Духовни лик Достојевског (2)

Да ли је Достојевски био реалиста? Пре него што се одговори на овакво питање треба бити начисто да ли уопште велика и права уметност може бити реалистичка. Сам Достојевски је волео да се назива реалистом и сматрао је свој реализам за реализам стварног живота. Наравно, он никада није био реалиста у оном смислу у коме је наша традиционална критика говорила о постојању реалистичке школе Гогоља. Такав реализам не постоји, понајмање је нечем сличном припадао Гогољ и, наравно, такав реалиста није био ни Достојевски.

Свака права уметност је симболична, она је мост између два света, она изражава једну дубљу стварност која је доиста права стварност, реалност. Та права реалност може бити уметнички изражена само преко симбола; она не може бити непосредно и реално дата у уметности. Уметност никада не одражава емпиријску стварност; она увек прониче у један други свет, али је тај свет доступан уметности само преко симбола и симболичног израза. Читава уметност Достојевског говори о најдубљој духовној реалности, о метафизичкој реалности; она се најмање занима за емпиријске облике живота.

Романи Достојевског по свему веома мало подсећају на тзв. „реалистички роман“. Кроз спољашњу фабулу која подсећа на невероватне криминалне романе, просијава друга реалност. Нису реалности емпиријског, свакодневног, животних услова и укорењених типова, оно што је реално код Достојевског. Реална је код њега човекова духовна дубина, реална је судбина људског духа. Реални су код њега односи човека и Бога, човека и ђавола; реалне су код њега идеје помоћу којих човек живи. Она подвојеност људскога духа која је најдубља тема романа Достојевског не подлеже реалистичкој интерпретацији. Узбудљиви и генијални приказ односа између Ивана Карамазова и Смердјакова у коме се показује два „ја“ самога Ивана, не може се назвати „реалистичким“. Још мање реализма има између Ивана и ђавола.

МИСТИЧКИ РЕАЛИСТА
Достојевског не можемо назвати реалистом ни у смислу оног психолошког реализма. Он није психолог; он је – пнеуматолог и метафизичар – симболиста. Иза свесног живота код њега се увек таји један подсвесни живот и за њега су везана страшна предосећања. Не повезују људе само односи и везе  који се виде на дневној светлости сазнања. Постоје тајанственији односи и везе које се скривају у дубинама подсвесног живота. Код Достојевског онај свет увек задире у односе међу људима овога света. Тајанствене везе повезују Мишкина са Настасјом Филиповном и Рогожином, Раскољникова и Свидригајлова, Ивана Карамазова и Смердјакова. Ставрогина са Хромоногом и Шатовом. Код Достојевског су сви они везани један за другога некаквим везама које као да нису од овога света. Код њега нема случајних сусрета и случајних односа. Све је одређено у другом свету, све има виши смисао.

Код Достојевског нема случајности емпиријског реализма. Сви сусрети код њега као да нису од овога света, кобни су по свом значењу. Сви сложени сукоби и узајамни односи међу људима не откривају објективно-предметну, „реалну“ стварност, него унутрашњи живот, интимну судбину људи. У тим сукобима и узајамним односима међу људима разрешава се загонетка о човеку, о његовом путу, исказује се светска „идеја“. Све то мало личи на тзв. „реалистички“ роман. Ако треба Достојевског назвати реалистом, онда је он мистички реалиста.

Историчари књижевности и књижевни критичари који воле да откривају разне врсте утицаја и позајмица, често говоре о утицајима на Достојевског, особито за први период његова стваралаштва. Говоре о утицају Игоа, Жорж Сандове, Дикенса, па делимично и Хофмана. Међутим, права сродност Достојевског може се утврдити само са једним великим западним писцем – са Балзаком, који је такође мало био „реалиста“ као и Достојевски. Међу великим руским писцима Достојевски је непосредније везан за Гогоља, нарочито у својим првим причама. Однос према човеку, међутим, код Достојевског је битно другачији него код Гогоља. Гогољ даје разбијени људски лик, код њега нема људи; уместо људи – наказе и њушке. У том смислу Гогољу је блиска уметност Андреја Бјелог. Достојевски је пак, целовито приказивао лик човека, налазио га је и у оном последњем и посрнулом. Када се Достојевски појавио у свој својој величини и изговорио своју нову стваралачку реч, он је већ био изван свих утицаја и могућности позајмљивања, он је – јединствена у свету невиђена стваралачка појава.

