смо знали да значи: „У Саву!” За Градину сам тамо чуо, али то се везало за рад на пољима у Босни. Нисам имао сазнања да се тамо масовно коље и убија.

Говорило се да највише људи страда на некаквом „Гранику”, који ја себи нисам могао претпоставити. Да се људи масовно убијају, то сам знао.

Чак сам једном приликом чуо слоган, полупјесмицу: „За три дана, тридесет хиљада, наше браће, поклаше усташе”! Чујем једнога дана од старијих: „Ма, какву Њемачку? Нитко није отишао у Њемачку! Све су их поклали! Па јеси ли видио шешир, па јеси ли видио капут…” (од овога или онога, које су јучер или прекјучер, наводно, отпремили за Њемачку).

Одем ја сутрадан, по Учином захтјеву-препоруци, радити на „насип”. Иста тортура, „трк”, „трк”, зима, не смијемо се гријати (пали се ситно грање које не иде у материјал за „насип”). Дадоше нам кратак одмор. Кад – поче пуцњава и вика усташа. Уперише пушке у нас и вичу: „У наступ, у наступ”! Само што не пуцају у нас. Потраја та пуцњава још неко вријеме, све је гушћа, па престаде.

Ми стојимо, а усташе око нас са пушкама, а на њима бајонете. Враћа се понеки усташа. Причају како је неколико заточеника побјегло. Један од ових што пазе нас рече: „Па неће моћи живи преко оне воде. Морат ће стати”. „Ајмо за њима”, неки повикаше и одоше. Рад се прекида, идемо у логор. Опет се чује пуцњава. Из прича усташа неки од нас су сазнали да су ти јадници, који су побјегли, заиста наишли на неку воду, те да су их усташе ту сустигле. Један је скочио у воду и ту га убише. Наводно је то био трговац из Ператовице (Мале?) Стево, којем није упамћено презиме. Остале на мртво пребише и ставише им „букагије”. Људе са „букагијама” сам сретао по логору, у строју за јело. То је било страшно за гледање. Појединци су о тим сужњевима давали коментаре: „Тај сигурно неће одавле жив изаћи”! Стижемо у логор. Прије „наступа” за вечеру, навратимо у бараку – нема болесне ђеце!

Идемо у онај дио бараке гђе спавају ђеца и гђе су лежали болесни. Нађемо једног ђечака, питамо га гђе су остали, шта се догодило, а он каже: „Ја сам спавао, нисам ништа чуо, а нитко ме није звао”. На посљедњем у низу тих ђечијих лежаја нађемо Стојана Дардића из Ператовице, младића од неких 15, 16 година. Питамо њега, а он рече: „Кад су почели викати и изгонити нас напоље, ја сам се затрпао овим покривачима и бојао сам се изаћи. Нисам се јавио”. Одрасли коментирају: „Ма, о’шли су сви преко Саве. Неће да ’ране болесне. Неће да лијече, него убију”. Неки ђечаци, који су лежали међу тим болесницима, а ишли су на насип или радили друге послове, почели су, тко зна зашто, превртати покриваче и узглавља отјераних. Под једним узглављем (гђе сам се и ја нашао јер сам се придружио осталима) нетко открије неколико тањих шнита проје или круха, који смо следовали. Сваки брзо дохвати по једну шниту, очекују да и ја узмем јер сам ту, а ја не узе! Нетко узе оно што ја нисам хтио, и та хрпица, највреднија од свих материјалних „добара” која су нас окруживала, нестаде. Ја нисам узео, нешто ме зауставило, нешто је у моменту било у мени јаче од вишенеђељне глади. Нешто ми није дозволило да узмем тај комадић, ту шнитицу кукурузног круха који је припадао некоме – кога више нема. Гђе га је добио, тко му га је дао, колико га је добио, колико га је дуго чувао – никад се неће сазнати. Једино се зна да га није до краја појео, судбина је одлучила другачије. Даде то круха на радост и снагу другима. Он је свој дио појео. Стално сам размишљао о тој хрпици кукурузнога круха која је представљала неупоредиву радост и највећу утјеху сваком нагону и уму, избезумљеном од глади у јасеновачком логору новембра 1942. године. Услиједио је „наступ” за вечеру, а онда назад у бараку. Сутрадан нисмо ишли на „насип”. Нека ђеца ишла су у кухињу, а нека у „економију” на разне послове. Ту се могло наћи које зрно кукуруза на путу, у блату. Нашла се ту једном каврга – тврда кора од мисираче, оголићена са унутарње стране да ни врабац на њој не би нашао залогај. Међутим, како би је који бацио, видећи да на њој заиста нема ништа, други би је одмах узимао и покушавао да на њој нешто нађе. Онда једне вечери дођоше послије вечере оне мале усташе и саопћише: „Ђеца сутра не иду никуда на рад”. Нека остану у бараци. Значи, нешто ће се опет догодити са ђецом, а сигурно не добро. Смјештамо се за спавање. Сви шуте, мук у бараци. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно, „целта” се бијели. Промијеним хлаче – оне блатне у торбу, а оне као капут обучем. „Наступ” за доручак.

