Разговори с децом и младима који се лече од канцера у Србији

Годишње око 350 деце оболи од рака. Охрабрујућа вест је да већина успе да се избори и победи опаку болест. С друге стране, премало се прича о ожиљцима који им из те битке остају за цео живот.

“ Имам 22 године, а кад сам имала 11 лечила сам се од леукемије. Моје лечење је трајало шест месеци и увек кажем да сам имала срећу у односу на неке друге који леже годинама. Док си у болници једва чекаш да се то све заврши и да одеш кући и да одеш у школу и имаш осећај да су те се твоји другари ужелели колико и ти њих и да чекају колико и ти да се све врати у нормалу. Међутим, у пракси се деси да кад се ти вратиш у разред, други су наставили са својим животом, само твој је био на „паузи“ и потребно је и теби неко време да се навикнеш, али и њима да схвате то што си ти сад другачији и целу ситуацију која ти се десила“, прича Милица Шимоновић, девојка која је у склопу трибине „Ментално здравље младих суочених са раком“ поделила своје искуство. Милица и још петоро младих људи који су прошли искуство лечења од рака биће у тиму за вршњачку помоћ младима који се суочавају с истим проблемима.

Милица Шимоновић

Реч је о онлајн платформи удружења „Чика Боца“ и МладиЦе за пружање вршњачке подршке деци и адолесцентима оболелим од рака, на којој ће моћи да деле своја искуства, постављају питања и оснаже се за даљи живот и изазове које им носи.

Резултати истраживања о животним и емотивним проблемима младих који су излечени од рака или се управо лече, показују да 18 одсто испитаних не добија жељену подршку и разумевање од стране вршњака, да нека деца размишљају о смрти као једином излазу из проблема, а да одређени проценат испитаних узима наркотике после лечења. Млади људи оболели од рака имају до шест пута већу шансу да се суоче са проблемима менталног здравља као што су депресија и анксиозност него њихови вршњаци. Такође, често су неспремни да затраже психолошку помоћ стручњака, већ се углавном обраћају вршњацима и породици. Понекад то није довољно.

„Било је зимско вече, зазвонио ми је телефон и глас са друге стране је рекао: ‘Миланче је данас покушао да се убије. Оставио је ваш број.’ И у том тренутку постала сам одговорна особа за живот једног 20-годишњака и то је био снажан мотив да искористимо наше капацитете и урадимо нешто више. Тада смо увидели да чак и кад особа тражи подршку наилази на многа затворена врата, а брзо деловање је неопходно“, каже Драгана Радуловић, мајка леченог детета и оснивачица удружења „Чика Боца“.

Идеја о онлајн платформи базирана је, првенствено, на искуству групе МладиЦе (назив је настао у споју речи „млади“ и слова „Ц“ из шифрарника болести – ознаке за канцер), у којој су се млади људи лечени од рака окупљали како би разговарали о својим проблемима и добијали адекватну психосоцијалну подршку.

„Ја сам у МладиЦама превазишла гомилу својих страхова. Уз разговоре са људима који су то исто прошли, радионице, пројекте које смо реализовали… Јер прича о раку се не завршава с лечењем, важно је да причамо о томе, да се не претварамо да је све у реду и да не игноришемо проблеме. Зато сам ту, да причам о томе и пружим другима подршку у решавању њихових проблема“, каже Милкица Димитријевић, такође чланица тима МладиЦа.

Имам 18 година и имам рак

„Сад се понекад и шалим на ту тему, да сам за 18. рођендан добила рак. Ја сам 18 година напунила недељу дана после прве хемиотерапије“, каже Милкица. Данас има 28 и потпуно је свесна шта јој је одузела, а шта донела борба с карциномом.

Милкица

„Ја сам имала остеосарком и уграђен ми је имплант уместо колена. Али теже од суочавања са самом дијагнозом, било ми је да поднесем физичке нусефекте хемиотерапије, повраћање, умор, малаксалост, губљење апетита, то што сам морала уопште да будем у болници да бих примала терапије, што ми је кретање било ограничено… Била сам спречена да обављам неке ствари које бих иначе радила са 18 година, ишла бих на матурску екскурзију, чак и школа ми је недостајала. Нисам никад била нека клаберка, али бих волела да сам могла да идем на прославе пунолетства мојих другара. Највише су ми недостајале шетње“, присећа се Милкица у разговору за НОИЗЗ. Већ у следећем тренутку, назнаке сентименталности надвладава природним ставом борца.