Забелешке из подземља деле стваралаштво Достојевског на два периода. Све до Забележака из подземља он је још био психолог, премда са специфичном психологијом; он је – хуманиста пун саосећања за „бедне људе“, за „понижене и увређене“, за јунаке „мртвог дома“ – са Забелешкама из подземља започиње генијална идејна дијалектика Достојевског. Он није више само психолог, он је – метафизичар, он до дна истражује трагедију људског духа. Он више није хуманиста у некадашњем смислу те речи, он има мало заједничког са Жорж Сандовом, Игоом, Дикенсом и другима. Он је коначно раскинуо везу са хуманизмом Бјелинског. Ако је он још увек хуманиста, онда је то један нови, трагични хуманизам.

Човек је још сигурније у средишту његовог стваралаштва а судбина човека је искључиви предмет његовог интересовања. Човек се бори не у површинској равни хуманизма него у дубљој равни, у духовном свету који се открива. Сада се први пут открива оно људско царство које се назива „достојевштина“. Достојевски коначно постаје трагички писац. Бол руске књижевности у њему достиже највиши степен. Бол због патничке судбине човекове и судбине света достиже тачку белог усијања. Код нас није никада било ренесансног духа нити ренесансног стваралаштва. Ми не знамо за радост свог препорода. Таква је наша немила судбина.

ВЕРА У ЧОВЕКА
Почетком XIX века, у доба Александра I, вероватно у најкултурнијем добу наше целокупне историје, на тренутак је заблистало нешто што је подсећало на ренесансу, заблистала је опојна лепота бујног стваралаштва у области руске поезије. Таква је била светла и радосна, раскошна уметност Пушкинова. Али брзо се угасила та радост стваралачког изобиља; у самом Пушкину је све то већ било затворено. Велика руска литература XIX века није била наставак Пушкиновог стваралачког пута – она је сва у мукама и страдању, у болу због светског спасења, у њој је као да се врши неко искупљење кривице. Тужни и трагични лик Чадајева стоји на исходу руске мисли која се јављала у XIX веку. Љермонтов, Гогољ, Тјутчев не стварају у оном стваралачком изобиљу ренесансног духа; они стварају у мукама и патњама, нема код њих бујне игре снага. Затим имамо дивну појаву Константина Леонтјева, по својој природи човека ренесансе XVI века који је залутао у Русију XIX века толико туђу и супротну ренесанси, који проживљава у њој своју тужну и патетичну судбину. Најзад, ту су врхови руске књижевности – Толстој и Достојевски. Ко њих нема ничег ренесансног. Они су смрвљени религиозном патњом и муком, они траже  спасења. То је карактеристично за руске ствараоце, то је оно национално у њима, они траже спасења, жуде за искупљењем, пате због света.

Са Достојевским руска књижевност достиже врхунац; у његовом стваралаштву исказује се тај болни и озбиљни, религиозни карактер руске књижевности. У Достојевском се згуснула сва тама руског живота и руске судбине, али у тој тами засијала је и светлост. Страдалнички пут руске књижевности испуњен религиозним патњама и религиозним тражењима, природно је довео до Достојевског. Но, он већ прониче у један други свет и види се већ и светлост. Трагедија Достојевског као и свака права трагедија има катарзу, прочишћење и ослобођење. Достојевског неће сагледати и знати они које он одбацује искључиво у мрак, у безизлаз, они које он мучи а не радује. Могућна је велика радост при читању Достојевског, велико ослобођење духа. То је радост кроз патњу. Али такав је пут хришћанства. Достојевски враћа веру у човека у човекове дубине. Такве вере нема у уобичајеној хуманистичкој равни.

