Мр. Гордана Марковић: На вододелници

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2005, БРОЈ 1-2 (49-50), СТРАНЕ 131-135.

Релативност историјског времена и начин рачунања као договор ради сналажења у простору који је са временом једно, не упућује на давање значаја размеђи столећа. Њиховој вододелници.

Шта није релативно? Двадесет столећа или две хиљадугодишта удаљени смо од рођења Исуса Христа. То не говори о дужини дана Господњег који је, према псалму Давидовом „…тисућа година… као дан јучерашњи“ већ о нашем кратком постојању у том дану који траје између два доласка.

Пролазност људи се ретко где уочава као у Служби заштите културног наслеђа, која спаја епохе и пространства. Која препознаје материјалне остатке култура које су испуњавале одређен простор, која их обрађује и сабира у својеврсни палимпсест. Иако немушта, налазишта проговарају када људи који су их градили и наставили заћуте.

Простор и период у коме живимо, обележила је христијанизација, прилазак Православној Цркви и израз љубави према Богу оваплоћен кроз раскошне грађевине, које је градио цар земаљски у славу Цара небеског. Примање голготског крста подразумевало је и његово подизање на плећа и исправљање са њим, у виду успостављања духовне вертикале која ће кореном бити везана за свет (грађевина) а круном за небо (Творац).

Отуда, цвет и круна културног наслеђа у Србији јесу верске грађевине. Оне припадају живом организму који извире из будућности а остварује се у историјском времену. Сабирање утицаја Истока и Запада изродило је самосвојну стилску целину која је умела и да надвиси узоре. Аутентични градитељски обрасци, рашки и моравски, и географски цртају ћилим од светих вода Лима, преко Проклетија, Шар Планине, уз слив три Мораве, у који су преци уткали своје вјерују. Урбану форму исписали су градови на брдима и манастири у клисурама. Светли камен из древних тврђава, а град градова средњевековне Србије, Ново Брдо, „данас је непрегледна али велелепна рушевина“. Шири се миомирис из светиња, биле оне цркве и манастири или црквишта и манастиришта. Тамо где су избрисани белези проговарају топоними. Оно што није очувано у простору, живи у језику. Ушло је у крв и у мајчино млеко. Подвигом љубави осољена је свака стопа земље.

Служба заштите Србије, која институционално постоји од 1947. године, млада је у односу на организам који очувава и има тешке задатке данас. Споменик међаш је из доба палеолита (пећина Рисовача код Аранђеловца). У том окамењеном корпусу свеукупног културног наслеђа Републике Србије, дише и сјаји једно живо тело које се зове Црква. Црква као сабор који се одвија у грађевини која се такође зове црква и која је у односу на претежније, само ломљиви суд у простору. Силу вере у грађевине оваплотили су христољубиви владари династије „светог корена“, зачињући континуитет који свој свршетак има у Дану Господњем. Чувати грађевине које су део тела Цркве значи чувати суштину која је невидљива. Чувати невидљиво у видљивом.

Када би се са сваке цркве, из вертикале сваког крста (са амвона, кроз хорос, тамбур и куполу) пружио конац ка небу, било би их на хиљаде нити. Има један врт, где би конци били тако густи, да птица не би могла да пролети. Тај врт на југу Србије, столећима је насађиван и зове се Косово и Метохија, по птицама – косовима и манастирским имањима – метосима. Обдарен је црквама и манастирима „и свакојаким дрветима лепим за гледање“.

Тај врт је данас разграђен. Из њега су протерани градинари. У њега су упуштени тушта и тма. У том врту обарају крстове и куполе не би ли покидали густо ткање између земље и неба. У тај врт се не може ући слободно. И ко уђе са чуварима, не зна хоће ли изаћи. У том врту мрак једе и људе и куће.

Само у једном дану који се зове 17. март 2004. (и који је трајао 72 сата) расукано је на десетине цркава. Убијани су и иконе и одежде и сасуди. Горели су живописи и житија. Поново су умирали мртви. Светлеле су мошти и гробови. Спаљен је дан на Косову и Метохији. Пала је толико црна ноћ да звезде над тим вртом божански светле. Разнизана је бројаница Призрена – црква Богородице Љевишке, манастир Св. Архангела, Саборна црква Св. Ђорђа, црква Св. Николе (Тутићева), црква Св. Спаса, црква Св. Ђорђа (Руновићева), Богословија Св. Ћирила и Методија, Владичански двор. Косач сече од Косовске битке до данас непрекидно. Чупају се стабла из корена, људи из огњишта, грађевине из темеља. Отварају се ране и урвине и у њих налива најљући оцат. Пиште и вода и камен. Више је порушених него очуваних цркава. Више их невидљивих сјаји него што у простору постоји. Више види срце него око. Наживо се откида и данас, у 21. столећу од рођења Христа, у Европи.

