НАГРАЂЕНА РЕПОРТАЖА СПУТЊИКА: НАТО ми је разнео ноге, жив сам да им овакав сметам
ТВ репортажа „Жив сам да им и овакав сметам“ у оквиру Спутњиковог специјалног пројекта 20 година од НАТО агресије, новинарке Сенке Милош, једна је од три репортаже због којих је Спутњик награђен на 24. Интернационалном фестивалу репортаже у селекцији ТВ репортажа.
Српска редакција Спутњика лауреат је специјалног признања. Од дванаест ТВ репортажа које су ушле у најужи избор за награде, чак три су из редакције Спутњик: „Жив сам да им и овакав сметам“ Сенке Милош, „Како је Трамп походио Велес“ Тање Трикић и „Децу ти нећу опростити“ Маше Радовић, које ће на нашем сајту бити емитоване у наредна два дана.
Награђена репортажа
Ратко Булатовић, некадашњи помоћник начелника Градског штаба за цивилну заштиту, у злочиначком НАТО бомбардовању остао је без обе ноге. Двадесет година касније каже да и даље не може да заборави ноћ у којој је осакаћен.
У време агресије, Булатовић је био један од функционера града Београда. У рату је распоређен на место помоћника начелника Градског штаба за цивилну заштиту, под војном командом. Старали су се о томе да град под бомбама колико-толико нормално функционише.
Тридесет шест дана свакодневно је обилазио све важне локације у граду. Дању, а посебно ноћу, јер непријатељ је тада највише смрти доносио, разговарао је са људима, на улицама, по склоништима, тешио оне који су били у великом страху.
Ноћ између 29. и 30. априла била је најтежа за главни град. Срушен је симбол Београда, Авалски торањ, а зграда Генералштаба у централној саобраћајници, Улици кнеза Милоша, бомбардована је два пута. У истој ноћи.
Чим је добио обавештење да је бомбардован центар, Генералштаб и Савезна полиција, у близини Клиничког центра и стамбених зграда — појурио је!
„Видео сам пуно рањених и неколико погинулих. Страшне слике. Аутомобил БМВ кретао се Немањином према Славији, два момка чекала су зелено светло. Погинули су од првог удара. Убијен је и полицајац Неша Николић. Глава му је била неколико метара од тела. Ту слику, као и друге језиве призоре никада нећу заборавити. Не могу их потиснути“, присећа се Булатовић.
Ни минут касније, Центар за обавештавање и узбуњивање упозорио их је: „Склањајте се! Иде нови удар!“. Снажна детонација бацила је Булатовића на другу страну улице.
„Био сам свестан да сам рањен, покушао сам радио-везом да се јавим колегама, како бих од њих затражио помоћ. Због силине детонације била је прекинута. Испустио сам радио-станицу, изгубио свест. Лежао сам можда петнаест или двадесет минута. Спасилачке екипе, ватрогасци и моје колеге из Штаба мислили су да сам мртав.“
Када су схватили да дише, одвезли су га у болницу. Пробудио се у шок-соби Ургентног центра. На апаратима. Руке везане, прекривен белим чаршавом до браде. Ноге су страховито болеле.
„Нешто ми је било сумњиво, гледао сам напред, колико сам имао снаге. Видео сам да испод чаршава нема ничега. Замолио сам дежурног доктора за папир и оловку, нисам могао да говорим због апарата. Питао сам га имам ли ноге. Није могао, није хтео да ми одговори. Ставио је фасциклу са тим папиром испод мишке и изашао. Да сам преполовљен, сазнао сам тек увече.“
Човек коме је НАТО пројектил откинуо обе ноге провео је у болници свега месец дана. Окружен љубављу породице и пријатеља, ускоро је поново ходао. Лекари и новинари називали су га феноменом. На Светог Илију, само пет месеци након што је рањен, на протезама, сео је у кола на којима је уградио ручне команде и — појавио се на послу.
Не постоје речи којима би описао своју и бол своје породице, која је са њим осетила све муке, али и радост када је стао на ноге. Ноге које нема и даље боле, најављују сваку промену времена. Тада лекови не помажу. А душа боли непрекидно.
„НАТО планери, седам-осам минута након првог удара, поновили су напад. Намерно — да би нас побили. НАТО доживљавам као злочиначку организацију која пролива невину крв. Прелетели су хиљаде миља, а верујем да пилоти који су слали бомбе и ракете нису знали ни зашто нас убијају.“
Булатовић је сигуран да 1999. више не може да се понови. Сада уз себе имамо моћне заштитнике, Руску Федерацију, Кину и Индију…
„Са нама је и остатак слободоумног света који не жели ратове, не жели агресије, не жели освајање туђих земаља, већ да живи слободно. Свој на своме“, закључује човек чији је живот из корена променило НАТО бомбардовање.
У рано пролеће лета господњег 1999.
Бомбе НАТО пакта спржише моје бутине, колена, цеванице, пете.
И док ових година овако прикраћен између земље и неба шетам, размишљам,
добро је што сам ипак жив, да им још мало и овакав сметам…
Ратко Булатовић