„Трудила сам се колико год је могуће да одржим везу са својим ранијим животом. Што је значило да, ако ми је крвна слика релативно ок за моје стање, ставићу маску и отићи ћу у биоскоп. Ако сам хтела у шетњу, изашла бих, с тим што сам морала са штакама да ходам и била сам прилично уморна све време… Није то било често, али кад бих изашла у шетњу једном у месец дана, то би ми био доживљај године. Али хтела сам да задржим те неке ситнице. И трудила сам се да се чујем са својим друштвом и одржавам контакт, нисмо баш могли пуно да се виђамо, они су ми долазили у посете, али сам се трудила да будем у току с оним што се њима дешава у животу, да слушам трачеве, актуелне приче…“

Лечење је трајало годину дана. Изашла је као победница, али…

„За тих годину дана ја сам потпуно променила свој начин живота. Навикла сам се на болницу, на различите процедуре, прегледе, терапије… И кад сам завршила са лечењем, требало је као да наставим са животом и у том тренутку сам почела да схватам да то не може тек тако. Лечење је изменило и мене и моју породицу и сада је требало да изградим поново ту неку нормалу, а у њу да сместим и искуство лечења од рака… То није била „пауза“, јер ја нисам наставила тамо где сам стала. С једне стране да, очекује се да наставим, да завршим средњу школу и упишем факултет, али с друге стране прво морам да решим свој страх од повратка болести, да не паничим пред сваку контролу… МладиЦе су ми у томе биле јако важна подршка. И ми који смо се лечили смо једни другима били јако важна подршка, а имали смо и психолога, којег сам питала све што ме је занимало, као и лекаре. Мама се трудила да ме заштити од неких информација, али сам ја гуглала и потрудила се да испитам лекаре. Сматрам да јесте много боље да знамо све. Ја сам једна од оних које занима шта се дешава и хоћу све да знам, ма колико не било оптимистично или звучало страшно. Мени је лакше да се суочим са свиме, ако знам шта је“, истиче Милкица.

Питања и одговори

Свих шесторо чланова тима МладиЦа који ће разговарати с младим особама леченим од рака, осим што деле то искуство, прошли су и додатну обуку са психотерапеуткињама из РЕБТ центра.

„Од нас шесторо, четворо је у Младицама од самог почетка 2012. године и прошли смо кроз много радионица да бисмо се вратили на одељење и додатно се оспособили. Али сад је било другачије, јер смо са прошли и стручњачку обуку. Наравно, то не чини нас стручњацима и психотерапеутима, далеко од тога, али смо научили како да на најбољи начин повежемо наша искуства с оним што нам пишу други млади људи који се сад лече од рака, или су се излечили па се сад суочавају с неким другим п облемима, и како да им на најадекватнији начин помогнемо“, каже Милкица.

Питам је да ли се плаши неког питања.

„Не, зато што је ок и ако не знам одговор на неко питање да кажем да не знам, али да ћу потражити одговор и усмерити ту особу на праву адресу“, самоуверено одговара.

У томе је и суштина вршњачке подршке – разговор са неким ко потпуно разуме оно кроз шта пролазиш и пред ким слободно можеш да ослободиш емоције којих се можда и бојиш или стидиш, да поставиш питања, ко можда има одговор на конкретне ствари које тебе муче, ма колико звучале неважно у контексту лечења или ти је непријатно да их поделиш са родитељима… Али све су важне. И све их треба превазићи.

„Често се дешава да та деца никад пре нису имала сусрет са смрћу, а онда су принуђена да размишљају о томе суочена са сопственом болешћу. То искуство у адолесцентском добу снажно утиче на изградњу личног идентитета, на осамостаљивање. Утиче и на романтичне везе, на доживљај сопствене привлачности… Вршњачка подршка је безбедно место, сигурна средина где могу да размењују разна искуства, не само она која се тичу болести. Нису то само тешке приче, они имају потребу да буду позитивни, да се шале… Овде ће моћи да добију и оне основне информације које се, на пример, тичу исхране или вежбања током лечења, али и савете како да реше одређене интерперсоналне проблеме. Такође, посебно је важно што је подршка онлине, тако да је свима доступна“, каже др Зорица Марић, психолог, психотерапеут и супервизор пројекта из РЕБТ центра.

Са циљем да допринесемо томе да се патња од депресије и других менталних поремећаја, као и њихово лечење, истерају из мрака у ком их већина и даље чува, NOIZZ је, у пет земаља у којима постоји франшиза, покренуо међународну кампању #NOTJUSTAMOOD. У оквиру ње разговарамо са експертима и онима који пате од ових поремећаја, објављујемо интервјуе и исповести људи из Србије, Пољске, Немачке, Словачке и Мађарске, надајући се да ће ове приче помоћи, јер је спас само једног људског живота вреднији од свега другог.

