Невидљиви командант „операције Слатина”

Нови заменик министра одбране Русије Јунус Бек Јевкуров био је у делегацији премијера Дмитрија Медведева, али мало ко је препознао специјалца који је пре две деценије заузео аеродром у Приштини

Висок, крупан и тек на први поглед незграпан, с великом генералском шапком која као да је специјално кројена за његову главу, корачао је споро, пазећи да случајно не нагази неку од високих званица у првом реду монтажних трибина постављених на батајничком војном аеродрому.

Поводом 75-годишњице ослобођења Београда, Војска Србије извела је приказ способности „Слобода 2019”, а готово да нико није препознао генерала у пратњи премијера Русије Дмитрија Медведева с лицем које бркови више скривају него што га украшавају.

Србија је била логични избор за међународну промоцију новог заменика министра одбране Руске Федерације. Пре 20 година, Јунус Бек Јевкуров био је мајор Главне обавештајне управе Русије (ГРУ) и командовао је операцијом „Слатина”, када су руске десантне снаге заузеле приштински аеродром.

Колона руских борбених возила из мировне мисије у Босни, у ноћи с 11. на 12. јун, добила је наређење да префарба возила у боје и ознаке Кфора и упути се ка Приштини. Према каснијем сведочењу Јевкурова, већ крајем маја 1999. године, 18 припадника руске војне обавештајне службе фактички је преузело контролу над приштинским аеродромом „Слатина”, по тајној наредби врха Кремља из априла.

Специјалци ГРУ-а, прерушени у новинаре и локално становништво –  неки у Србе, други у Албанце – већ су контролисало кључне пунктове око аеродрома.

Неколико дана пре доласка борбених возила Сфора префарбаних у боје Кфора, после вишедневних мукотрпних преговора вођених у војничком шатору у војној бази НАТО код Куманова, потписан је Споразум о војно-техничкој сарадњи Војске Југославије и Кфора, којим су створени услови за престанак НАТО бомбардовања СР Југославије.

Снаге Војске Југославије и МУП-а Србије почеле су одмах повлачење са Косова. Дан по потписивању Кумановског споразума, Савет безбедности Уједињених нација усвојио је Резолуцију 1244, као међународну правну основу за решавање косовског питања.

Међутим, иако су међународни уговори потписани, настављене су стратешке геополитичке игре великих сила. У јужну српску покрајину планирано је упућивање 37.200 војника из 36 земаља (Kosovo forces – Кфор) са задатком да чувају мир, безбедност, док се не дефинише статус Косова, у складу са Резолуцијом 1244.

Уследила је трка за заузимање стратешких пунктова. Снаге НАТО-а нису ни слутиле, ни знале зашто припадници руских мировних снага у Босни током ноћи боје борбена возила и на њих стављају ознаке тек новорођених мировних снага за Косово.

То да није реч о улепшавању ауто-лимарије, свет је убрзо сазнао. Пред излазак сунца, уследила је команда за покрет. Руске десантне снаге ушле су у Србију, прошле кроз Београд и наставиле ка Приштини, где су их Срби дочекали бакљама, заставама и пуцањем у ваздух.

Снаге НАТО-а, стациониране у Македонији, биле су шокиране. Ушле су на Косово неколико часова после Руса, 12. јуна ујутру. Генерал Мајкл Џексон, срећом, није послушао наређење генерала Веслија Кларка, команданта НАТО снага, да по сваку цену истера руске падобранце са аеродрома, под изговором да му не пада на памет да изазове трећи светски рат.

Кључни оперативац руске војне обавештајне на терену, могао је да поглади своје бркове. Пре заузимања Слатине, већ је као официр стекао драгоцено искуство у Севернокавкаском региону. Није прошло ни годину дана од заузимања аеродрома, а Јевкуров је постао потпуковник, а тек изабрани председник Владимир Путин одликовао га је највишим одликовањем „Херој Русије”.

Специјалац руске војне обавештајне службе не само да је био тек шести припадник десантних снага који је постао руски народни херој, већ је, како ће се испоставити много година касније, током Путинове владавине, улетео у кадровски ролеркостер руског шефа државе.

Као Ингуш, скида униформу командоса ГРУ-а и постаје председник Ингушетије, чиме га Путин убацује у политичке игре, што није само његова забава и каприц, већ збуњивање како западних политичара и служби, тако и свог кремаљског окружења.

Наравно да Владимир Владимирович није слаб на неговане Јевкурове бркове,, већ је добро упознат са детаљима из његове радне биографије. Наиме, током операције „Слатина”, Путин је био шеф Федералне службе безбедности (ФСБ), а да је том акцијом дириговано из Јељцинових и Путинових кабинета, указује то да су тадашњи председник Русије и његов наследник добили две специјалне медаље од сребра.

Трећа се чува у Музеју оружаних снага Русије. Посебно израђене медаље „Учесник марша 12. јуна 1999. Босна–Косово” добило је 250 непосредних учесника, као и 93 планера и логистичара ове операције, чији су детаљи још увек под жигом тајности. Сасвим логично, јер је марш на Слатину послужио као модел по којем ће руске специјалне снаге изводити операције у Украјини и Сирији.

Вођен принципом „породица у првом реду, а служба увек испред реда“, Јевкуров 2008. године, као председник Ингушетије, стиче политичко искуство нужно перспективним кадровима у кремаљским играма Владимира Путина.

Ујутру, 22. јуна 2009. године на федералној магистрали Кавказ, у колону председника Јевкурова, улетео је, возилом препуним експлозива, бомбаш самоубица. Двојица пратилаца су погинула, али су председник и његов брат Увајс, који се налазио с њим у возилу, чудом преживели.

Јавност није давала превише шанси Јевкурову, али, после три месеца на интензивној нези, изашао је из болнице чудесно опорављен. Неколико дана касније, 13. октобра, тадашњи шеф ФСБ-а штуро је саопштио да су организатори атентата ликвидирани.

Пре годину дана, Јевкуров се сукобио са главним муфтијом Ингушетије и прогнозери кадровске вртешке нису могли да наслуте која ће бити његова даља путања. Крајем јуна ове године, сусрео се с Путином и замолио га да прихвати његову оставку, после 11 исцрпљујућих година на месту председника Ингушетије.

Неколико дана касније, исти човек који му је на груди прикачио орден Хероја Русије, именовао га је за заменика министра одбране. Како је непосредни шеф Јевкурова Сергеј Шојгу, један од најближих Путинових људи, Ингуш је катапултиран не само формално, већ и симболички, у стратосферу политичке и војне моћи Русије.

Рођен пре 56 година, довољно је млад да се попне још више.

Извор:
ПОЛИТИКА