Три лепе и поучне кратке приче о другарству (Два друга, Велика лопта…)

Два друга – Лав Николајевич Толстој

Ишла кроз шуму два друга, кад пред њих искочи медвед. Један се даде у бекство, попе се уз дрво и сакри, а други остаде на путу. Није имао куд  те паде на земљу и начини се да је мртав.

Медвед му приђе и поче њушити; а овај престаде и да дише. Медвед му оњуши лице, помисли да је мртав и оде.

Кад медвед оде, онај други сиђе са дрвета и стаде се смејати:
– Па шта ти је – вели – медвед на ухо говорио?
– Рекао ми је да су рђави они људи који у опасности напуштају друга.

Велика лопта – В. Иванов

Изађе Наташа на трем и стаде размишљати: – „Шта бих радила, чиме бих се занимала?“
У том угледа где старије девојчице – основке пролазе. Велику лопту са собом носе и Наташу позивају: – Хајде, Наташа са нама. Научићемо те да се играш са великом лоптом.
– Хвала – на то ће Наташа и, сва срећна, придружи се девојчицама. Давна јој је жеља била да се игра са великом лоптом.
Девојчице почеше да се играју у врту. Дижу грају, смеју се, лопту једно другом додају, а на Наташу потпуно заборавиле. У томе лопта паде у жбуње.
– Извуци нам лопту Наташице – моле је девојчице у хору.
Извуче Наташа лопту и не стиже ни да дуне на пликове што јој се појавише од коприве, а лопта се поново нашла у жбуњу. Поново је моје: „Де, извуци!“ И овога пута је она извуче. А онда још једанпут.
Када је последњи пут извукла лопту из жбуња, стави је пред девојчице и пође из врта.
– Куда ћеш, Наташице? Зашто нас остављаш?
– Остани! – вичу девојчице углас.
Наташа се окрете и рече:
– Хвала, већ сам научила како се лопта вади из жбуња.

Три лептира

Бели, црвени и жути лептир једног лепог дана играли су се на зеленој ливади весело летећи од цвета до цвета. Одједном се спусти пљусак и они покисну. Одлетеше до своје куће, али је она на њихову несрећу била закључана, па се не могаше склонити. Остали су напољу а киша је стално падала по њима.

Уплашени, лептири одлетеше до лале и замолише је: -Лала, лалице, отвори нам свој цвет да се склонимо од кише, настрадаћемо! Лала им одговори: – Пустићу жутог и црвеног лептира, а белога нећу.

– Ако не пустиш и нашег брата, нећемо ући ни ми казаше црвени и жути лептир.

Киша је падала све јаче и они одоше до белог љиљана: – Љиљо, љиљане, отвори нам свој цвет да и даље не киснемо! Љиљан одговори: – Белог лептира ћу да пустим јер ми је сличан, а осталу двојицу нећу.

-Ако не примиш и моју браћу, нећу ти ни ја доћи. Радије ћемо заједно да киснемо него да оставимо један другог. И одлетеше.

Сунце иза облака је чуло шта се збива са сложном браћом. Зато оно продре кроз облак и растера кишу. Својим златним зрацима осуши лептирићима крилца и они опет весело полетеше по ливади.

Извор: Моје дете