Уколико желиш да и твоја прича буде објављена, опиши нам своје искуство борбе са депресијом или опиши причу свог пријатеља и пошаљи нам је на адресу notjustamood@noizz.rs или је подели на друштвеним мрежама са ознаком #notjustamood. А уколико осећаш да ти је потребна помоћ, али ниси сигуран како да је добијеш, на крају текса имаш све сервисне информације на ову тему.

—————————————————————————–

КАКО ПОТРАЖИТИ ПОМОЋ

Ако ниси сигуран коме се обратити за помоћ, а бојиш се да можда патиш од депресије, постоје бројне могућности за дијагностику, помоћ и, уколико је потребно, лечење.

За почетак, имај на уму да је твој лекар опште праксе у могућности да те упути стручњаку за ментално здравље и консултовање с њим је први корак ка лечењу. Ипак, уколико из неког разлога не можеш тим путем, у наставку су наведена места и људи који те могу упутити или који пружају дијагностичке и терапијске услуге за депресију.

– Стручњаци за ментално здравље као што су психијатри и психолози

– Клинике и Центри за ментално здравље

– Клинички социјални радник

– Психијатријска болница са одељењима и амбулантом

– Амбуланта државне болнице

– Приватне клинике

– Локална медицинска и / или психијатријска друштва

ПРВА ПОМОЋ

Психоцентрала

Црногорска 2/16, Савски Венац, Београд

Телефон: 064 2288885

Емаил: kontakt@psihocentrala.com

Психоцентрала је психоедукативна организација настала залагањем групе професионалаца и ентузијаста окупљених око заједничког циља да унапреде ментално здравље нације. На сајту https://www.psihocentrala.com налази се списак институција у Србији које које имају запослене лекаре специјалисте психијатрије или неуропсихијатрије, помоћ при избору психотерапеута или психолога, као и „прву помоћ“ у борби с депресијом.

Центар Срце

Телефон: 0800-300-303

Емаил: vanja@centarsrce.org.

Центар “Срце” са седиштем у Новом Саду је волонтерска, невладина, непрофитна организација која се бави пружањем емотивне подршке особама у кризи и превенцијом самоубиства. Радно време је 17 до 23, сви позиви су анонимни и помоћ је бесплатна. На сајту www.centarsrce.org, се може наћи доста информација и за особе које размишљају о самобиству и за оне који желе неком да помогну, а постоји и андроид апликација центарсрце која служи као подршка, али садржи и лични план подршке.

Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић

Вишеградска 26, Београд

Централа 011/3636400

Национална СОС линија за превенцију самоубиства

Телефон: 011/7777000

Национална СОС линија за превенцију самоубиства отворена је ове године у Клиници за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић. На телефонски број 011/7777000 могу се јавити они који помишљају на самоубиство или њихова породица, а са њима ће разговарати стручњаци из области менталног здравља – психијатри, психолози, социјални радници. Сви позиви су анонимни.

Институт за ментално здравље

Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500

Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555

Институт за ментално здравље је високоспецијализована установа која обавља болничку и ванболничку делатност из области заштите и унапређења менталног здравља, психијатрије одраслих, психијатрије развојног доба, психијатрије старих особа, болести зависности, неуропсихологије, епилептологије, клиничке неурофизиологије и психофармакологије. Право на лечење на Институту за ментално здравље имају сви грађани Републике Србије, а минимум неопходне документације коју је потребно имати је:

– оверена здравствена књижица,

– упут за специјалистички преглед од лекара надлежног Дома здравља.

– за пацијенте који нису из Београда, упут мора бити оверен од стране надлежне комисије.

Специјалистички консултативни прегледи болесника спроводе се сваког радног дана, на две локације, у Институту за ментално здравље у Палмотићевој 37 и у Пауновој 2, од 8 до 20, без претходног заказивања, али уз обавезни претходни упут лекара опште праксе београдских општина или лекара специјалисте психијатрије других региона Србије.

Хоспитално (стационарно) лечење болесника у Институту за ментално здравље спроводи се на клиничким одељењима (Палмотићева 37) или у дневним болницама (Палмотићева 37 и Паунова 2) уз неопходан упут регионалног Здравственог фонда о одобреном болничком лечењу.

Ана Калаба
Извор: Noizz.рс