Италијански пилот: Деценијама ћемо умирати од уранијума из НАТО бомби

Аутор: Милена Марковић

„Уранијум из НАТО бомби није убијао до данас нити ће убијати до сутра, убијаће деценијама“, тврди он

Од Римске конференције на којој су се, у пролеће ове године, стручњаци разних профила, војни и цивилни, сагласили да су погубне последице бомбардовања осиромашеним уранијумом, у Италији је од канцера број умрлих војника увећан. Од 350 колико је тада пописано, данас је у књизи жалости њих 369!

Удружење „Војна опсерваторија“ из Рима, које се после мукотрпног доказивања изборило да породице жртава обештети италијанска држава, евидентирало је и 7.500 оболелих, међу њима и знатан број из састава Кфора, који су после НАТО бомбардовања СРЈ 1999. били у мисији на Косову. Доменико Леђеро, борбени пилот Алијансе 1999, данас председник Војне опсерваторије, тврди у разговору за Новости да иста судбина погађа цивиле и војнике из Србије. Уранијум из НАТО бомби није убијао до данас нити ће убијати до сутра, убијаће деценијама – уверен је Леђеро.

– Није то моја произвољна оцена, то је закључак стручњака, а ја сам спреман да све што удружење поседује, сву документацију коју смо приложили државним комисијама Италије и нашим судовима, доказујући узрочно-последичну везу осиромашеног уранијума и канцера, уступимо Србији. Наравно, уколико буде интересовања. До сада није било ниједног званичног захтева. Верујем да ће их бити.

Верујете ли да ће вам Европа, којој сте са Римске конференције поручили да помогне оболелима од последица НАТО бомбардовања, помоћи?
— Још нисмо упутили званичан захтев Европској унији јер су се избори догађали после наше конференције. Очекујем да би састанак са Комитетом за одбрану Европског парламента могао да се догоди крајем ове године, ја ћу то свакако тражити. Надам се да одговори које тражим нису утопија. И даље ћу постављати питања, док год не добијем одговоре. Ако их не добијем, то значи да Европа има крвљу умрљану савест. Истовремено, мене чуди и погађа „бучна тишина“ Москве, која траје 20 година.

Оболели војници и породице ваших преминулих колега, кажете, добили су на стотине пресуда против државе. Да ли су добили и конкретна обештећења?
— Да, наш адвокат Анђело Фиоре Тартаља добио је многобројне пресуде и сви оштећени добили су новчане надокнаде. Признато је све што је тражено у име оштећених. Упркос томе што је наша војна администрација оспоравала пресуде до највишег степена судства. Четири парламентарне комисије формиране су да се питање оболелих реши и призна им се право на надокнаду. Тек четврта је донела позитивно решење. Војни врх је све време оспоравао председавајућег комисије Ђан Пјера Скануа, али је он, ипак, имао довољно снаге, ауторитета и части да се избори за право ових људи на истину.

Да ли сте веровали да ћете успети да докажете последице осиромашеног уранијума с обзиром на то да су вас са свих страна спотицали?
—  Суочавамо се са толико много проблема због тога што говоримо истину, али смо на крају успели захваљујући снази италијанског правосуђа. Војни званичници су увек покушавали да спрече правне акције, ометали су нас и проверавали наш рад на сваки могући начин. Да, ја се понекад уплашим да ће ми се нешто лоше десити, али никад нећу стати.

Шта вам је помогло да истрајете?
— Жеља да досегнемо правду за жртве. За толико младих који су прерано завршили своје животе. За разорене породице које су остале без хранилаца.

Оптужили сте Вашингтон да је знао да уранијум убија па је своје војнике заштитио, а ваше жртвовао. Како је ова оптужба одјекнула?
— Документација коју су нам и НАТО и Пентагон, после тога, проследили, помогла нам је у доказивању узрочно-последичног односа између патологије болести и излагања осиромашеном уранијуму. Документи из Пентагона, Светске здравствене организације, као и истраживања нашег адвоката Тартаље, допринели су да преко судова досегнемо правду. Поновио бих: они који су све оспоравали су италијански лидери. Притисак је долазио једино од италијанске државе која је скривала документе који су долазили из седишта НАТО још од 1994. године.

Значајан допринос дали сте на тематски истом међународном скупу у Нишу. Имате ли утисак да ће државна комисија Србије имати снаге да истражи и докаже последице бомбардовања по наше војнике и цивиле?
— После конференције у Риму и Нишу ја сам очекивао позив Комисије из Србије којој бих могао да обезбедим сву неопходну документацију. Нажалост, нисам чуо ништа од њих после те конференције. Сигуран сам да бисмо, када бисмо упоредили наша искуства и сазнања, имали праве аргументе које бисмо препоручили истраживачким и здравственим установама како би се обезбедила максимална помоћ вашем народу.

Какав је сусрет са породицама ваших преминулих колега и оболелима кад им јавите да је пресуда у њихову корист донета? Може ли судска правда да надомести бол и патњу?
— Никоме не бих пожелео такав сусрет. То је нешто што се вечно уписује у сећање. Не постоји новац који може да врати у живот ваше дете, супружника или члана породице. Шта новац може да значи ономе који зна да му лека нема? Правда која се постигне само је један вид сатисфакције онима који остају, или као финансијска помоћ разореним породицама. Али, патње које канцер изазива незамисливе су и неподношљиве. Никакав новац их не може надоместити.

ГАЂАНА И СРПСКА

Војници Италије у саставу Сфора били су у БиХ током бомбардовања Републике Српске 1995. Имате ли податке о оболелима из тог периода? Колике су размере и да ли се тада знало да је употребљавана забрањена муниција?
— Да, знало се да је употребљавана муниција са осиромашеним уранијумом и то је доказано, али војници на терену нису добили информацију како да се заштите. То је врло добро знао наш војни врх још од 1994, али није прослеђено оперативцима на терену. Прва жртва је био Салваторе Вака. Имао је само 23 године, умро је од леукемије неколико месеци по доласку кући. Те године, мада није утеха, гађане су само одређене мете. Далеко веће размере и последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом везују се за бомбардовање СРЈ 1999. године.

ТРАГИЧНЕ ИСПОВЕСТИ У КЊИЗИ
Исповести оболелих, приче породица умрлих, документи, фотографије, само су део књиге Уранијумски војници коју су Доменико Леђеро и Мари Таљазучи оставили да сведоче о истини нашег времена – трагичним последицама бомбардовања осиромашеним уранијумом. Леђеро каже:

— У овој књизи нисмо само прикупили трагичне приче, неправду коју су претрпели војници који до данас не престају да оболевају, већ и позадину политичке бескрупулозности која је довела до језивих последица.

ШАНСА СРБИЈЕ
— Последице бомбардовања осиромашеним уранијумом у Србији су, колико знам, несагледиве. Жртве су и војници и цивили – каже Леђеро. — Са подацима о томе суочени смо на симпозијуму у Нишу. Србија која располаже таквим подацима има шансу да докаже правду. Наравно, уколико за то постоји и политичка воља.

Извор:
СТАНДАРД