Хуманизам негира човека. Човек се поново рађа када поверује у Бога. Вера у човека јесте вера у Христа, у Богочовека. Читавог свог живота Достојевски је био одан искључиво једноставном осећању Христа, следио је једну безграничну љубав према лику Христа. У име Христа и безграничне љубави према њему Достојевски је прекинуо са светом хуманизма чији је пророк био Бјелински. Вера Достојевског прошла је кроз искушења свих сумњи и прекалила се на ватри. Он пише у својој бележници: „И у Европи такве снаге атеистичких израза нема и није ни било. Значи, ја верујем у Христа и исповедам га, али не као дечак. Кроз страшни пакао искушења и сумњи прошла је моја Осама“.

Достојевски је изгубио младалачку веру у „Шилера“ – тим именом он је означавао  симболично свео оно „узвишено и лепо“, идеалистички хуманизам. Вера у „Шилера“ није издржала искушења, вера у Христа издржала је сва искушења. Он је изгубио хуманистичку веру у човека, али је остао доследан хришћанској вери у човека, пробудио је, учврстио и обогатио ту веру. И зато Достојевски није могао бити мрачни, песмистички писац који не нуди никаквог излаза. Светлост ослобођења постоји у оном најмрачнијем код Достојевског, у оном најмучнијем. То је светлост Христова која и у тами сија. Достојевски води човека кроз бездане подвојености – подвојеност је основни мотив код Достојевског – али та раздвојеност не уништава коначно човека. Кроз Богочовека се поново може успоставити људски лик.

ТИПИЧАН РУСКИ ПИСАЦ
Достојевски припада оним писцима којима је пошло за руком да искажу себе кроз своје стваралаштво. У његовом стваралаштву изразила се сва противречност његовог духа, сви бездани његових дубина. За њега стварање није било, као за многе друге, прикривање онога што се збива у дубинама. Он није ништа утајио и зато је успео да начини запањујућа открића о човеку.

Кроз судбину својих јунака он говори о својој судбини, кроз њихове сумње – о својим сумњама, кроз њихову раздвојеност он говори о својој раздвојености; када говори о њиховом злочиначком искуству он говори о тајним преступима свога духа. Биографија Достојевског је мање занимљива од његовога дела. Он је читавога себе унео у своја дела. Писма Достојевског су мање занимљива него његови романи. По њима га можемо изучавати. Због тога је Достојевски мање загонетан него многи други писци, њега је лакше одгонетнути него, на пример, Гогоља. Гогољ је један од најзагонетнијих  руских писаца. Он себе није открио кроз своје дело него се скривао у њему, он је тајну своје личности однео на онај свет. И једва да ће коме поћи за руком да је икада одгонетне.

Таква ће енигма остати за нас и личност Владимира Соловјова. У својим филозофским и теозофским трактатима, у својој публицистици, В. Соловјов није открио себе него, напротив, скривао је себе, у њима се не одражава противуречност његове природе. Тек на основу појединих песама можемо понешто одгонетнути. Достојевски није такав. Његов геније је успео да се до дна искаже кроз дело, да каже све о судбини својој која је уједно светска човекова судбина. Он није сакрио од нас содомски идеал и показао нам је врхунце свога идеала Мадоне. Због тога је стваралаштво Достојевског откровење. Епилепсија његова није само спољашње видљива болест, кроз њу се откривају саме дубине његовога духа.

Достојевски је имао обичај да себе назива човеком „укорењеним“ и проповедао је идеологију укорењених и за тле везаних људи. То је тачно само у том смислу што је он био и остао Рус, органски везан за свој народ. Он се није никада одвајао од националног корена. Али, он није ни личио на словенофиле, припадао је једном сасвим другачијем добу. У поређењу са словенофилима Достојевски је био руски путник, руски ходочасник по световима духа. Он није имао свој дом и своју земљу ни пријатно гнездо спахијских имања и двораца. Њега не везује за живот на статичност свакодневице, он је сав у динамици и немиру, њега прожимају струјања која долазе од онога што наилази, сав је у револуцији духа. Он је човек Апокалипсе. Словенофили нису још увек били захваћеним апокалиптичким болестима.