Прође доручак. Вратим се назад у бараку до мога лежаја. Видим тамо лијево неколико ђечака. Неки су са Билогоре. Раније их нисам познавао, али ту смо се упознали. Били су то Милан Сужњевић из Велике Барне, Никола Пелиновић из Малог Грђевца, раније споменути Стојан Дардић и још неки чијих се имена више не сјећам. Остали су они који су раније дотјерани са Козаре, Кордуна и Баније. Сви смо уплашени јер се прочуло да су болесна ђеца поубијана, поклана. Једни се тјеше да ћемо ићи у Градину, у Босну, купити воће па ћемо се и најести. О смртном исходу нитко не говори иако је то у свакоме на свој начин присутно. Уз све то, та неизвјесност нас удрвењује. Налазим се у једном посебном стању. Слутим крај, готово сам га свјестан. Растанак са животом… Међутим, страх је одсутан. Ваљда зато што нема никаквог другог излаза. Постоји само смрт. Ето, она треба сваки час да дође у облику усташког позива „у наступ”. И тиме је прва фаза завршена. Слиједи комад пута до Саве или Градине. А сама смрт, чин умирања – то ми није јасно, о томе немам никакве предоџбе. Знам што је смрт, али како она овђе настаје, чиме, што је то – то не знам, немам представе о томе „чину”. Тај „чин” није у мом злослутном размишљању присутан. Пуно, често, готово стално се овђе говори о смрти, о клању, о убијању… Видио сам и стријељање оне шеснаесторице. Видио сам оног јадног старца Јоцу за кога исто рекоше да је завршио у Сави. Видио сам на насипу оног усташу на коњу како је батином убио човјека па су га, кажу, затрпали у насип.

Видио сам како усташа „из вица” тјера оног јадног Адама (Максима?), по манирима и прозванога луђака, „да легне”. Он јадан клечи, плаче и моли: „Јој, немојте, јој, молим вас!” То је у логору за поједине усташе била забава – наредити заточенику да легне и опалити у њега метак, најчешће у главу. То нисам видио, али се о томе често причало. Ето, знао је то и јадни Адам. Кажу да се послије тога негђе сакрио, да су га усташе тражиле „ради забаве”, но нису га нашли док се није сам појавио (извукао се из неких дрва, дасака). Једном приликом сам видио како један младић (16-17 година) гласно плаче: „Јој, убили су мога тају, убили су мога тају! Јој, шта ћу, убили су мога тају”! Виче јадан и гестикулира, нитко га не покушава тјешити. Приђе ту неки усташа и каже: „Ма, тко ти је то рек’о? Нису га убили, отишао је на рад”. Наставља јадни младић, гласно и стереотипно: „Јој, убили су га, убили су ми мога тају”! У то долази заставник „101” на коњу, стаде и слуша па рече: „Па нису га убили, јеб’о т’ он. Шта се дереш”? „Јој, јесу, јесу! Убили су га”! „Води га тамо таји”, заповиједи „101”, „покажи му тају”. Усташа га поведе за раме, а нама је било јасно шта ће му се догодити. Јадан младић у томе свом јаду није могао ни претпоставити да ће га усташа или убити или, што се далеко чешће радило, заклати. Ваљда у тим одсутним увјетима нема разума или у тим увјетима нормалан разум не може реално закључивати. Чим сам чуо болно нарицање јадног младића, слутио сам што ће му се догодити. Закључио сам да се није смио тако изложити, да је морао размишљати о томе што би му се могло догодити. Пред тај догађај, неколико ноћи прије спавања (мрак у ово доба брзо пада), сједио сам у бараци и плакао питајући се: „Хоћемо ли се икада сви састати за оним нашим кухињским столом”?

