Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски)

Sveti_Petar_Cetinjski_Cudotvorac

18. октобра 1830, пред само упокојење, Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) обратио се црногорским главарима:

Посљедње ријечи Светог Петра Цетињског

[Извор: Милорад Медаковић, Повјестница Црне Горе, Земун 1850]

Ја већ немам рад шта крити, мени се посљедњи час приближио, и ја ћу овај свијет оставити.

Препоручујем ви узајамну слогу, мили витези и честити јунаци!

Поздравите ми сву браћу Црногорце и кажите им, да иако им се њихов Господар преселио у вјечност, да је његова топла и посљедња жеља, да му његова слободна браћа Црногорци у миру и братској љубави бране своју богодану слободу, и да не забораве да су Црногорци и слободни јунаци.

У мучној и кукавној али слободној земљи преживјех младу нејакост и сиједу старост. Божа је воља, да се с вама растанем вјечно, но не заборавите на моје ријечи.

Збогом слободне горе, и не увенула ви слава доклен траје свијета и вијека! Благодат Божија по сриједи вас и свега рода србска!

Поведите ме у моју одају, да мирно мој дух предам вишњему промислу.

Тестамент Светог Петра Цетињског

Тестамент Петра I

От нас владике Петра

Благородној Господи Духовнога и Мирскога чина Главарима и старјешинама и свему Народу Церногорскому и Бердскому Свесердо и најпотоње поздравље!

Сватко знаде и види, како сам ја од давнога доба и времена грохнуо и пануо, те не могу већ никуђ, нешто од старости, а највише од свакојаке муке и труда, које сам у весиј мој вијек за Народ Церногорскиј и Бердскиј подносио и за слободу Христијанске вјере и нашега отечества претерпио, чувајући народ и сиротињу како своју душу. Но то ја и сам видећи и познавајући своју слабост и болест неизљечиму и да ми се смерт приближила, написао сам нека потребита писма и књиге и наредио их све ђе сам имао што посилати да се посила по мојој смерти, тако и вама свијема, Народу Церногорскому и Бердскому, написах и оставих ову књигу, коју сви да чујете и добро разумијете пријед него ме укопате.

Молим свакога Церногорца и Берђанина, малога и великога, којему сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак опрости од свега сердца и душе, а такоја опраштам свакога малога и великога кои ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакојему за довијек и на страшниј Божиј суд о второме Христа Бога пришествију.

Пак најпервиј свему народу чиним аманат и самосилнијем Богом овога свијета Творцом и свом силом небесном заклинам свеколико, да ме с миром у тишини и у љубави општенародској кротко укопате и ожалите, да не би ни кервник кервнику тадер герке ријечи проговорио.

Другу вас молбу молим и страшнијем и свемогућијем Богом заклинам, да на моје мертве перси вјеру задате и утвердите проза сву нашу земљу и Јепархију, проза све нахије, села и племена да нико никога низашто не тиче барем до Ђурђевадне, а до тадер надам се у Господа и Спаса нашега да ће вам начин живљења бити занаго учињен и суд у сву земљу Царскиј постављен, које самја у нашега ваздашњега Покровитеља и обранитеља Цара Русинскога испросио и исплакао, а то сам вама и попријед говорио некијема, да ја за вас и за наше обштенародско благополучије и добро живљење и брижим и работам, како и Бог знаде и како ћете и ви свиколици до мало времена знати и виђети.

Изван тога највише ве свакојега молим и све истинскијем Богом Вседержитељем заклинам и тежкиј Божиј и ваздашњиј аманет чиним и остављам, да Церковно добро и имуће, ђегођ је какво, не тиче нитко никада за васиј свијет и за сваку вашу срећу и поштење и да ми свако Церковно чељаде, калуђере, ђакове и служитеље моје и ваше, пазите и держите, како сам их ја истиј вазда пазио и держао, особито мојега Иванчика, а ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесниј благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бердскому за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом.

Најпослијед још нешто да ви кажем и избистрим, о браћо и Народе Церногорскиј и Бердскиј! Ну чујте за вазда и узнајте од мене, кои ве нијесам никад лукавио и на злу срећу никога наводио, при смерти мојој објављујем вам и ову божију истину: како је ђетко лакомиј на лафу Мошковску, а не заслужујући је, мислио и зборио да ја изједох све и браћи подијелих што гођ новаца из Русије од Цара народу доходи, ема се свакиј вара и гријеши у то и ја вас вјерне и поштене, овијем путом на кои ћу за довијек, свакојега увјеравам, да од све лафе Мошковске, како се говори, ништа никуђ бестрега нијесам но етоје сва у готово и на гомилу, и да је она од Цара мени на образ и на расположеније по моијем молбама дата, а на ползу свега Народа Сербскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не пенџам, како и нијесам никуђ ни динара, до што сам на кулук земаљскиј похарчио, докле га опета силни а безумни љуђи не развергоше, за које ја остајем чист без прикојаса пред Богом и пред људма. Пак сам ја за те новце нашему Цару и Покровитељу писао, да учини он ка за своје аспре какву хоће наредбу и одговорио ми је, да хоће својега официјала овамо послати, кои ће и те аспре пријмити и харчити на суд кои ће он поставити у нашу земљу, и моја је највећа рана на сердцу, коју ћу и у гроб понијети, штоја то још не дочеках за живота свога, а како смо сви жуђели виђети.

Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како сва књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог да и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нада на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог дајакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и кои гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин.

На подлинном собственнофамил—>щрнащ Его печат и подпис Его:

Цетиње 18. Октом. 1830. годишта.    влад(и)ка ПЕТР с. р.

Повељенијем Јего Високопреосвјаштенства Господина Митрополита Черногорскаго Петра Петровича Његоша пред смерт јего написал:

Секретар Симеон Милутинович

Извор:
ЊЕГОШ ОРГ