Осрамоћена Јустиција

Колико је претпоставка невиности у демократски уструјеном друштву значајна и не треба пуно доказивати. Битно је знати да друштво у коме сваки грађанин има једнаке могућности и права да несметано ради и живи животом достојним човека, заиста према таквим критеријумима и функционише. Основна претпоставка за тако нешто јесте постојање и функционисање институција система лишених било каквог политичког или неког другог утицаја. Да ли је, спрам свега овога, Србија демократско друштво? Наш манир је, као што се до сада и могло закључити да не намећемо одговоре, већ да преко конкретних примера скенирамо атмосферу у друштву које претендује да буде уређено према демократским начелима. На вама је да закључите сами у каквој Србији сви живимо и каква је њена перспектива у односу на чињенице које карактеришу наш свакодневни живот. Тако и сада када смо одлучили да пишемо о правди и правичности које све мање станују у Србији, навешћемо неколико примера који би требало да покажу саму суштину друштва које толико желимо да унапредимо упорно „бирајући“ оне који нас математичким прекрајањем изборне воље, напуштањем програма и предизборних залагања и обећања (по ко зна који пут) ПРЕВАРЕ. Да ли Србија има више времена да живи у преварама политичких и сваколиких „елита“? На крају одлучите сами…

Кренимо редом: Врло је важно да би се у потпуности и до краја разумела основа демократије, а јесте постојање институција, процедура, независности у раду као и професионализма друштвених и државних актера, примере које ћемо навести ставимо у контекст грађана Републике Србије којима се према највишем законодавном акту (Уставу) гарантују људска права и то у складу са свим међународним конвенцијама које су првенствено осмишљене у име демократије, правде и правичности: појмова који су пред лицем постмодерне историје (нажалост) сурово обесчашћења. Уколико сви успемо да пре свих специфичности и разлика које одликују личност, видимо само и једино човека, онда ће нам свима бити лакше и да разумемо потребу да станемо у одбрану ЧОВЕКА и свега онога што човек треба јер мора да буде.

Пример први:Др Војислав Шешељ-најпознатији заточеник савести и притвореник Хашког Трибунала који је због свог ПОЛИТИЧКОГ деловања оборио рекорде у међународној судској пракси дужином притвора, трајањем процеса и изнад свега чињеницом да је штрајком глађу борио, замислите једно од основних људских права какво је право на правично суђење. И то где-у тој „цивилизованој“ ЕУропи која је у име људских права и хуманости починила најгоре злочине у другој половини претходног века (да се не враћамо даље у прошлост) каква је противправна агресија над европским народом слободарске традиције када је током 78 дана употребљено свим (опет) међународним конвенцијама забрањеним наоружањем (касетне бомбе, осиромашени уранијум). Када је лидеру радикала постало јасно да политички мотивисан процес пред Трибуналом у Хагу, прети да изузимањем осумњиченог из процеса, одузимањем једнакости по оружју (што је претпоставка фер суђења) – изрекне пресуду којим би требало оправдати „удружени злочиначки подухват“ вероватно српског народа против свих осталих народа у бившој Југославији, др Шешељ је учинио једино што је још могао: иако свестан огромног ризика и изванредне прилике да се „оконча“ са њим ступио у штрајк глађу. Тада је целокупна слободарска међународна заједница стала у одбрану права на правично суђење овог хашког притвореника. Да куриозитет буде још већи, на страну десничара сврстали су се и светски левичари који су ставили на страну и саму политичку активност хашког притвореника, меритум оптужнице и стали само и једино у одбрану права, правичности правде: Ноам Чомски, Едуард Херман, Џорџ Шамјуели, Мајкл Мендел тек су нека од (српској јавности) најпознатијих имена из света бораца против неолибералне окупације света; руска јавност, политичари и аналитичари, чешки редитељи, и многи други домаћој и светској јавности познати борци за основна демократска начела својим иступањима успели су да лидеру радикала припомогну у одбрани права на правично суђење. Трибунал у Хагу био је приморан под будним оком јавности да цео кафкијански „процес“ врати на почетак и овом хашком притворенику обезбеди оно на шта су били обавезни од самог почетка а јесте презумпција невиности и све оно што она подразумева. Право на правично суђење било је гарантовано и сви знамо како је одбрана изгледала. Шешељ је као и сви који се нађу у сличној ситуацији само тражио право да изрекне своју одбрану, иако свестан пред каквим инструментом новог светског поретка се налази. Неки од нас су директно учествовали у свему томе, у томе су били и садашњи лидери тренутно најјаче странке у Србији Српске напредне странке. Они су данас Предсеник Републике Србије и први потпредседник Владе – дакле људи из самог државног врха. Ако ико зна, они знају како изгледа „интерпретирање“ правде од стране „моћника“ и колику цену умеју да плате они који су управо „моћницима“ својим деловањем стали на пут. Минимално смо очекивали управо од тих људи залагање и рад на успостављању демократског друштва једнаких могућности и права за све грађане.

