Да нема народа, Србија би била најсрећнија држава на свету

У једном од претходних текстова, говорио сам о томе да се Србија креће ка диктатури и да ће симулација демократије моћи да траје најдаље до јесени. Можда сам се и преварио; далеко је јесен. После посете Великог Координатора Северу Космета, питање инплементације бриселског споразума путем обмане и фолирања, дефинитивно је скинуто с дневног реда. Очигледно је да, ни уз никад уједињеније појање медија у славу државне политике, ни уз поплаву смешних анкета, које показују да у Србији нема никога ко не лије сузе радоснице због државничке мудрости нашег тријумвирата, нема више никога ко ту зашећерену водицу жели да пије. Између народа и политичара стоји зид на коме се, даљим силовањем јавног мњења, сваког дана додаје још један ред цигала.

Инплементација се, дакле, може спровести једино силом и никако другачије, при чему ће се малтретирање косметских Срба представити у медијима као срж демократије и тријумф државе. Одустајања нема, јер су обавезе, оне личне, преузете давно и за свако врдање ће бити кажњена не Србија, већ владајућа екипа појединачно, а она није расположена за то. Не би ме изненадило да наша жандармерија инплементира споразум на Северу а, ако њена снага не буде довољна, можда се и уједини са КФОР-ом и КЗК-ом. То је нужна последица схватања односа држава-народ, којим је Велики Координатор обогатио политичку теорију: народ се, каже отприлике он, одметнуо од државе, а то код њега не пролази! Идеја је сасвим нова и до сад није циркулисала у политичкој филозофији и теорији, а није ни могла, јер је нонсенс сама по себи. Држава може да се одметне од народа, а обрнуто још није виђено.

Према томе, како даље резонује Врло први потпредседник Владе, држава има право да казни одметнути народ и да га приведе познанију права. То, да је народ основ сваке власти, па и саме државе, веома је далека помисао за Координатора. Ова изванредна и нова политичка теорија показује да ни сам Координатор не верује анкетама о томе како народ мало, мало, па ускликне с љубављу, али не светитељу Сави, већ мудрој државној политици.

Сценарио би могао да буде следећи: пошто се примена споразума не може извести мирно без пристанка Срба с Космета, прв мера ће бити покушај да се тамо, по старој комунистичкој догми, пронађу „здраве снаге“, односно људи „посебног кова“, попут Оливера Ивановића и Раде Трајковић, који ће и сами заузети становиште да је држава изнад народа. Како они, међутим, немају иза себе ни своју породицу, камо ли народ, то неће упалити. Следећа мера је смењивање свих председника општина са Севера и укидање српских институција декретом. Узалуд.

Лидери су лидери баш зато што се ослањају на народ, а не као политичари, на плату и привилегије. Зато се лидери не могу сменити. Наредна мера је престанак финансирања. Ни то неће успети, јер је замисао да неко живи на дедовском огњишту због плате, потпуно смешна и извире из личне животне филозофије оних чији је то животни мото. Чак и ако се изведе нека подела међу Србима, то ће само очистити тамошњи корпус од љигаваца и ојачати га.

Кад, дакле, Срби с Космета одбију да изврше колективни харикири, да бисмо ми живели боље, како гласи мантра Нове Србије, остају само батине. Изговор ће се наћи: рецимо, жандармерија иде на Север Космета да разбуца корупцију и криминал. Лепо звучи, пошто је познато да доле нема Србина који не краде, или шверцује и у сламарици има барем милион еврића у ситним банкнотама. Наши медији, независни какве их је Бог дао, ионако већ трубе да је Србин с Космета прогесија, а не етничка одредница.

Употреба силе на Космету лако може бити увод у грађански рат. Тамошњи Срби нису београдски мекушци, који су изгубљени без мамине кутлаче, већ тврди брђани, који су одрасли у тешким условима и неће напунити гаће кад виде нинџа-корњаче. Евентуални сукоб ће узбуркати духове и у Србији и корњаче ће морати брзо да се врате овамо, да чувају Београд и државу од народа, у складу са филозофијом Универзалног владаоца и Лорда чувара нај европске будућности. А онда се отвара Пандорина кутија!

Овај сценарио је веома вероватан, иако изгледа радикално. Заснован је на томе да власт у Србији не може да промени образац понашања, јер не влада њиме, већ је он у поседу Запада, скупа са судбинама самих властодржаца. Оно што може да спречи овакав сценарио јесте управо интервенција Запада, јер озбиљни сукоби у Србији му никако не иду у прилог; сувише је пара и труда уложено у овдашњи политички систем, да би се дозволило да га збрише народни бунт. Летаргија, у којој се данас налазе Срби, лако може да се преокрене и Запад то неће ризиковати ради неких тамо Шиптара и њихове „кобајаги државе“.

С друге стране, Запад може проценити да су блага на Косову толика, да вреде и директне војне интервенције и онда ће наложити нашем тријумвирату да позове НАТО упомоћ против народа, што ће ови полетно урадити. То је гори сценарио, али није немогућ. Тешко је замислити да постоји нешто што наша власт не би урадила да себе сачува, поготову после проналаска чаробне пароле да „нећемо имати шта да једемо, ако не слушамо“.

Радослав Видаковић / Васељенска ТВ