Најлепша реч

Најлепша реч

Од тол’ко лепих, најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
ниједна није толико лепа,
толико нежна, као реч мајка.

Њене ме руке најлепше грле
и брижне надамном увек стрепе;
зовнем ли само, мени хрле
мамине руке меке и лепе…

Мамине руке косу ми сплићу,
њена ме љубав на пут спрема,
када порастем, као мама бићу,
нико као она лепе руке нема.

Мамине очи ме увек прате,-
те очи добре надамном бдију,
кад оду, једва чекам да се врате,
оне за мене увек осмех крију.

Као у бајци која се воли
смех се детињства меко засребри…
Кад мене боли, и њу заболи,-
и зато хвала, мајко, теби!

Зато од тол’ко најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
једна је од свих за мене лепша,
једна је од њих само реч мајка.

Мира Алечковић

О писцу: Мира Алечковић

Мира Алечковић, српска књижевница и песникиња, рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду. Детињство је провела по селима Војводине и Далмације, на Косову Пољу, у Београду и, наравно, у Новом Саду.
По завршетку гимназије студирала је општу књижевност и славистику у Београду, као и вишу Фушеову школу при Сорбони.

Своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издала је по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. Најзначајније су: Подземни хероји, Пролеће, Добар дан, Звездане баладе, Љуљашка на грани, Пријатељи, Ластавице, Збогом, велика тајно, Чаробна врата, Светла соба, Сребрни воз, Да живот буде љубав, Песме итд.
Њена поезија и проза превођене су на руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, италијански те на све језике народа Југославије. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“, и „Змај“. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја“.
За књижевни и друштвени рад додељена су јој многа признања и награде, међу којима се истичу: републичка награда за збирку поезије Три пролећа (1950), награда „Дечја књига“ за роман Сребрна коса (1953), награда „Курирчек“ за најбољу песму за децу (1964), златна медаља (прва награда) за поезију на међународном поетском конкурсу у италијанском граду Пистоји (1965) и два посебна признања: највиши француски орден – Легија части – за дугогодишњу културну сарадњу са Француском, и статуета „Партизански курир“ за тридесетогодишњи рад у области литературе за децу са тематиком из народноослободилачке борбе.

Била је једна од најбољих ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица.

Извор: Дечији снови