Зашто ово помињемо? То нас уводи у пример други: „Јесен 2012. донела је почетак активније борбе против корупције која је резултирала са неколико спектакуларних хапшења (…)Влада, а превасходно њен потпредседник задужен за борбу против корупције, у више наврата су се јавно обавезали да ће истражити све случајеве спорних приватизација и да ће се борба против корупције водити кроз институционалне канале. Међутим, стиче се утисак, да у 2012. нису направљени никакви помаци у институционализацији борбе против корупције и да она тренутно зависи од агилности једног човека и тима окупљеног око њега. Такође забрињава и чињеница да су многа хапшења помпезно најављивана у медијима пре него што су против њих написане оптужнице. Забрињава и чињеница да су неки од најмоћнијих привредника лишени слободе због сумње да су учинили појединачна кривична дела економског карактера, и то пре него што су истраге против њих биле окончане, а оптужнице ступила на правну снагу.“ (стране 24 и 25, извештаја Београдског центра за људска права: Људска права у Србији 2012).[1]

Извештај Београдског центра за људска права, такође недвосмислено указује на стање у медијима које је најблаже речено хаотично, првенствено због нетранспарентног власништва над њима. Ко су прави власници медија? Значајно је питање, на које се до данас није добио одговор. Напротив. Политичка, економска и други видови моћи, итекако, се данас могу генерисати преко и кроз медије који (већина) служе у сврху појединачних интереса. Да је ово тачно сведочи и део поменутог извештаја о стању у медијима, који на страни 199 експлицитно каже: „ Борба против корупције нове србијанске Владе је неким таблоидним медијима послужила за потпуно занемаривање претпоставке невиности осумњичених и за недолично вршење притиска на правосуђе. Томе су нарочито били изложени један бивши министар и један политички лидер. Таблоидни медији су такође сензационалистички извештавали о „баханалијама“ синдиката правосуђа, служећи се притом неистинама и грубо кршећи право на приватност.“[2]

И, овде, долазимо до „случаја“ Оливера Дулића-бившег министра коме су таблоидни медији пресудили и пре него су почеле истражне радње и пре него је била подигнута оптужница. Новински натписи који су говорили о огромним износима проистеклим из „злоупотребе службеног положаја“, „најскупљем сату на свету“ који носи Дулић, његовом „наводном“ бекству из Србије и многи други били су осмишљени с циљем да јавност каже: Крив је! У томе се вероватно и успело с обзиром на агресивност саме таблоидне кампање. Још је горе што у таквој атмосфери хајке правосудни органи треба „непристрасно“ и без притисака да одлучују о наводима оптужнице. Зар ово није притисак на правосуђе?! Зар се ово дешава и пролази некажњено у друштву које пледира да буде демократско?! Пре него сами одговорите на ова питања, да се вратимо на „случај“ Дулић. Шта, заправо јавност зна о овом случају? Како се одвија сама истрага; под којим је околностима подигнута оптужница? Шта се заправо ставља на терет бившем демократском министру? Пре извесног времена бранилац Оливера Дулића, адвокат Милош Палигорић на све ове дилеме дао је и врло јасан одговор упућујући Уставну жалбу Уставном суду Републике Србије због „повреде права на правично суђење и судске заштите људских и мањинских права гарантованих одредбама члана 32 Устава РС“.[3]