Достојевски је пре свега приказивао судбину руског скитнице и отпадника и то је много карактеристичније за њега него она његова повезаност са тлом. Скитање је он сматрао карактеристичном руском особином. Словенофили су пак, били везани за земљу, урасли у земљу, људи снажни на својој земљи. И само тло земље под њима било је сигурно и чврсто. Достојевски је – подземни човек. Његова стихија је ватра, а не земља. Његов правац – правац кретања вихора. Све је другачије код Достојевског него код словенофила. Његов однос према западној Европи је другачији – он је европски патриот а не само руски, на другачији начин се односи и према петровском периоду руске историје, он је писац петроградског живота. Достојевски је био сав у раздвојености. Ми ћемо још видети како се разликују идеје Достојевског о Русији од идеја словенофила. Али одмах желимо да нагласимо да Достојевски нема ничег заједничког са словенофилском „врстом“. По начину живота Достојевски је био типичан руски писац, публициста, који живи од свога рада. Њега је немогуће замислити изван књижевности. Он је живео од књижевности. Он је оличавао у свом примеру личном горку судбину руског писца.

НЕОГРАНИЧЕНОСТ ДУХОВНОГ ИСКУСТВА
Заиста је дивљења достојан ум Достојевског, необична је проницљивост његовога ума. То је један од најумнијих писаца светске књижевности. Његов ум не само да одговара снази његове уметничке надарености него је, може бити, и превазилази. У томе се он веома разликује од Л. Толстоја који изненађује непоновљивошћу, једносмерношћу свога ума који није на једнакој висини са његовом генијалном уметничком надареношћу. Уосталом, није Толстој био велики мислилац него Достојевски. Стваралаштво Достојевског задивљује својим блеском, искричаво је, то је свеобухватно откровење ума. По снази и проницљивости ума, од великих писаца са Достојевским се може поредити само Шекспир, велики дух ренесансе. Чак и ум једног Гетеа, најчувенијег међу великима, не одликује се таквом оштрином, таквом дијалектичком дубином какву је имао ум Достојевског. То је утолико чудније када знамо да се Достојевски налази у дионизијској сфери оргија и стихија. Та стихија, када човека сасвим захвати, не делује повољно на оштрину и проницљивост ума, она га помућује.

Код Достојевског имамо оргије и екстазу саме мисли. Дијалектика идеја код Достојевског опија, али у тој опијености не гаси се продорност мисли; напротив, она достиже највиши степен проницљивости. Они који се не интересују за идејну дијалектику Достојевског, за трагичне путеве његове мисли, за које је он само уметник и психолог, не знају много о Достојевском, не могу да схвате његов дух. Целокупно стваралаштво Достојевског јесте уметничко разрешење идејног проблема, једно трагично кретање идеја. Јунак из подземља је – идеја, Раскољников је – идеја, Ставрогин, Кирилов, Шатов, П. Верховенски – јесу идеје.  Карамазов је – идеја. Сви јунаци код Достојевског у власти су неке идеје, опијени су идејом, сви дијалози у његовим романима су једна сјајна дијалектика идеја. Све што је Достојевски написао везано је за светске „проклете“ проблеме. То никако не значи да је Достојевски писао тенденциозне романе à thèse ради  истицања некаквих идеја. Идеје су апсолутно иманентне његовој уметности, он уметничким средствима показује живот идеја. Он је „идејни“ писац у платонистичком смислу те речи а не у оном баналном смислу те речи како се то чини нашој критици. Он сагледава првобитне идеје, али увек у њиховом кретању, у динамици њихове трагичне судбине, никада у стању мировања.

Достојевски је о себи сасвим скромно говорио: „Лош сам ја у филозофији (али не у љубави према њој, ту сам јак)“. То значи да му она академска филозофија није ишла. Његов интуитивни геније налазио је сопствене путеве филозофирања. Он је био прави филозоф, највећи руски филозоф. Он филозофији даје веома много. Филозофска  мисао мора бити испуњена његовим умовањима. Стваралаштво Достојевског је веома значајно за филозофску антропологију, за филозофију историје, за филозофију религије, за етику. Можда је он мало научио од филозофије, али он филозофију има чему да научи и ми већ одавно филозофирамо о коначним проблемима у знаку Достојевског. Само је филозофирање о пред-коначним везано за традиционалну филозофију.