Ако су једино у суживоту простор и грађевина културно добро, Служба заштите је пред тешким задатком.

Како чувати грађевину а немати око ње предео? Како чувати ограђено бодљикавом жицом? Како чувати заробљено небо („општежиће је небо на земљи“)? Шта је Трон српског црквеног поглавара (Пећка Патријаршија) без Љевошких испосница и Руговске клисуре? Нема грађевине мимо простора, нарочито не црквене, која у предео није спуштена по случају већ по промислу и која је у вишестолетном садејству постала са окружењем једно. Дух места – то су грађевина и тло и бруј корака нараштаја који се смењују. Како чувати цркву без Цркве? Корубу без суштине? Није суд ломљиви важнији од нектара у суду. Шта ће Дух Свети засладити ако је народ из суда разасут? Како чувати грађевину из које су протерани људи? Како ће земља без соли?

Да ли је ограђен манастир, одвојен од предела и одвојен од људи културно добро? Може ли културно добро бити забрањено место до кога нема пута? Може ли домаћин културног добра бити заробљеник? Може ли културно добро бити тамница? Једни стражаре уз зидове манастира, други вребају из шума и са чука. Домаћин добра будан спава између два нишана. Голорук. Над његовом главом укрштају се војске. Небо високо а у земљу жив не може. Разапет је у месту. На невидљивом крсту. Оружје му је хришћанско – вера, нада и љубав.

Како штитити наслеђе на Косову и Метохији? Штитећи пределе, грађевине и људе. То тројство је пуноћа културног добра. Шта их обједињује? Слобода. Сунце Правде и Истина Живота.

Види ли свет ову духовну ризницу са разграђеним зидовима и разваљеним вратима, из које се разноси у неповрат? Какво јој је име дао назвавши је: културно наслеђе у југоисточој Европи -Косово? Где су Немања и Сава, Дечански и Милутин, Душан и Лазар? Где је рашка градитељска школа као синтеза а не сукоб супротности? Где је сликарска школа Немањића која стоји између Комнина и Палеолога? Где је Метохија која је примила мајсторе са Босфора и Јадрана и постала део аутохтоног израза који су исписали предео и човек? Где је историја једног народа која се мења уклањањем материјалних доказа? Може ли се затирањем видљивог избрисати и невидљиво? Ко је још зауставио Светлост?

Биће да је ноћ почетак Дана који иде.

Мр. Гордана Марковић

НАПОМЕНА:

Порушене светиње у погрому 17-19. марта 2004.

Црква Богородица Љевишка, Призрен; манастир Св. Архангели, Призрен; манастир Девич; Саборна црква Св. Ђорђа, Призрен; црква Св. Николе (Тутић), Призрен; црква Св. Спаса, Призрен; црква Св. Ђорђа (Руновића црква), Призрен; црква Св. Илије, Вучитрн; црква Св. Саве, Косовска Митровица; црква Св. Николе, Приштина; црква Св. Илије, Подујево; Богословија Св. Ћирила и Методија, Призрен; црква Рођења Пресвете Богородице, Софтовић (код Урошевца); Владичански двор, Призрен; црква, Доња Шипашница; црква Св. Недеље, Призрен; црква Св. Николе, Косово Поље; црква Св. Уроша, Урошевац; црква Св. Петра и Павла, Талиновац; Српско гробље, Урошевац; капела на гробљу, Варош; црква Св. Јована, Пећ; црква Ваведења Пресвете Богородице, Бело Поље; црква Св. Тројице, Ђаковица; црква Св. Илије, Бистражин; црква Успења Пресвете Богородице, Ђаковица; Гробљанска капела Св. Лазара, Пискоте; црква Св. Петке, Витина; црква Св. Михаила, Обилић; црква Ваведења Пресвете Богородице, Липљан; црква Св. Флора и Лавра, Липљан; црква Св. Архангела Михаила, Штимље; црква Св. Недеље, Брњача; црква Св. Петра и Павла, Исток.