Право на правично суђење прекршено је према наводима браниоца Оливера Дулића на основу следећих чињеница: прво,Одбрана је одговором на оптужницу против Дулића (14. 11. 2012) предложила да Веће (чл 21 став 4 ЗКП) „посебног одељења вишег суда у Београду нареди (на основу члана 337 став 3 ЗКП) да се истрага пртив окривљених спороведе. Одлука Већа из члана 21 став 4 ЗКП, а по одговору бранилаца на оптужницу, никада није достављена ниједном од бранилаца, и поред неколико ургенција, како суду, тако и Тужилаштву за организовани криминал“[4]. Одбрана је схватила из наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал, да је посебно одељење Вишег суда у Београду донело наредбу (?!) Друго, према наводима браниоца Палигорића у Уставној жалби, „Тужилаштво за организовани криминал у тужилачкој истрази, барем према наредби о спровођењу истраге, није поступило по наредби Већа Посебног одељења Вишег суда у Београду (чл 21, став 4 ЗКП). Наиме, сведоци који су испитани у својству представника одређених предузећа, се нису изјашњавали у својим исказима ни о једној од чињеница које би биле релевантне за ову кривичноправну ствар, нису се изјашњавали о евентуалном имовинскоправном захтеву, а у односу на одређене чињенице које су износили, на питање како су им те чињенице познате, одговарали су да су им овлашћена службена лица Управе криминалистичке полиције рекла шта би требало да кажу приликом испитивања“.[5]Треће, како наводи адвокат Палигорић „ Из налаза и мишљења вештака Драгана Радуловића јасно произлази у којој мери се заменику тужиоца за организовани криминал, напрасно, после 4 месеца од доношења наредбе Већа (…)Посебног одељења Вишег суда у Београду журило, јер иако у тужилачкој наредби за вештачење се наводи да је вештачење потребно извршити увидом у пословну документацију предузећа (…) као и увидом у целокупне истражне списе предмета, вештаку није омогућено, од стране поменутог заменика тужиоца, да изврши увид у целокупне истражне списе, већ само у одређену документацију, углавном дописе Управе криминалистичке полиције, што вештак сасвим јасно наводи на странама 4 и 5 налаза и мишљења“.[6]Четврто, „Наредба тужилаштва за организовани криминал КТИ 24/12 од 02. 04. 2013. године којом је наређено економско-финансијско вештачење достављена ми је 10. 04. 2013. године, а сам налаз и мишљење су ми достављени 12. 04 2013. године, ког дана ми је достављена и наредба о завршетку истраге. Тог, 12. 04. 2013. године ми је достављена и оптужница. Због оваквог, очигледно, незаконитог поступања заменика тужиоца за организовани криминал Миленка Мандића, тужиоцу за организовани криминал Миљку Радосављевићу сам дана 10. 04. 2013. године доставио поднесак којим му указујем на незаконито поступање тог тужилаштва, међутим, до дана данашњег поводом истог ништа није предузето.“.[7]Уместо тога Тужилаштво обуставља истрагу, подиже (брже-боље) оптужницу, оглушава се о захтев одбране да се доказни предмети допуне, крши изричите ставове 2 и 3 члана 302 ЗКП и тиме повређује право на одбрану оптуженог. Нема права на правично суђење које гарантује члан 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основни слобода, нема „једнакости по оружју“, претпоставка невиности је анулирана.Поставља се питање: ЗАШТО? Чему одузимање права на одбрану уколико је тужилаштво прикупило довољне материјалне доказе да поткрепи наводе у оптужници?! Чему медијска хајка, уколико је правно све јасно?! Или, није? Шта ако се после свега утврди да је од садржине оптужнице остао само наслов и ништа више? Шта онда?! Или, да ли  је овде о неком новом правном моделу који је на снази само нам нико није рекао да су све конвенције о људским правима, правосудни систем, сторнирани и да је у ствари на снази правно насиље или закон јачег? Свака сличност, без улажења у сам меритум ствари већ само у садржину једног од основних људских права какво је право на правично суђење, са случајем др Шешеља је сасвим НАМЕРНА.