Сазнања и вријеме увјерили су ме, још прије годину дана, да су ми оца и брата, и све оне који су са њима отјерани, усташе убиле у Јадовну. Но, ја сам претпостављао и њих за тим столом. А за мајку и сестру нисам знао гђе су завршиле. То фиксирање кухињског стола мора да је било наметнуто осјећајем глади. Ето, да се сакупимо баш за тим столом. А и самоћа је ту дала своје. Проживио сам нестанак Пере и чика Тоше, а вијест о томе како је у смрт отишао Милан Адамовић била је још свјежа. Ето, све то није ми „дочарало” један или више начина како ћу ускоро завршити. Тјерају нас у смрт, идемо тамо гђе нас више неће бити живих. То се мора, тамо нас тјерају да нестанемо. То је схватљиво, ето, управо то у злослутњи чекамо. Али, у мени „чина” нестајања нема, то је потпуно одсутно. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. „Ђеца у наступ”, чују се гласови усташа. Гласови се не чују испред, већ тамо ниже наше бараке. Брзо излазимо. Мени је далеко тамо до мога лежаја па, будући да не бих хтио да изађем задњи, умјесто моје крпаре, ту са нечијег лежаја узмем некакав јорган. Јер, зима је, хладно, влажно, пада солика, а покривача је остало од болесне ђеце која су поубијана прије дан, два. Постројавају нас ту у блату. Око нас је пет, шест усташа. Заповиједају да станемо у двије врсте, у два реда. Држим онај јорган на рамену, а усташа стаде преда ме и каже: „А што ће ти то”? „Па то је моје. Треба ми”, одговарам. „За пола сата ништа вам неће требати. Свима ће вам се гркљани бијелити. Баци то”! Бацим онај јорган иза леђа у блато и шутим. Ту постојасмо нешто подуже кад наредише „одступ”.

Разиђосмо се – неки у бараку, неки ходају око бараке, неки одоше према кухињи. Нетко рече да у кантама испред кухиње има доста слатке репе. Нас неколико пође тамо, вадимо комаде репе. Покушавам јести, облизујем је, али не иде. Бацим натраг и одох у бараку. Једни леже, други стоје у бараци, неки су вани. Већ смо добро огладнили. Нас неколико опет идемо до канти са репом. Поново пробавамо, али не иде. Враћамо се према бараци. Кад – опет „наступ”. Постројимо се и чекамо. Опет исте усташе. Ходају око нас. Долази још један па га ови питају: „’Е л’ да вежемо”? „Немојте, неће они бити готови још сат, два. Дајте им ’одступ’”. Опет се разиђемо, ходамо, мало прилегнемо. Сви углавном шуте. Оста нејасно оно: „Је л’ да вежемо”? Поче прича око тога да ли се то односи на нас. Слиједи питање: „Зашто би нас везали”, али одговора нема. „Бар да нам даду нешто јести”, коментирају неки, па опет навраћају до канти са слатком репом. Сад расправљамо о томе како то да је репа тако слатка, а не може се јести. Ја размишљам за себе, знам да су (особито Пемци) правили од те репе сируп, а, ето, за јело не ваља. Прошло је подоста времена. Магловито је, суморно и сумрачно. Према нама сад иде неколико усташа више, кад, са насипа који је ту пет, шест корака иза нас, неки човјек пита: „Који је ту Милан Басташић”? „Ја сам”, одговорим некако суздржљиво, полугласно. „Ајде ’вамо, жури се”, каже он и ја кренем према насипу. Он ме сачека. Иде преда мном, ја за њим. Чујем, усташе се тамо нешто деру око „наступа” и постројавања. Ништа се не односи на мене. Нису нити запитали камо ме овај одведе. Сви ти детаљи остали су ми дубоко урезани у сјећање. Но, иако свјестан тога да су сви који су остали тада отишли у смрт, о завршном чину њихова стравичног неповратног пута нисам никада размишљао. Све се завршило моментом мога одласка према насипу. Тек много година касније, пошто сам прочитао књиге др Николе Николића Јасеновачки логор смрти и Козарачка ђеца, у овој другој нашао сам текст који ме је подсјетио на питање усташе који је прилазио строју још док сам ја био у њему: „’Е л’ да вежемо”? Тада, пошто нам је поново дат „одступ”, ми ђеца нисмо могли себи објаснити да се то односи на нас. На питање – зашто би нас везали – нисмо могли наћи одговор. О поступцима према ђеци, која су у строју чекала ликвидацију-клање, и о догађањима у том строју, Николић пише: “Покуњени учитељи повукоше се до умјетне браварије Јурице Пандића и Драгеца Плечка и стадоше из ње вирити, потресени сазнањем што ће се даље догађати с ђецом. Мало затим опколио их је усташки сат и почео им жицом везати руке иза леђа. Тада се збио један од неописивих и најпотреснијих догађаја у логору. Ђеца су почела вриштати, викати, дозивати учитеље, Бога, врага, оца. Кроз ту ужасну вику, плач и вриску чула се исто тако вика и псовке усташа и шамарање избезумљене ђеце. Точно у 17 сати, у сам сумрак 15. листопада 1942. сат је повео ђецу, већ напол мртву од страха, према Сави, на скелу за Градину.

Поворка ђеце свезане жицом прошла је уз ужасну кукњаву, запомагање, проклињање и псовање кроз врата логора, оставивши шест ђечјих лешева пред заповједништвом које су брзо покупили логорашки гробари”.

Др Никола Николић описује овакве сцене у више наврата, са датумима, бројевима и свједоцима. Према тим описима, даде се закључити да је строј ђеце-заточеника (из кога ме избавио Жига) поклан 29. листопада/октобра 1942. године.

