Корњачин спасилац – Миленко Ратковић

Ђаци из малог планинског села Горака пјешачили су сваког дана до школе. Пет дјечака увијек су исти заједно. Тачно се знало ко од њих има право да буде у средини, а ко с краја. Ненаду је, као најстаријем, припадало почасно место. Никола је био најјачи, па ако је било потребно, могао се изборити за мјесто у средини. Најбољи ученик од њих, Васко, такође је заслуживао поштовање својих другова.

Неко је морао да иде и с краја. Та места припадала су Душку и Љубу. Душко је често истицао да је он најбржи, али дјечаци то нијесу много цијенили.

Једино Љубо није имао чиме да се похвали. Није био ни најјачи, ни најбољи ученик, ни најбржи, а био је најмлађи. Кад је неко најмлађи, мора понекад и послушати своје старије другове. Он је увијек ћутећи корачао ивицом пута, стрпљиво подносећи кврге и грубе шале другова.

Једном Љубо угледа преврнуту корњачу недалеко од пута, у подножју стрмог бријега. Вјероватно се неспретна корњача откотрљала низ падину и остала на леђима, беспомоћно се копрцајући.

– Погледајте како се изврнула она корњача! – показа Љубо. За часак дјечаци стадоше да виде корњачу.
– Ако је неко не окрене – рече Ненад – она ће тако заувијек остати и угинути од глади.
– Хајдемо да је избавимо – предложи Љубо.

Другови му се подсмјехнуше:
– Глупости! Да губимо вријеме због корњаче!
Не обазирајући се на подругљива добацивања, Љубо скрену с пута према корњачи. Постављајући је на ноге, рече јој (као да га она разумије):

– Пази да се опет не откотрљаш низ бријег, јер ћеш до краја живота остати на леђима.

За то вријеме дјечаци су прилично одмакли. Љубо потрча да их стигне. Убрзо им се прикључи. Наравно, заузе своје место на крају реда, јер није био ни најстарији, ни најјачи, ни најбољи ђак, па чак ни најбржи. Али био је – најплеменитији.

Извор: Духовити