Коначно, овде долазимо и до трећег примера који осликава поремећеност односа у српском друштву између различитих центара моћи који су сву власт преузели у своје руке: јединица жандармерије. Нема таблоидних новина које неће ову јединицу и њеног команданта у последње време стављати у контекст „организоване криминалне групе“ с истом жестином као и у претходно наведеним примерима. Без намере да се бавимо детаљима разних истрага које су покренуте, у медијима (на првом месту) више него упада у очи да је ова јединица са својим командантом упала у визир „скандалом“ који је изазвала гласно изговарајући заклетву прошлог Видовдана (28. јуни 2012) када слави свој дан. Присутни неки од дипломатских представника били су згрожени заклетвом и неки од чланова владе добили су „укоре“ пред искључење, наравно јединице (што не би уопште чудило после овакве медијске хајке). Шта је било толико страшно у тој заклетви?! Да се подсетимо речи заклетве: „Косово је моја мајка! Моје порекло је на Косову! Моји преци су са Косова! Моја историја је на Косову! Мој, српски народ рођен је на Косову! Без Косова немам мајку! Без Косова немам порекло! Без Косова немам претке! Без Косова немам историју! Без Косова не постоји мој српски народ! Без Косова не постоји моја Србија! Без Косова и ја не постојим! Народе српски! Браћо и сестре! Заклињем се пред Богом!!! Победићу или часно погинути! За моју част! За моје порекло! За моју породицу! За моју Србију! С вером у Бога за Крст Часни и мајку Србију! Живела Србија!!! Заклетву потписао Командант Српске Жандармерије генерал полиције др Братислав Дикић“ Шта је овде неистина или противправно? Космет је према Уставу Србије њен неотуђиви део, зар не? Јединице безбедности су у обавези да штите сваки део територије, зар не? Међутим, када се узме у обзир отимање српске територије и удар на уставни поредак Србије који доказујемо из текста у текст, онда и „хајке“ постају све јасније-одакле долазе, ко их производи, ко урушава поредак Републике Србије гарантован Уставом. Још када се свему дода да су припадници жандармерије што с ознакама, што без њих, често на северу КиМ, онда све постаје логичније. Само није јасно, докле?! Како је могуће да у друштву које на коленима елите у континуитету вуку ка ЕУропи, закони не вреде ништа; процедуре се не поштују; институције постоје само на папиру а људска права су у избеглиштву; како је могуће да ресорни министар правде и Председник Републике директно утичу на правосуђе конкретно на Уставни суд кад од њих траже да „сачекају“ мало с доношењем одлуке по захтевима за оцену уставности бриселских споразума?! И, ником ништа. Да ли је у једном демократски уређеном друштву поредак изнад сваког појединца или је поредак појединац и његова самовоља? Уколико ово друго јесте тачно, онда ми нисмо у демокартији већ диктатури. Онда су сва претходна питања излишна и због тога се извињавамо читаоцима и онда нека нам је сам Бог свима у помоћ. Само то треба да нам кажу па да престанемо да се чудимо: како нам отимају територију, како људе гоне и пресуђују по медијима, како многе „убија“ прејака реч, како сви полако али сигурно престајемо да живимо под теретом зеленашке политике страних банака…Само, нека нам кажу да Србија није више Република, већ диктатура у име ЕУропских интереса. И онда ћемо знати да у нашем друштво нема места за човека, већ олупине које ће ударати и израбљивати како коме на власти падне на памет. Тако и  читајте претходно наведене примере људи који су потпуно различити у својим уверењима и деловањима; о људима који су политички противници и у чије различитости као и саму природу свега и свачега што им се ставља на терет нисмо с намером хтели да улазимо. Овде смо с намером покушали да представимо, САМО И ЈЕДИНО степен људских права и њихово јемство у Републици Србији и Еуропи сликајући тако атмосферу друштва у коме сви дотрајавамо, полако али сигурно. Да ли смо у томе успели-одлучићете сами. Да ли можемо даље овако- и то ће бити само ваша одлука. Да ли су нам људске вредности најзначајније и да се за њих вреди борити ма о коме да се радило-и то ћете сами одлучити.

Ми смо одлучили (одавно) да се боримо за ЧОВЕКА и оно што он треба, јер мора да буде. Јер, управо тај човек јесте онај угаони камен друштва које ће бити вредно да свој живот проведете у њему. Друштва које ће тражити огромне обавезе али и јемчити права; друштва у којима ће се хумане вредности стављати на пиједестал а не под ноге „власнима“; да (!) и друштва у коме ће свако одговарати за оглушавање о норме, али тек пошто кривицу докажу непристрасни судови а не таблоидни медији. Друштво у коме ће владади слово закона, а не слово јачег. Друштва у коме ће свако бити невин док се не докаже супротно. Да ли смо зрели за такво друштво сви заједно-одлука је на вама. Само пре него одлучите, сетите се речи познате песме „свима су ставили амове, себи саградили храмове…“; и осврните се око себе и погледајте мало боље и видећете да без обзира одакле долазе, како изгледају, како говоре све су то само људи који имају једнака право на живот достојан човека, зар не?

Одатле ваља кренути.

Марина РАГУШ / ФСК