Идем ја за Жигом по блатном насипу, па сиђосмо у веће блато. Идемо мимо „Бајер”, гђе су нам некад учитељи причали о мармелади. Сад ту има доста воде. Прођемо ниже циглане, ту је и „муњара”, скренемо лијево и уђемо у неку малу, топлу просторију. Ту сједи један човјек. Овај што ме довео каже: „Ја сам Жига, а ово је Геза. Ти ћеш са нама радити у овој сапунари. Једва смо те нашли. И то у задњи час”. Скинем мој капут и капу, коју сам негђе добио (кожна капа са наушњацима, али без шилта). Шешир ми је остао у бараци гђе сам спавао. У тој просторији је некаква метална пећ, округла, висока можда метар, има као неки поклопац који се скида. Управо сад га они скинуше и један од њих полако диже некакву жицу, извлачи је окомито. На крају жице је некакво проширење, а на њему некакав рахли, ријетки, сав шупљикав грумен угља који се још жари и црвени. Некако ми ставише до знања да је то угаљ од крви, да се употребљава против прољева. Међутим, никад нисам схватио зашто се та просторија звала „сапунара” кад никад нисам видио да се ту производи сапун. Нисам учествовао у било каквој производњи. Моја је брига била да ложим у пећ, да бришем прашину, почистим просторију. Послије су ми проширили обавезе. Одвели ме у „муњару” и показали неколико стројева и површина са којих требам брисати прашину. У муњари није било топло као у сапунари, али посао ту није пуно трајао. Добро да су ми дали тај посао јер што бих иначе радио цијели дан са њима у оној малој просторији. Стално сам се бојао да ме због неимања посла некамо не премјесте, а у сапунари је било топло. По каснијем размишљању, то је било око половине новембра, док сам још спавао у бараци. Кад се пробудим од зиме, до јутра се веселим како ћу доћи у топлу сапунару. Кад бих дошао ујутро на посао, већ је било топло. Не сјећам се да сам икада ја ложио ватру. Жига и Геза су ту можда и спавали. Дрва сам доносио са некаквог дрвљаника гђе је увијек било дрва. Више пута у дану сам одлазио и у муњару. Тамо сам „поправљао” брисање прашине, ту се задржавао, па опет одлазио у сапунару, настојећи да не будем беспослен и сувишан. Топла сапунара била је дар божији у овом блату, магли, солки и зими, које нису биле мања опасност од стално присутног смртног страха. Послије неког времена морао сам се преселити на таван једне зграде економије. Тамо су спавали сви који су радили у радионицама. Ту је било боље него у бараци, било је сухо и затворено.

Барака је имала три улаза, али ни на једном није било врата. Подлога за спавање је и овђе била тврда, али је била суха, а на мојој крпари ујутро није било мраза као у бараци. Но, и тај некакав осјећај сигурности за самоодржање није дуго потрајао. У неко доба ноћи поче нека галама, вика… Ето усташа на таван. Тркају нас ципелама, газе по нама и између нас бљеште батеријама и вичу: „Слушај овамо! Кога прозовемо, нека устаје и нека силази доље, без облачења”. Људи устају, нитко ништа не говори, грозна тишина. Доље већ чујемо јауке. Ваљда туку. Затим чујемо заповијед: „Спавај даље”. То су биле стравичне ноћи, било их је неколико, а сваку вечер сам лијегао очекујући опет такву ноћ. Таван је ипак увијек био пун јер би долазили други заточеници-мајстори.

Ствари оних који су прошле ноћи поклани (о томе се увијек говорило) преко дана би увијек биле покупљене. Дешавало се да покупе и ствари живих, па почиње тражња, свађање око ћебади и капута, преосталих од оних који више нису међу живима. Близу муњаре била је и једна мања бријачница у којој је радио Миле Босанац, наш даљи кум. Можда је он ту и спавао или је долазио повремено па ту бријао. Ја сам то примијетио и јавио му се. Био је задовољан што сам у сапунари.

Нисам га никад посјетио, да му не сметам у послу. Кад га видим, поздравим га, он обично нешто упита и то је све. Ту у близини је била и циглана. Кроз њу је пролазио колосијек. Једног дана сам на камионетима видио пресоване чварке у повеликим плочама. За мене изгладњелог то је био велики изазов. Пошао сам према камионету у намјери да откинем комад од те плоче, али се отуда продера неки глас на мене. Видио сам тога човјека и брзо побјегао. По опису који су дали преживјели логораши за инжењера Пићилија, мислим да би тај што се на мене продерао могао бити управо Пићили. У писаним материјалима преживјелих логораша често се наводи да је он био аутор крематорија за масовну ликвидацију заточеника који је био смјештен у циглани.

Извор:
ЈАДОВНО