Достојевски открива нови свет духа и враћа човеку његову духовну дубину. Та духовна дубина била је одузета човеку и одбачена у трансцендентне даљине, у неке, за нас недостижне висине. Човек је остављен царству средине своје душе и површини сопственог тела. Више није осећао димензије дубина. Тај процес отуђења човека од дубина његовога духовног света започиње у религиозно-црквеној сфери као пребацивање духа у искључиво трансцендентни свет и стварање религије душе која тежи том духовном свету који јој је одузет. Тај се процес завршава позитивизмом, материјализмом и агностицизмом, то јест тоталним лишавањем душе човека и света. Трансцендентни свет се коначно одбацује у оно што је неспознатљиво. Све се комуникације прекидају и на крају крајева тај се свет потпуно одриче.

Мржња официјелног хришћанства према свакој врсти гностицизма морала се завршити афирмацијом агностицизма; одбацивање човекове духовне дубине у страну морало је довести до порицања сваког духовног искуства, до затварања човека у „материјалне“ и „психолошке“ реалности. Достојевски као духовна појава представља једно окретање унутра, човековој духовној дубини, духовном искуству, враћање човека сопственој духовној дубини, пробој кроз затворену „материјалну“и „психолошку“ стварност. За њега човек није само „психолошко“ него и духовно биће. Дух није изван човека него у човеку. Достојевски афирмише неограниченост духовног искуства, одбацује сва ограничења, укида сва места и пунктове надзора. Духовни хоризонти се откривају у унутрашњем иманентном кретању. У човеку и преко човека може се схватити Бог. Зато је Достојевски присталица иманентности у најдубљем смислу те речи. То је тај пут слободе који нам открива Достојевски. Он открива Христа у људским дубинама, кроз човеков страдалнички пут, кроз слободу.

Религија Достојевског је типолошки супротна ауторитарно-трансцендентном типу религиозности. То је најслободнија религија за коју свет зна, она дише патосом слободе. У свом религиозном сазнању Достојевски никада не достиже до крајњих циљева, не савладава до краја противуречности, он је увек у току, на путу. Позитивни патос је у до сада нечувеној религији слободе и слободне љубави. У Дневнику писца постоје места која могу изгледати као противуречност оваквом схватању Достојевског. Међутим, мора се признати да Дневник писца садржи и све оне основне идеје Достојевског које се налазе разбацане на разним местима. Те се идеје касније, са још већом снагом, налазе истакнуте у његовим романима. Тамо се већ налази идејна дијалектика Легенде о Великом Инквизитору у којој је наглашена религија слободе.

Насупрот често истицаном мишљењу, треба енергично инсистирати на томе да је дух Достојевског био позитивно, а не негативно оријентисан. Његов патос је био патос афирмације, а не негације. Он је прихватао Бога, човека и свет кроз пакао подвојености и мрака. Достојевски је дубоко разумевао природу руског нихилизма. Ако је нешто одрицао, то је био нихилизам. Он је – антинихилист. И по томе се он разликује од Л. Толстоја који је био заражен нихилистичким негацијама. Данас нам је Достојевски постао ближи него што је то некада био. Опет смо му се приближили. Много новога налазимо за себе у њему у светлости сазнања трагичне судбине коју смо преживели.

(КРАЈ)

Николај Александрович Берђајев (1874-1948) је руски религиозни и политички филозоф, представник руског егзистенцијализма и персонализма

Преузето из књиге: Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена ралност: Поглед на свет Ф. М. Достојевског, Београд, ИРО „Партизанска књига“ – Љубљана, ООУР Издавачко публицистичка делатност – Београд, 1982.

Приредио и опремио Нови Стандард

Извор: Нови стандард